Рођен сам у тишини беле светлости . Живим у кутији створеној од стварности улупане у шлаг.
Чекам да ме полиже историја која настаје у главама лудих пробисвета који лутају падинама глупости.
Плачем заједно са њом , што прождире стварност учмалих путника трамваја званог жеља.
Налазим се у процепу времена и мојих тежњи , гутам блуд као вредност мога мишљења.
Амбис преузима цео мој живот који је тек почео, а већ смрди на хаос.
Падам у рупу насталу од помрачене свести рака самца у пустој кућици.
Мој свет се враћа на почетак као пас завијам у предворју туге створене да милује нераспоређене индивидуалне будале универзума.
Створеног да не би стварали ништа што не мора да се створи.
Плач је тај који нас тера у суноврат новог рођења