Добродошли!
San je početak,
san je svršetak.
San počinje u duši, glavi,
ali se srcem živi na javi.
Snovima želim,
Nošen tom snagom ka tebi letim.
Sanjam te jedina,
Ti si moja sonata, moja mesečina.
A kad svane novi dan,
Sunce moje, tobom sam istinski očaran.
San je početak,
no meni, ipak, ne i svršetak.
Sa tobom počinje svaki dan, uz sjajne noćne zvezde najlepši životni san.
СВЕ ЋЕ ЈЕДНОМ НЕСТАТИ И ПРОЋИ
Све ће једном, заувек, нестати и проћи,
Kао са пролећем, опојан и царски бехар.
Неко друго време ће, са јутрима, доћи,
Али ћу до тад чувати наше љубави пехар.
На врелима твојим, страст ће опет блистати,
Kада низ чело и тело потекну капи зноја.
На грани љубави додири ће поново листати,
Kада будемо низали пољупце, без броја.
По бедрима ћу ти прстима песме писати,
Мада биће више неће бити младо и свеже.
На јоргован и ружу увек ћемо мирисати,
Иако нас време непрестано савија и реже.
Kада, напокон, пресуше сви извори наши,
Изнад облака, бићемо поново заједно.
Поред мене ничег се не стиди и не плаши,
Јер смо, још од првог дана, као једно!
Сакрила се муза моја, надахнућа више немам, појави се строфа која, ал’ онда опет почнем да дремам. Сетим се те пролећне ноћи кад смо лежали заједно на крову, надах се ноћ та неће проћи, осећања почеше да навиру и зову. Бајковито је и чаробно било чак и небо без расутих звезда, она … Настави са читањем “Остаци надахнућа – Петар Савић”
Сакрила се муза моја,
надахнућа више немам,
појави се строфа која,
ал’ онда опет почнем да дремам.
Сетим се те пролећне ноћи
кад смо лежали заједно на крову,
надах се ноћ та неће проћи,
осећања почеше да навиру и зову.
Бајковито је и чаробно било
чак и небо без расутих звезда,
она ми тад нежно седе у крило
као птић што остаде без гнезда.
Пожелех да чувам је од окрутности света,
да будем јој веза између јаве и сна,
помогнем да престане по ивици да шета,
ако ипак падне да дигнем је са дна.
Али она рече већ исте те ноћи,
не жели део мојих песама бити,
иако нешто осећамо то ће проћи,
на неко време жели се скрити.
И ја сам се сакрио и тумарам сам,
али она је и даље у песмама мојим.
Опет ми је ноћ заменила дан
ал’ док о њој пишем још увек постојим.
Jedna mala plavušna devojčica i dalje je stajala na onom uglu naših sećanja, ispred ulaza doma kulture, čišćenog prilaza, a sneg je bio, pa promrzlog lica jedva je rekla, pitala mene, da li ću čekati uporno tebe i posle onda, i posle juče, i uvek da li ću dušom tvoj biti a znaš da ljubav … Настави са читањем “JEDNA MALA DEVOJČICA – Slobodan Jevremović”
Jedna mala plavušna devojčica
i dalje je stajala na onom uglu
naših sećanja, ispred ulaza
doma kulture, čišćenog prilaza,
a sneg je bio, pa promrzlog lica
jedva je rekla, pitala mene,
da li ću čekati uporno tebe
i posle onda, i posle juče,
i uvek da li ću dušom tvoj biti
a znaš da ljubav ne treba kriti,
nikada niko, od nas, nit’ od tebe.
I samo sam nerazumno upitno gledao
jer tada sam upravo andjela video,
tu malu promrzlu devojčicu
iz naših snova u domu kulture,
a pre bilo šta da sam rekao
i sve da to potvrdim hteo,
nje nije bilo, i vreme je letelo,
minute u desetke godina poslalo
i svemir se puno ka nama pomerio,
a mi smo i uvek i najzad ovakvi,
dobri u duši, onakvi i isti,
veoma takvi kako i obećani…
Pa iako nisam stigao ni odgovorio
nju stalno sanjam, tog malog andjela,
nju malu, slatku, promrzlog lica,
najlepšu devojčicu iz mojih snova,
i dalje je sanjam, i dalje je znam
i u sve obećano ispunjeno verujem,
u vizije onda i one od danas,
i u sve one za sutra za nas,
mila moja…
Jedna preslatka devojčica mala,
jedna najlepša i prava andjela,
onda…
(Bgd, 22.nov.2017)
MUZIKU DUŠE, SUDBINO MOJA, ODJEDNOM SI PRESTALA DA MI SVIRAŠ, PA MENE TI UZMI, ALI NJU NEMOJ, NEMOJ SUDBINO NJU DA MI DIRAŠ. (Bgd, 30.okt.2017)
MUZIKU DUŠE, SUDBINO MOJA,
ODJEDNOM SI PRESTALA DA MI SVIRAŠ,
PA MENE TI UZMI, ALI NJU NEMOJ,
NEMOJ SUDBINO NJU DA MI DIRAŠ.
