Добродошли!
ЛАВИРИНТ
Кад зором у снове крећеш, зашто ме ни у сну нећеш?
Зашто да се не надам? Ја те волим: у сну, на јави,
зими, у пролеће, лето, јесен… И док круг окрећем
улицом, чекам сав занесен, да ме срећа избави.
Ја те волим! Пратим те на улици, слици и речи,
магновењу. Моја си мисао, мој смисао, нада …
У откровењу. Ја те волим! Права љубав све лечи.
Ветар све жеље свемиром носи, а љубав пострада.
Пођем пре неки дан код лекара имао сам заказано Нисам отишао , нису ми дали . Блокадери
Рекох им : Имам дијагнозу , мултипла склероза .То што ме не пуштате , ништа вам као и мени не значи . Лека за мене нема.
Ћутали су . Ветар је донео лавеж пса , помешан музиком . Тишина наста.
Куму сам рекао : Врати ме кући Не разумем да слободно умним људима не смета блокада.
Да творци песама ћуте и трпе. Знам , нећу моћи овако дуго да трајем.
Да их трпим , не могу . Али док сам жив , мој крик биће већи.
Већи од њихових блокада,и туђег кукавичлука.
Lažem kada kažem da mi nije stalo
još uvek mi srce ostarelo nije
ko uvela ruža,kao dete malo
što nevešto suzu još u oku krije
Misao se kruni,sva u bezdan tone
dok nad mojom glavom crni oblak zjapi
sa nebesa tužni biseri se rone
gorčinom i bolom duša mi se napi
Bez tebe sam samo nevidljiva sena
u grudima jeka,u pogledu tama
duša mi umire bez smisla bez trena
ljubav me proklinje što ostade sama.
Lažem kada kažem prepun gorkog jada
i da u mom srcu još ne tinja nada.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
21.06.2025g.
У журби сретох тебе —огризак јабуке бацаш на земљу палиш цигару , трчиш на станицу .
Не одвајам поглед од твоје сукњице и твојих витких ногу , Бога молим да те опет сретнем .
И док сам полако почео да те заборављам , насмејану и задовољну срећем те у аутобусу
Бог ме ипак чује , милостив је .
Улазак контролора натера мене и Њу да истрчимо напоље.
Погледи нам се сретоше —прхнусмо у смех.
“Ја сам Слађа. А ти?” И то беше окидач
за нашу љубав.
Желим да си уплетен
У све жеље и снове
Које носим у себи
Одустани од шаренила у души
И вере да ћеш победити успомене
И побећи од судбине која те чека
И заборавити пољупце који лече
Окрени се животу
И немој одустати од себе
И немој бежати од истине
И схвати да је живот један
И да није лепо да се играш
Музички блок на промоцији Часописа ПоезијаСРБ број 24. отворила је на виолини Магдалена Ђукић – ученица 5 разреда музичке школе Стеван Христић у Крушевцу. Певали су Љубиша Боровац и Ивана Ђукић Ђука уз пратњу Бенда 2+2, данас у скраћеном саставу: професори Иван Ђукић Ђука и Дејан Стојановић…
Магдалена Ђукић – музика на виолини
Љубиша Боровац: Још и данас теку сузе једне жене, Нек живи Љубав и
Закуни се љубави
Бенд 2+2 – професори Дејан Стојановић и Иван Ђукић Ђука: Лаку ноћ свирачи, Ружица си била, Да је среће било
Најава промоције на РТК – Тања Ристић, Милосав Ђукић Ђука и Љубодраг Обрадовић
Погледајте промоцију часописа ПоезијаСРБ број 24. /Снимио Љубодраг Обрадовић/
У Белој сали КЦК у Крушевцу, под покровитељством Града Крушевца, 26. 6.2025. године, одржана је промоција часописа за поезију ПоезијаСРБ број 24. Програм су осмислили и водили и о часопису говорили Милосав Ђукић Ђука – председник удружења, Љубодраг Обрадовић – уредник часописа и Даница Гвозденовић. Своје радове су говорили присутни песници, афористичари, књижевници: Миљко Шљивић, Нада Милосављевић Кети, Даница Гвозденовић, Боривоје Бора Видојковић, Ђорђе Јоковић Мирочки, Мирослав Кркић, Првослав Пендић Пенда, Братислав Спасојевић, Милан Марковић Лака, Миодраг Ђурђевић Коле, Миодраг Глигоријевић, Милош Ристић, Мирослава Смиљанић, Љиљана Тамбурић, Нада Гајић, Марија Чворовић, Славиша Паунковић, Љубодраг Обрадовић и Милосав Ђукић Ђука. Пригодне награде су примили: Мирослав Маринковић Којица, Магдалена Ђукић, Даница Гвозденовић и Славиша Паунковић.Певали су Љубиша Боровац и Ивана Ђукић Ђука уз пратњу ансамбла 2+2 односно овога пута у саставу професори Иван Ђукић Ђука и Дејан Стојановић, а публици се представила на виолини и ученица 5 разреда музичке школе Стеван Христић у Крушевцу Магдалена Ђукић. Уживајте.
Настави са читањем “Часопис за поезију ПоезијаСРБ број 24. – ПРОМОЦИЈА”
Умеш ли ти
Казнити свој его
И посрамити саму себе
Умеш ли ти
Да љубиш и грлиш
Погледом без речи
Умеш ли ти
Својом добротом
Саградити лепоту срца
Умеш ли ти
Својом искреношћу
Саградити дворац успеха
Умеш ли ти
Седети усамљен
И бити међу својима
Умеш ли ти
Обрадовати срце и душу
И посадити цвет помирења
Умеш ли ти
Сијати и светлети
И никад не потамнити
Рођен сам у тишини беле светлости . Живим у кутији створеној од стварности улупане у шлаг.
Чекам да ме полиже историја која настаје у главама лудих пробисвета који лутају падинама глупости.
Плачем заједно са њом , што прождире стварност учмалих путника трамваја званог жеља.
Налазим се у процепу времена и мојих тежњи , гутам блуд као вредност мога мишљења.
Амбис преузима цео мој живот који је тек почео, а већ смрди на хаос.
Падам у рупу насталу од помрачене свести рака самца у пустој кућици.
Мој свет се враћа на почетак као пас завијам у предворју туге створене да милује нераспоређене индивидуалне будале универзума.
Створеног да не би стварали ништа што не мора да се створи.
Плач је тај који нас тера у суноврат новог рођења
Zar ne vidiš Lelo naborano čelo
usahle mi ruke, iskopnila duša
zbog tebe je Lelo sve u meni svelo
zbog tebe se tuga nad životom gnuša
Pa me melje očaj mimo moje volje
skrnavi mi čase minute i dane
laže kada kaže da će biti bolje
da mi jadnoj duši ne zacele rane
Što me oko Lelo tvoje nije htelo
pa me čežnja gazi,na komade mrvi
nad tobom je srce cele noći bdelo
sad polako gasne,ostaje bez krvi
Malenu će humku nadletati vrane
kitiće je samo jedna ploča bela
proklinjaćeš tada minute i dane
kajaćeš se Lelo što me nisi srela.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
14.06.2025g.
Као сасвим млад ,
могао сам да скочим на облак ,
да прескочим планину . Могао сам да летим , весело као лептир ,
да чујем шапуте ,
магичне ноћи .
На моме јастуку ,
да сањам снове достојне једне усамљене брезе ,
у шуми јабланова могао сам .
Нисам .
Дошла је старост ,
Седа коса .
Не скачем на облаке
Не прескачем планине
Не летим…
Чујем шапате на моме јастуку
Сањам недосањане снове
младости моје .
