“Љубав, највећи идеал”

Љубав ка породици из које би потекли, ка људима на које смо сплетом рођења упућени, ма колико неоспорно била снажна и наравно, искрена, ипак није ствар нашег избора.

Просто ми смо се ту затекли, без имало личног нахођења, такве споне су између осталог побуђене инстиктом, генетском повезаношћу и низом других околности.

Такве везе имају и логичког објашњења и дозу рационалног у њима присутног.

Међутим, љубав, ка особи која нам је у неком тренутку потпуни незнанац, безмало део масе нама једноличног света.

Љубав ка некоме чијег постојања у добром делу свог живота, заправо нисмо ни били свесни. Њеног удисаја, ходања, погледа, присутности, бола, среће, уопште постојања.

А онда би тој некој особи , у слепом поверењу, противно свакој логици полонили не само поверење, већ све своје, све што сачињава нас до најситнијих, најфинијих делића мозаика нашег бића.

Љубав у којој би тој некој особи уступили место у нашим срцима, чак и испред до тада неприкосновене породице, попели је на пиједестал, на победничко постоље наших снова.

Љубав где би се дали цели, “заиграли на све или ништа”, пружили руку над провалијом могуће издаје, са надом, уверењем једнаким слепилу, да пред нама стоји особа из које ће, као из сомотних латица најлепше руже , израсти нека наша породица.

Та и таква љубав највиши је идеал постојања у овом више тмурном но светлом свету.

Та и таква спона, највећа је еуфорија и највише могући досегнути степеник самоспознаје и осећања.

Када је неко битан у тој мери, да је од самих нас битнији, тада смо више живи, и више стварни, ма него никада пре.

АФОРИЗМИ – Душан Комазец

“Вожд” је по ко зна који пут преживео “атентат”! Да “кобре” нису прешле на супротну страну?

Очигледно је да су “атентатори” аматери! Шррафови су “одврнути” на задњем точку?

Да ли је “блиндирани ауди” кажњен због прекорачења брзине?

Још увек није схватио да су само промене сталне! (а не он)

Он је реч узДРЖАВАње (народа) погрешно протумачио!

Студенти су номиновани за”Нобелову награду”, а Н. Шаровић ће (изгледа) бити номинован за “Пулицерову награду”!

“Информер ће бити номинован за престижну новинарску награду “Пинокио”?

У српском парламенту све “боје” су се стопиле у једну! (“дугине боје”)

“Студенички типик” је спао на осам “слова”?

Са “дна” се све боље види!

У Србији не постоје политичке, већ “интересне странке”!

Крај пута нам одређује “оно” што (ни)смо “успут” радили!

Пре седамдесет година неко је у Србији упалио мрак!

“PRAG”

Moja pesma posvećena svim hrabrim ratnicima koji su se vratili sa bojišta zatičući ništa sem pustoši i smrti….

“PRAG”

Sa bojišta dugog rata,

hrabri ratnik žurno hrli,

kao ptica željna jata,

svoje drage da zagrli.

Da poljubi majku staru,

da zagrli sedog oca,

na ognjišta kućnom žaru,

daleko od smrtnog ropca.

Sa izvora hladnog vrela,

žedan vode da popije,

da zaleči rane tela,

ispod šljive da se skrije.

U voćnjaku tu kraj puta,

da obere mlado voće,

da zaleči rana ljuta,

samo mira vojnik hoće.

Pa na jesen da se ženi,

sa devojkom što ga čeka,

puklo bi i srce steni,

bolna duša traži leka.

Pa zastade znojna čela,

tamo gde mu beše kuća,

ruševina rodnog sela,

tek praznina u bespuća.

Niti majke, niti oca,

niti iver kućnog praga,

kao usred smrti ropca,

otišlo je sve do vraga.

Čak i mrtvo leži štene,

pokraj kuće pustog praga,

pramen kose mlade žene,

što mu nekad beše draga.

Pokraj šume starog bora,

vide ratnik grob do groba,

kao strašna noćna mora,

prevrnu se i utroba.

Suznih oka stisnu prste,

pa podiže tu iz trave,

mladi ratnik volje čvrste,

ikonu mu krsne slave.

Obrisa je sa rukavom,

pribi sveca pokraj grudi,

oreola ratnom slavom,

dušmanima Bog nek’sudi.

У ОСВИТ ЗОРЕ – Козић Саша

У освит зоре, која руди,

седим за столом, на тераси куће,

у селу мога оца.

 

Говорио је:

„Најлепша вода и најчистији ваздух

ту су, у нашем селу.

Птице певају песме скривене,

тако мале, да их не видиш.“

 

И сада, после толиких година,

седим за столом своје породице.

Сећам се прича –

малих, али мени важних,

део мог детињства.

 

Док сунце стидљиво израња,

мала птичица слеће на сто,

запева, рашири крила

и одлете у висине.

 

Погледах у небо

и тихо рекох:

„Тата, био си у праву,

видео сам је… лепо пева.“

 

Прекрстих се

и одох да спавам.

P E S M A

Kada čuješ zvuke naše stare pesme
ne traži dečaka kog si nekad srela
na stazi u parku pokraj stare česme
naći ćeš starinu naboranog čela

Jer bezmalo prođe skoro pola veka
od kad si u ljubav slepo verovala
kad si u dečaku volela čoveka
i poljubac prvi njemu na dar dala

Ti ne ruži pesmu što te na me seti
niti nežnost davnu što si meni dala
nikada me nisi prestala voleti
uvek si u našu ljubav verovala

Kad utihnu zvuci naše stare pesme
i maleni tren nas od večnosti deli
čekaću te opet pokraj stare česme
tamo gde smo nekad jedno drugo sreli.

autor
Jovica N. Đorđević
08.02.2025g.

