др Михајло Ћирковић

 

АФОРИЗМИ ИЗ НОВЕ КЊИГЕ “ПРЕТЕКЛЕ РЕЧИ”

*Не воле ме, њихов суд о мени. Мрзе ме, њихов суд о себи;

*Чежња за срећом јача је од усрећене чежње;

*Да ли је душа одвела тело, или, тело душу, у љубавне чаролије;

*Иако немамо кофу бунар постоји. Одсјајем;

*Највећи комфор ми приреди боравак у њеним мислима;

*Мајка природа је имала много љубави, па некоме је мајка, а некоме маћеха;

*Песму о херојима може да испева само херој;

*Перфекциониста никада не заврши свој посао;

*Више боле ране исте дубине, од слабијег, него од јачег;

*Народ слави победу са својим херојима, а требало би да хероји саве сами;

*У сукобу духовног и телесног, победу односи тело, јер гашењем, гаси и душу;

*”Оплеменио сам дивљину”, “не, наружио си је”.

*Мера душе је “шупљина” за пријем душа других; 

*Најтежа самоћа је кад се заврши дан, а не почне ноћ;

*Најчешће су стаклене, животне, преграде, провидне само у једном смеру;

*Путовање је, како освајање новог, тако и ослобађање од навика дома;

*Када пловите бродом, погледајте море. Можда вас треба неки бродоломник;

*Освајање простора је и губитак времена;

*Од једињења елемената, лепоте младости, остала је само смеша елемената, лепоте старости;

*Порушите мостове за собом. Само нам слабе борбе.

*УГУШИ МЕ СНАЖНА РЕЧ, НЕИЗГОВОРЕНА* 

КАД ЛЕПОТА ИЗДА – Андреја Ђ. Врањеш

КАД ЛЕПОТА ИЗДА

Најлепша истино, твој траг је жена,
када пристигну нема времена,
смисао престане да постоји,
мушкарац постане као хијена.
Све тада траје, без вида, стида,
Прованса није, одбрана стила.
Доћи ће време, мораће се знати,
лепота жене, без изузетка,
једино, њој ће припадати!

(C) Андреја Ђ. Врањеш.

ДУЖАН САМ РЕЋИ ЧИТАОЦИМА, ЗБОГ РЕНОМЕА ЛИСТА Поезија Срб, ДА САМ ИМАО ЧУДАН ЛАПСУС У ПРЕТХОДНОМ ЈАВЉАЊУ. НАИМЕ ЈАН ВАН АЈК ЈЕ БЕЛГИЈСКИ ЧУВЕНИ РЕАЛИСТА, А КАКО САМ ГА ЈА СМЕСТИО У ВОЉЕНИ МАДРИД, САМО БОГ СВЕТИ ТО ЗНА. ОПРОСТИТЕ У СВАКОМ СЛУЧАЈУ, ГРЕШКУ САМ ВИДЕО И ИСПРАВИО.

С ПОШТОВАЊЕМ АНДРЕЈА.
Настави са читањем “КАД ЛЕПОТА ИЗДА – Андреја Ђ. Врањеш”

MOST – Dajana Ilić


MOST

Iz vode se vinu, na stubove stanu
Sa obje strane gvozdenom ogradom brani
Putić što u sredinu stanu
A sa jedne i druge strane gradić kane
Pa ljudi raznih ćudi podju,
svako svoju tajnu skriva,
da je most pisac, roman bi tada svio
A zraci sunca mu čar daju
Pa u reci svoju lepotu gledi
A noću mu mesec žuti tamni pokrivač svije,
A zvezdice pesmu poje, spavaj sada ti,
Jer će sutra tuda proći mnoge duše
koje će se diviti tvojoj moći.

Настави са читањем “MOST – Dajana Ilić”

DA NISAM OVO ŠTO JESAM – Ljiljana Tamburić

DA NISAM OVO ŠTO JESAM

Da se nisam rodila,
onda kad jesam
i da nisam, ovo,
što sam
silom prilika postala,
možda bi se ova
slabašna gugutka
bez krila
što se u meni stidljivo svila,
nekuda odvukla
i tamo ostala…

Možda bih se negde,
u Meksiku,
Konsuelo zvala
i možda bih prva
najljubavniju pesmu napisala,
a ne bih proklinjala noći
koje sam provela u nesnu
i čekala kada će doći
željene vesti
na moju adresu.

Možda bih u nekoj samoći,
nesrećno zaljubljena,
stvarala sonete
posvećene Petrarki,
zatezala konopce na nekoj arki,
dok noć bi sekla sablasna munja,
a Alan Po mi naglas recitovao
o otrovu koji krčag prepunja…

Ili bih kao Bukovski,
gledala ulicu i ljude bez snova
kako se u surovu pesmu pretaču,
pa iz nje iskaču i plaču
zbog svakodnevnog
habanja đonova…
Možda bih pre Jesenjina
odgovorila na pismo majci
koja je daleko
i volela nežno i toplo,
suptilno i meko,
no nikada savršeno
kao u bajci …

Ah što nisam bila
tamo neka Barbara,
za kojom su
Preverove oči lile suze…
Što me Gete
za svoju muzu ne uze
da mu u predstavi ulepšam rimu,
ili da visim ko malo dugme
na Faustovim kostimu.

Možda bi se u moje oči
Vasko Popa kleo,
ili bi me Miljković uzalud budio
u nekom niškom parku…
A ko zna, da nisam žena
možda bih glumila,
u Erićevoj pesmi o otkosu,
uspavanu zvečarku.

Da nisam ovo što jesam,
možda bih na nekom salašu
sedela i pušila s Mikom,
i bila poznati pesnik,
ili bih lutala za neopisivom slikom
i nekim duhovitim likom
koji bi u radosti
bio mi saučesnik.

