Hodala je ćutke usamljena,ledna
lelujava,nežna kao plamen sveće
prepuna gorčine a ljubavi žedna
tražila je za se ono malo sreće
Kao zimsko jutro u duši prostruji
pa poteče čežnja uzburkana,slepa
celim bićem svojim predah se oluji
požuda u meni beše odveć lepa
Pogleda me okom punog očajanja
natopljenom dušom gorčine i jada
možda u dnu duše nešto lepo sanja
možda pod gorčinom tinja nova nada
Pomislih u sebi , hodaj,nemoj stati
korakom pregazi tužnu sudbu svoju
nek ti sveto nebo svaki korak zlati
neka nova nada cveta u povoju.
autor
Jovica N. Đorđević
22.02.2025g.