У ОСВИТ ЗОРЕ – Козић Саша

У освит зоре, која руди,

седим за столом, на тераси куће,

у селу мога оца.

Говорио је:

„Најлепша вода и најчистији ваздух

ту су, у нашем селу.

Птице певају песме скривене,

тако мале, да их не видиш.“

И сада, после толиких година,

седим за столом своје породице.

Сећам се прича –

малих, али мени важних,

део мог детињства.

Док сунце стидљиво израња,

мала птичица слеће на сто,

запева, рашири крила

и одлете у висине.

Погледах у небо

и тихо рекох:

„Тата, био си у праву,

видео сам је… лепо пева.“

Прекрстих се

и одох да спавам.

Аутор: Saša Kozić

Rodjen u Beogradu 16.07.1965 Osnovnu i srednju skolu zavrsio u Beogradu , ozenjen dvoje dece . Oboleo od MS , i od tada pisem , pre toga nista . Види све чланке од Saša Kozić