
СВЕТЛАНА
Срећно насмејана,
коса лепршава.
Пружи ми руке
и кренусмо лагано
у летњу топлу ноћ.
Беше то у мају,
баш на крају школе
кад сам се заљубио,
радовао се животу,
лепоти дивио.
Замирса коса, расута у сену
замириса сено
и задрхта тело.
Радост и милина
прекрише ми душу.
Откуцаје срца слушао сам њене
и данас се сећам
пољубаца њених,
баш као да није
отишла од мене.
Чувам те тренутке
себично у себи.
Она насмејана, коса лепршава
рече ми шапатом,
зовем се Светлана.
Међ′ стенама хладним
Лазаричке порте
нестала је тихо
за неколко дана,
моја љубав школска
прелепа Светлана.
(C) Милосав Ђукић Ђука
(Прочитано: 81 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.310.953 пута)
Sjajna lirska pesma kakve smo već zaboravili i da pišemo. Od mene čista desetka uvaženi predsedniče.
Hvala na lepim komentarima Gospodine Branko.