У освит зоре, која руди,
седим за столом, на тераси куће,
у селу мога оца.
Говорио је:
„Најлепша вода и најчистији ваздух
ту су, у нашем селу.
Птице певају песме скривене,
тако мале, да их не видиш.“
И сада, после толиких година,
седим за столом своје породице.
Сећам се прича –
малих, али мени важних,
део мог детињства.
Док сунце стидљиво израња,
мала птичица слеће на сто,
запева, рашири крила
и одлете у висине.
Погледах у небо
и тихо рекох:
„Тата, био си у праву,
видео сам је… лепо пева.“
Прекрстих се
и одох да спавам.