(Bgd, 30.okt.2017)
Boli me duša, daleko tvoj bol, Nije ti dobro, mene ne miluješ, Ja živet’ ne mogu kada ti boluješ, Za sebe ne znam a ne vidim tebe, Pa koja to može pomoć da ti bude, Ona pomoć prava od dalekog mene ? Da ozdravi tebe, da ublaži boli I najveći lek primi od onog što … Настави са читањем “BOL – Slobodan Jevremović”
Boli me duša, daleko tvoj bol,
Nije ti dobro, mene ne miluješ,
Ja živet’ ne mogu kada ti boluješ,
Za sebe ne znam a ne vidim tebe,
Pa koja to može pomoć da ti bude,
Ona pomoć prava od dalekog mene ?
Da ozdravi tebe, da ublaži boli
I najveći lek primi od onog što voli
Tebe, ljubavi moja …
(Bgd, 23.okt.2017)
Trepti sudbina životnog lika a travka najlepša ostaje sama i treptajem pita kad god je prilika, kad mnogo se volimo, kuda sa nama … (Bgd,20.okt.2017)
(Bgd,20.okt.2017)
Nismo na svetlima da bismo glumili igramo sebe, iskreno, jasno, ovde smo stalno da bi se ljubili, da ćuteće reči svi čuju glasno sve naše istine i sva saznanja da ljubav nam traje i pre našeg znanja, da želja si moja i pre postojanja kada je zvezda najlepšeg sjaja sišla na binu pravo iz raja … Настави са читањем “SVETLOSTI NAŠE POZORNICE – Slobodan Jevremović”
Nismo na svetlima da bismo glumili
igramo sebe, iskreno, jasno,
ovde smo stalno da bi se ljubili,
da ćuteće reči svi čuju glasno
sve naše istine i sva saznanja
da ljubav nam traje i pre našeg znanja,
da želja si moja i pre postojanja
kada je zvezda najlepšeg sjaja
sišla na binu pravo iz raja
i tek posle nežno rodila mene
pa nakon mene donela tebe
na pozorje ovog podija života,
pod svetlima da se obasja lepota
tebe prezlatne, mene i nas,
A svetla na kraju kad se ugase
ostajemo, uživamo dalje životne talase,
mila večita moja…
(Bgd,20.okt.2017)
Stigla je jesen, toplina lepa, K’o leto da je, sunca sve više, Ali znam ja vrlo, uskoro kiše, Pa hodam i mislim o nadi nada Da tebe vidim, sutra il’ sada, Pa opet ranjenog, povredne duše, Da jedino snagom tvojom me lečiš Od svih tebi reči pesme mi skupiš I od njih zrake sačiniš, pustiš, … Настави са читањем “LEK PRE KIŠA JESENI – Slobodan Jevremović”
Stigla je jesen, toplina lepa,
K’o leto da je, sunca sve više,
Ali znam ja vrlo, uskoro kiše,
Pa hodam i mislim o nadi nada
Da tebe vidim, sutra il’ sada,
Pa opet ranjenog, povredne duše,
Da jedino snagom tvojom me lečiš
Od svih tebi reči pesme mi skupiš
I od njih zrake sačiniš, pustiš,
Toplotom duše I nežne ruke,
Da mogu dalje, da mogu bolje,
Da zamolim tebe, povratim sebe,
Da snagu vratim, iskrenost volje,
Uz onaj tvoj meni poznati,
Čarobno lep, predrag i nežan,
Trajno najduži,
Od tvoje ljubavi,
Lek.
(Bgd, 19.okt.2017)
Odakle odjednom vedroga neba nema već crni oblaci doneli tamu pa ovog proleća jeseni naše vraćaju boli i tugu, dušu ostave samu tako da opet odbolovane patnje tuži u gašenim svetlima sunca što ostaše jedina radost svesvakog života nama, mila moja. Vetrove tražim i žurno hitam neznano brzo neznanim putem, oblaci crni donose kišu, da … Настави са читањем “CRNI OBLACI NA VEDROM NEBU – Slobodan Jevremović”
Odakle odjednom vedroga neba nema
već crni oblaci doneli tamu
pa ovog proleća jeseni naše
vraćaju boli i tugu, dušu ostave samu
tako da opet odbolovane patnje
tuži u gašenim svetlima sunca što ostaše
jedina radost svesvakog života nama,
mila moja.
Vetrove tražim i žurno hitam
neznano brzo neznanim putem,
oblaci crni donose kišu,
da plave lepote divne ti duše,
pa moram vetar jer sunca trebam
da proleće opet jeseni ove
greje dodire naše, što ne dam
nikome nikad nama da uzme
ni vrati te nazad u naručje tame.
I onda neću oblake crne
na vedrom nebu se kriju lepote
i radost želim, ja srcem celim,
onu sreću i one divote,
moj kod nje živote…
(Bgd, 14. sept. 2017)