Osluškivanja – Jovana Živković

Osluškivanja

Koliko sam puta zastala i zaćutala
Ćutke pitala
Ćutke i odgovarala
Koliko sam se puta o svoje srce i telo oglušila,
Nisam poslušala….
Tudje sam osluškivala,
A svoje ranjavala,
Koliko sam puta rekla neću više
I reči svoje ne zbog samopouzdanja
Već ljubavi pogazila,
Koliko sam puta ostala nedorečena,
Da bih tebi reči svoje dala,
Toliko sam puta ostala sama,
Toliko sam puta ostala nema,
Toliko puta sam ostala tebi verna,
A sebi večito ranjena žena,
I u tvojim očima lakoverna,
Očajna a ipak samo žena,
Krhka i nežna žena,
Hodajući po staklu, netaknuta, nerasečena,
Toliko sam više uprkos svemu tebi dala
Razgovetnosti, priča, rolerkostera i parada,
Razigranu dušu i srce koje se nada,
Al’ uprkos svemu sve je šarada,
Strah dubokih rana od nesrećnog pada
Ali tada sve što je bilo spakovano je u
Jednu suzu što sušila je hlad,
I jedno sunce što gori sve pred sobom,
I jedan cvet što cepa i razdire sve slojeve zemljine kore,
Eto toliko sam puta ja udarila o dno podzemnog Hada,
I poljubila ikonu čistoga grešničkog slada,
Videla beline blistavog stada,
Reči koje celivaju,
I dete koje u meni strada,
I šta sam dobila tada, a šta sada…

Настави са читањем “Osluškivanja – Jovana Živković”

НАДАЈУЋА – Слободан Милојевић

НАДАЈУЋА

Дивна ми цура залепи око
док чеках друга попут стражара
не слутећ’ кол’ко може дубоко
да сеже корен будућег пара…

Протече време, подоста прође
навратих опет до родног града
прилика друга изнова дође
те послах пиће за њен сто тада

Конобар прстом путоказ даде
са белим низом осмех ми стиже
накратко махнух са пуно наде
а њена рука отпоздрав диже…

Још оде неких пар календара
судбина радо умеша прсте
нова се прилика задесно ствара
за трећи сусрет најближе врсте

Благовест, вашар, априлско вече
у правцу парка друштво се сели
„Застани мало…“ другар ми рече
јер две смо цуре крај клупе срели

Чекајућ’ њега док с једном збори
јавих се другој што беше сама
прихвати руку, поглед обори
изусти име, скрила је тама

Гитару ставих на друго раме
кренуше с нама ногу пред ногу
речи и шале изничу саме
шетати мало још само могу

Светиљка прва на нашој стази
обасја светлом античко лице
па ја препознах, поново спазих
два ока као у голубице

Настави са читањем “НАДАЈУЋА – Слободан Милојевић”

Ритам гутљаја – Ђорђе Тришовић

Ритам гутљаја

плесачу
зна се ред
кад промућкаш
пљуни
али себи на длан
размрљај капи
заиграј забаци главу
реска ти је земља
под табанима
сунце уједа
ветар лаје
по лицу шиба
гроздове утробе
закуцавају се
у усне

плесачу
не замахуј руком
осетићеш вене
на листовима лозе
пуцају однеће те
талас крви прокључале
док прсти гутају чашу
одбачену од усана
ножица јој цвили ломи се

Настави са читањем “Ритам гутљаја – Ђорђе Тришовић”

Večna ljubav – Vesna Milosević Kanjo

Večna ljubav

Gledam svoju Srbiju na dlanu,
u atar’ma zrelog kukuruza
gledam tebe, zorom radovanu,
nestašna ti i kosa i bluza.

Gledam rodna polja i atare,
al’ najčešće vinogradu hitam
s tobom mila gazim staze stare;
s našom pesmom, uz radosni ritam.

Zoro moja od Boga mi data,
draga ženo, prijatelju, dušo;
svaki dan mi sa tobom od zlata,
sa tobom sam prvo vino kuš’o.

Naše vino piti je milina,
ljubav čista u njega se sliva;
a u njemu svih slasti silina,
sreću našu Posavina sniva.

Настави са читањем “Večna ljubav – Vesna Milosević Kanjo”

I love you – Снежана Поповић

I love you

То се данас љубављу зове.
Око нас свуда је сад лове
ал’ не оне зелене боје
но црвене љубавне,
Валентинове.
Ту су и лозе винове,
Свете Трифунове,
сорте старе и нове
и најбоље гроздове
за старе другове.
Но бил’ срцастих чоколина и Светог Валентина
Бил’ вина и Светог Трифуна,
Бил’ фебруар четрнаести
ил’ петнаести,
одговор је исти –
љубав је данас на листи.

Дозволите ми да Вам кажем
једну дивну љубав покажем.
Већ неко време, пишем
ал њему песму јоште никако да напишем.
Није та љубав ка’ према жени
Ил’ мужу, ил’ детету.
Та љубав има посебну красоту,
јединствену чистоту.
То је љубав ка’ према учитељу
ка’ према родитељу
ка’ према створитељу.
То је љубав према моме оцу.
Мој отац, вина познавалац,
мог најлепшег детињства стваралац.

Остаје прегршт молитва и вина
у којој љубав руке пружа
изван простора и времена
ка онима до којих не може.

Настави са читањем “I love you – Снежана Поповић”