Добродошли!
Од тебе и мене
Кућа без прага и крова
И ливада без иједног цвета
И стаза oбрасла трњем
Од тебе и мене
Све је исто од памтивека
И нема ништа што нас раздваја
Осим слике у твојој љубомори
Од тебе и мене
У контексту издржљивости
Све је постало варка
Која се лечи искреношћу
Од тебе и мене
Све је знак питања
Осим радости која је
Запевала у нашој младости?!
SVAKOME JE SVOJ BOL NAJVEĆI
Svakome je svoj bol najveći.
I kada ti se ponekad učini da je
Tuða briga, u odnosu na tvoju,
Sitna, nevidljiva i bezazlena,
Svakome je svoja rana najvažnija.
I neka te nikada nimalo ne čudi
Ako te drugi u trenucima slabosti ne podrže,
U mnogo čemu, tebi bitnom, ne shvate,
Iako si njima celog sebe, vrlo često,
Bezuslovno i nesebično, davao,
A dosta toga si imao da im pružiš,
Gaseći mnoge požare,
Rečima ljubavi, drage duše obasipao.
Svakome je svoja radost najpreča
I za tvoju, kada se dogodi,
Retko ko mari.
Najčešće bude neprimećena.
To nije nešto što se nečeg njihovog tiče,
Od toga nemaju nikakve koristi.
Sasvim sigurno, malo kome iskreno
Ikada budeš po meri i ukusu,
Ma koliko se trudio
Da ljudima u svemu ugodiš.
Samo, neka ti zbog toga nikada ne bude žao.
Na početku, sredini i kraju,
Uvek ostaješ Ti,
Prepušten svojoj sudbini i sebi.
Ivo Torbica
Sva prava zadržana, 2024.
Преголем је земаљски плач
Кад човек не зна и не уме
Да сања,машта, воли и љуби
И сачува све што срцу прија
Преголем је земаљски плач
И ситнице које значе живот
И лаж која је свакодневница
И ужас у себичности човека
Преголем је земаљски плач
У неверству,греху и зависти
И молитви у којој нема жеље
Да победиш сујету и злобу
Преголем је земаљски плач
У сузи која се слива низ лице
И броји уздахе , тугу и патњу
И чека истину у речи и делу!!!
РОМАНТИЗАМ И СЛОБОДА
Евидентно је да је претечи слободе у уметности романтизам отворио сва врата, али не мора значити да кад одшкринемо врата нисмо и најсигурнији да није ушао талог или прљавштина, тако је романтизам у почетку изнедрио нову снагу да би се претворио у неку врсту самовоље, као производ слабости. „СВАКО ВРЕМЕ НОСИ СВОЈЕ БРЕМЕ“. Данас је навала таквих самопрозваних песничких дела, када се таква појаве на светлу дана, не разликују се од пмфлета или насумице разбацаних речи. Неко је рекао да свака глупост има свог предходника, на крају крајева од античких времена имамо појаву када су неке појединце занимала стварања огледалских поема, када је стиховима даван облик предмета. Да ли неко може било шта тврдити да се у ово време неће појавити као абнормално, свесно или несвесно. Парандовски којег цитирам рекао је: „ Најјаче наркотично средство јесте и остаће, полетна тема, бурна мисао, распаљена уобразиља, оно стање највише стваралачке вредности када нам се чини као да смо из подземља изашли на блистави или сјајни свет састављен од изненађења, али тако наш, као да је баш за нас вековима припреман, да је само нас чекао.“
Настави са читањем “РОМАНТИЗАМ И СЛОБОДА – Андреја Ђ. Врањеш”
КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ
Зашто сте нам деци узели животе
Убили у трену дечји дан и сан,
Крвавих руку сад лутате светом,
Дрхти Српско Срце над судбином клетом.
Чијом руком своју милујете децу
Или оном истом што сте нашу клали,
Пробуди ли вас у ноћи крик Српске Мајке,
Што јој дете распористе,
Мртвом челу крст урезасте.
Где ли у човеку живи звер
Или у звери човек се крије,
Како ли живи под овим небом
Неко што само зна да мрзи,
Камом и маљем жељан да убије.
Кад би могла да исприча Сава
Колико сте српских ви посекли глава,
Вековима реком плутају телеса,
Јасеновац плаче криком до небеса.
Крвнички сте занат изучили добро
Кроз вене вам змијски отров тече,
Из звери ће се једном пробудити човек
Бог вам неће дати да кољете довек.
Нек по лепој вашој змије гнезда праве
Нек крвници тумарају светом,
Тражећи негде мало бистре воде
Да са руку сперу крв Српске Слободе.
Драгојло Јовић
Красота ми ова Божја
Заузела све у души
И није је ништа брига
И сад жели да ужива
Красота ми ова Божја
Променила све у животу
И сад не знам туговати
И сад не знам заплакати
Красота ми ова Божја
Душом песму испевала
И сад хоће да се смеје
У животу који кратко траје!
Pomiluj Bože po milosti Svojoj
u grehu mome Ti predamnom budi
smiluj se srdžbi i gordosti mojoj
oprosti mi Svevišnji, meni ne sudi
Što videh vraga u odori svetoj
krvavoj napisanoj epistoli
dok oči prekriva majci presvetoj
crnom demon pod plaštom se moli
Što svaku misao zlo nam prožima
kome na rame da glavu naslonim
gde Bože presvetli milosti ima
da grešnu dušu od zloga saklonim
Očisti Bože milosrđem svojim
đavolji okot satri Bože celi
da milost poteče mislima mojim
da mi se duša kao sneg zabeli.
autor
Jovica N. Đorđević
ЋУТАЊЕ И СЛУТЊА
После много лета ћутања и слутње
Опет твој плес по глави ми седој
Док стасом и гласом васиону њишеш
Ја будан сањам, поред мене дишеш.
Време те ништа променило није
Завирујеш у одаје мојих чула
Видим те, још си као јабука цветна
Каквом те памти моја душа сетна.
Кажу да мисао може светлост бити
Кад утихне тело а отме се душа
Верујући кажу, тада све је лепше
Звуци се не чују, а песма се слуша.
Кад у пространства небеска кренеш
Остави макар мердевине старе
Којима мој несан попети се може
До одаја твојих где смирај почива
Непреболна слутњо, рано моја жива.
Моја си суза и осмех
И највећа жеља у срцу и души
И кораци који одјекују у тишини
И неизвесност која ме мучи
Моја си срећа и нада
И колач пун успомена
И црвена јабука у врту
И љубав до краја живота
Моја си птица радосница
И детелина са четири листа
И најлепша ружа у рају
И све што ми се свиђа
Моја си једна, једина,
И знаш да не могу без тебе
И да нас раздваја срећа и туга
И више се не можемо разумети!