Месец: јун 2025.

Неки тренуци трају вечност, рекла си ми једном. Нисам тада разумео шта то тачно значи, а можда се само нисам трудио да разумем. Седим у проклетом празном стану са упаљеном миришљавом свећом која је дуго после тебе остала. Упалио сам је, стан је почео да мирише на ванилу. Боже, колико волиш ванилу, мирисала си увек тако добро. Давила си се у том мирису. Јеботе, пролазе ми тренуци са тобом кроз главу, знаш оно када си рецитовала поезију у мојој мајици испред огледала? Твој глас је одзвањао овим станом, када си била весела, све је око тебе зрачило, могла си и најсјебанијег човека дигнути, али зато када си тужна, око тебе је тама, црнило и сивило. Увек си ишла из крајности у крајност. Са тобом је или одвише добро или лоше, између не постоји. Тако је и са хороскопом и вером у хришћанство. У једном периоду би читала Библију, молила се Богу пред спавање и палила свеће, а у другом гледала наталне карте и веровала звездама. Ни сама ниси знала шта је исправно, волела си оба. Често си пила црну кафу и окретала шољу, гледала у соц од кафе и прорицала судбину кроз гласни смех. Који си контраст од жене, и који лудак би то разумео? Ти ни саму себе ниси разумела, вечито си тражила инспирацију, умирала си за њом. Ти си уметност, лоло. Знаш да сам научио како да отребим поморанџу једним потезом? Коначно! Жао ми је што то ниси могла видети, било је сјајно, само са неком дозом туге, јер си фалила том тренутку. Понекад те замишљам у спаваћој соби. Сваки твој младеж на телу ми је показивао тајни пут до бескраја. Волео сам, а и даље волим сваки твој ожиљак који ти је стајао боље него њима скуп накит. Знала си да ходаш гипко, мачкасто, знала си да украдеш срце и да се увучеш под кожу. Тебе је било лако заволети, али те је тешко волети. Тешка си, лоло. Твоја лепота је твоје највеће проклетство, твој осмех, сексипил у гласу и те болесно перверзне очи…
Друге су морале да се скидају да би привукле пажњу, а ти си то радила са погледом. Могла си да имаш сваког, а ти си изабрала мене. Због тајни, мистерозног живота, тако си ми једном рекла. Еј, лудачо, од мене си створила уметност, а ја сам био све само не то. Рекла си ми кроз осмех: „Волеће те лоле, јер воле моје текстове, иначе би те мрзели“, подигао сам те и бацио на кревет. Љубио, волео, штипао, грицкао. Три девет три, рекла си тада. Нисам разумео шта то значи, а онда сам пре неки дан на твом Инстаграм профилу видео тетоважу са тим бројем између груди. Пратим те, лело, понекад, чисто да видим колико ти прија слобода, да видим колико си се улепшала, јер ти увек идеш лепша. Свећа још гори, пустио сам и Блузз, узимам телефон у своје руке, куцам твоје име, пишем поруку: „Лело, ја бих све поново“ SEND DELIVERY.