Добродошли!
Не веруј ако ти кажу
Да сам те заборавила и да те не чекам
Сви су се снови претворили у једну жељу
Да те додирнем истином из срца и душе
Како би лепо било
Са краја на почетак да се вратиш
И згрлиш љубав која је изгубила наду
И којој је досадило да се претвара и лаже
Пожури донеси срце
Попиће га неко други и остаће
Траг љубави и среће која је расла
И боравила у твојој и мојој души
Пожури кад сунце обасја сузе
Пресушиће и ово мало душе
Која је остала да чека
И слаже успомене…
Падам у фрас, и у очају губитника тражим спас,
у време цветања висибаба, весника пролећа.
Пси луталице јуре преостале
преживеле гласнике великог рата.
Северни ветар опомиње – зима још траје.
Сунце се стидљиво пробија кроз голе гране,
растерује хладноћу преживелим ратницима
великог срања.
Победника нема.
Само полумртви бауљају шумама.
Рат није, али зима убија полако.
Пренем се – не знам да ли сам на јави или у сну.
Штипам се за образ, тражим истину.
Схватам – задремао сам поред остатака догореле ватре.
Настављам лутање беспућима,
тражећи у себи оправдање – којег нема.
Настави са читањем “Хладно је – Козић Саша”
У животу без наде
Придружила се реалност и
Сазнала лаж у оку истине
Показала жељу да се упише
У регистар истомишљеника
И заигра и запева у животу
У крилу бесмислица
Изградила живот
Без несугласица…
Gledam te
Učini ti se da, ako se u pesmu sakriješ, snovima pokriješ,
da bice lakše i bice bolje.
Pomisliš da snašlo te je
sve što moglo je,
da dao si sve i nemaš više kud i nemaš više gde.
U snove, u pesmu pobegneš, pa se kao dete sakriješ.I čekaš, osluškuješ, moliš se.
Veruješ toj niski od reči, koloritu boja, pesmi.Ona ti je sve, samo tvoja je.
U nju utkana je sva muka, sva radost i čežnja, sva nadanja tvoja.
Gledam te
U pesmi zaspao, zasanjao, život zaboravio. I strah me je.
Gledam te
Nenaviknut na tudje reči,
Skriven od svetlosti,
Od sebe udaljenog, samog.
A znam, to nisi ti.
Nisu to tvoji sni, ne.
Gledam te
I rekla bih ti, da znam,
da razumem..
Ali necu, iako to, boli me,
jer ne mogu ja to umesto tebe.
Ne mogu i ne umem srce da ti, kao sat, navijem, da kuca u smeru sunca kad dugo vec u noci boravi.
Ne mogu i ne umem, nit da te nateram, nit da te molim.
Gledam te.
Tugujem.
I, nelogično možda, puštam te,
da sam sa sobom ratuješ, naizmenično da plačes i da se raduješ,
sa životom se sudaraš,
na mene ljutiš.
Gledam te
I cutim.
Sebe u tebi vidim, znam te puteve pune raskrsca bez ijednog putokaza,
znam kud vodi svaka staza.
Možda sam grešna što ti ne rekoh, ali volim te i želim da isti budeš kao pre, razumi me..
Gledam te
Tu sam i ne dam te,
i čekam te, cutim..
Znam, čuješ to cutanje,
razumeš to gledanje.
Vidim, previše boli te..
Veruj mi, proci ce uskoro sve, baš sve..
Pesma tvoja zapevace,
poletece, čovek kojeg znam, vratice se.
Kad bol sagori i zadnji san i zadnju nadu, znam..
Skrivah se u pesmi davno i ja, pokrivah snovima, bežah od sebe.Vidim ponovo to sve dok gledam te..
SvetlanaTadic
“VENČANI TAJNO”
Hiljade njih,neznanih lica,
videće tvojih očiju sjaj,
no samo moja nemirna duša,
u očima tvojim poznaće raj.
Stotinu njih,biće ti blizu,
znaće ti lice i boje glas,
no samo jedno zvaće te srce,
zadnjeg otkucaja kad dodje čas.
Tek par njih biće ti blisko,
znaće ti suze ,osmeha čar,
no samo ja ću čuvati tajnu,
kako si zapravo za mene dar.
I taj neko,kome ćeš mila,
dati svoju nevinu žar,
nikada naivan slutiti neće,
moj je tvoj venčani zar.
Za tebe rodjen,rodjena ti,
tajno venčani naši su sni,
mislima noću grlim te svojim,
od prvog daha,pa dok postojim.
M.K.A.
ПРОЛАЗ
Пролаз за будућност света… И нас… Ја сaмо желим!
Пролаз направите себи, да и да наш свет опстане!
То што моћнима смета, мене данас само весели.
Они што нас сад једе, сами ће себе да сахране.
Пролаз за људе честите, направите одмах молим!
Како савест испеглати, кад је срећа прохујала?
Моћне данас многи штите… Нико искрено не воли!
Живот нам се крати. Нестаје, ко пчела одзујала.
Налазим се на раскршћу живота и наде, узбуђен и згадјен.
Згажен и духовно оштећен, лутам, тражим све авети настале
у тренуцима мојих слабости, рођене у тами живота.
Рушим бедеме дигнуте око моје ауре,тражим негде светлост мозга,као сигуран знак вечног живота.
Временски путујем у сутра, са парчетом бурека са сиром,да не останем гладан.
Знања и његове истине, које су створене у оно време,пре овог времена.
Све некада је боље од овога сада. Увек је тако.
Али можда ће неко, у неком будућем сутра,гледати уназад и рећи.
,,Добро је било. Само тада , нисмо знали’’.
__
_______________________
Кунем се на све живо
много ми је криво
што се према теби некад лоше опходим
камо среће да могу опет да се родим.
Волим те највише на свету овом
радујем се сваком осмеху твом
твоја ме суза мајко боли свака
ти си толико јака
да сваки пут тешкоћу пребродиш
успешно своје битке водиш.
Жива ми била
мајчице мила
на многаја љета
део си моје душе, мога света.
Нека су свачије мајке живе и здраве
па и ти таква буди уздигнуте главе
једина истину ми говориш
желећи живот у бајку да ми претвориш.
Твој поглед ми се страшно допада
без тебе ми сваки минут пропада
просто ме без тебе нема
малена лепотице из Срема.
Тужну причу имаш исто као и ја
мисао ка теби ужасно ми прија
мислим о сусрету с тобом даноноћно
једино тако ја осећам се моћно.
У очима твојим љубави има
коса сва у таласима
као море узбуркано
драга постала си ми, моје окано.
Сад бих к’ Срему пошао
пуним гасом теби дошао
да те загрлим и пољубим
јутром пољупцем да те пробудим.
Волео бих да сам крај ње ту
посветити јој пажњу сву
да се смејемо, кад је тужна сузе да јој бришем
колико је волим ме могу да опишем.
Сваким даном све јаче је желим
заволех је бићем целим
с њом гледао бих на небу свезде што сјаје
љубав према девојци тој вечно ће да траје.
Дан и некако, ноћу никако не могу се смирим
у њеном загрљају само могу да се умирим
лепотица очију очаравајућих, лица бела
осмех вреднији од блага, сва је попут анђела.
Признајем да за њом сам луд
да идем било куд
све је безначајно и досадно је место свако
заборавити је не могу лако.