Док седим и пијем кафу, покушавам да пишем,
али речи су ми побегле.
Вратио сам се… годинама уназад.
Ја, отац и мајка , седимо, пијемо кафу,
смејемо се.
Радост је свуда око нас.
Све је близу, а тако далеко.
Време стоји.
Мисли лете дубоко у прошлост.
Док сам био млађи,
све је било упаковано у целофан стварности ,
скривено, забашурено,
чувано у временским капсулама
целокупне историје ондашњег постојања.
Тада нисам био свестан, они јесу.
Данас сам ја свестан, али њих нема.
Време пролази.
Ми остајемо у процепу,
чекамо другу шансу
да откријемо право време.