#željkoperovićžes
Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
Кратак осврт на пјесму:
Када сам писао ову пјесму у мени су сјећања остала на природне љепоте. Одласком у мени се жеља појавила да их потражим у држави пресељења. Признајем нисам успјео, од погледа се магла скрила, нема ни ријеке да град подјели, ни ватре у граду да пламти, нема ни познатих на улици пролазника, нема ни,,,, !
ЗЛОБНИ ЉУДИ
Злобни људи промјењиве су нарави и тешко се у маси могу препознати!
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
Од када сам град напустио
И невољно отишао,
Крстим се и палим свијећу,
Ту годину не желим да памтим,
Ни сјећати се више нећу.
И не рад бола или страха,
Тијело ће бол оздравити
А разум страх побједити,
Кунем се за освету,
Од данас његово име
Великим словом писати нећу.
Али ево, признајем,
Јутром се будим
Сјећањем на безбрижне
Младалачке дане
И почињем, што никада нисам,
Мислима да прошлост тргам,
Отимам и крадем.
Погледом тражим маглу,
Онако густу, као облак бијелу,
Које овдје нема,
Нема ни ријеке да се прегази
И град као јабуку подијели,
Нема ни ватре на улици која пламти
Срца да угрије и лица позлати,
Нема ни планина сплетених у коло
Као народ шаролико,
Нема ни познатих на улици пролазника
Да се рукују, у пролазу застану
Уз наклон капу скидају, за здравље упитају,
Нема ни живота без старог огњишта!