Da se nisam rodila
onda kad jesam
i da nisam, ovo,
što sam silom prilika postala,
možda bih bila posebna,
od malena…
Ne bih se bavila heklanjem,
šivenjem i vezenjem goblena,
nego bih kao Neruda
noću pisala najtužnije stihove
svojim neuzvraćenim ljubavima.

Da se nisam rodila,
onda kad jesam
Ili da se, ne daj Bože,
još nisam rodila,
ne bih nikada saznala
da su sve pesme već napisane,
da su se mnoge reči izbrisale
od silnog šaputanja…
I možda bi moja životna putanja
bila tek jedna strofa
molitvenog apostrofa
kojim se obraćam Bogu
posle nesnosnog ćutanja.

Ljiljana Tamburić

PRODAJA DUŠE – Ljiljana Tamburić

PRODAJA DUŠE

Neki je nepoznat čovek juče srušio ajat,
pod kojim je očev otac učio kovački zanat…
Bacio meove crne i stari dedin čekić
što mi je bio pretežak kada sam bio dečkić.

Neki je čovek ušao u bačvaru od blata
gde se jednoga proleća, na slami rodio tata,
onda je izneo burad, i motornom testerom
isekao duge, na kocke, ko da ih seče laserom.

Zamirisala avlija na talog od starog vina,
odletela pod oblak, nasleđena nam baština…
Deda pustio suzu u grobu pod žutom leskom,
zamutio njome izvor pod šajkačom nebeskom.

A onaj nepoznat čovek iseče krušku pred kućom
u čijem sam se hladu igrao nekad sa Žućkom.
Umesto drvene kapije namesti neku od gvožđa,
pa sa vinjage, bele, pojede šaku grožđa.

Onda uđe u kuću, izvali ulazna vrata,
izbaci prvo kolevku u kojoj ljuljasmo brata,
pa kredenac zeleni, šporet, pešačku klupu,
ikonu i slavski astal, naćve i drvenu stupu.

Doveze posle mašinu kao aždaju strašnu,
zidovima se igra kao da crta po brašnu…
Zgnječi pod kamenim pragom, poslednju čegrtušu,
ostarela i slaba, kuća nam ispusti dušu.

Kupio čovek imanje, za pare neke male,
po dedovini nam vršlja, jadne li smo budale…
Stričevima bi važno, samo da bedu skinu,
da ne plaćaju porez i brinu za tu starinu.

Svratiše u prvu krčmu, odmah posle tog čina
da speru nečistu savest bokalom opojnog vina…
Pod oskorušom gde beše, od blata mala kuća,
oproštaj za decu traži vaskrsla dedina duša.

Ljiljana Tamburić

PESMA MESECA APRILA 2024.

U aprilu je bilo dosta pesama koje mogu ravnopravno poneti titulu pesme meseca, pa je zbog toga izbor bio baš težak. Ipak sam se odlučila za SIBIRSKU PESMU, pesnika RATKA PETROVIĆA, jer ima nesvakidašnji i neuobičajeni stil.

SIBIRSKA PESMA – Ratko Petrović 2006-12-21 22:04:52

SIBIRSKA PESMA
Šta će reći Jurij, kada stigne iz Aldana u Kazanj?
Reći će da nije mogao protiv onoga, od čega je sazdan.
Kad je ljubav u pitanju, e, tu se ništa ne može,
govorio je pesmom, al’ kada ih je zatekao, govorio je nožem.

Anton je bio njegov najbolji drug iz gimnazije, i skoro pobratim,
Ali kada je video Anu u njegovom naručju, nisam uspeo da ga odvratim.
I evo, posle dvadeset godina čekam ga na železničkoj stanici,
bolje je i u Sibiru ceo život, nego u Moskovskoj samici.

Prošle zime mi je Petar doneo njegovo pismo, pisano s obala Lene,
rešio je da se po cenu glave vrati u rodni grad, i na proleće će da krene,
Pisao je i kako je radio sve od Čukotskog do Karskog mora,
i kako su mu ruke odebljale od žuljeva, i lice mu je izorano od bora.

Pisao je i kako pucaju breze od silnog mraza i zime,
I kako samo vetar u toj praznini cvili njegovo ime.
Sretao je kaže, razne ljude, i prevarante, i prevarene,
one uplakane, koji sve to nisu podnosili, ali i one od stene.

Jedno vreme je živeo od onog semena što sam poseja,
to je bilo na poljima kraj samih obala tužnog Jeniseja,
gajio je prvo žito, pomalo kupus, malo mrkvu i rotkvu,
al’ Kad je stigao neki Vanja iz Orska, menjao je rad za votku.

Skrpili su neku staru balalajku, Vanja i on,
tada pobegoše gore na Tajmir, u susedni Dikson,
šta da se kaže, mali jedan gradić, tik uz Karsko more severno,
tu se Jurij požalio na svoje iskustvo sa ženama, neverno.

Tu su pili jedno sedam dana, sve do poslednjeg žutog rublja,
tada su se onako opijeni, nešto sporečkali, pa je pala reč grublja.
Rekao je Vanji da će ga ubiti, ako mu samo pređe kućni prag,
već iste večeri Vanja je pokucao na njegova vrata,
al’ mu se posle toga gubi svaki trag.

Danas je proleće u Kazanju, i ja čekam voz, onaj u tri, iz Bratska,
što već dvanaest dana kroz ozelenelu Sibirsku niziju kaska.
I on se raduje što ga danas, kod kuće čeka njegov stari drug,
al’ ne zna da sam i ja voleo Anu, i da ga samo čekam da naplatim stari dug.

(C) Ratko Petrović,
iz knjige “Mala zbirka zabluda”,
Beograd 2006.