JEDNA SUZA-Miroslav Krnjeta

Nema suze nema pomena
nad dušama koje odnese Drina
samo vetar nosi rekom jauke
tamo gde zveri preklaše nevine
i goloruke.
Savom krvava trava raste
a vrbaci odjekuju krikovima užasa
u mukama tu pevajući,slomljene bacaste,
vi čopori dželata,horde besnih pasa.
Rodila vas vatra gladni ljudskih duša
vodila želja zgazi Jovana,satri Miloša,
parola pali krst Pravoslavlja
u pepelu i kamama zatri cveće Svetosavlja.
Srbijo samo stradanjima te kitili
pred streljački vod stavili,
sa neba kišama smrti živote gasili
lešinari sa svih strana Srbiju čerupali.
Iz stotine jama lelek se čuje
u tami mučenika kosti grob traže,
sveće,opelo,kako ljudski dolikuje
da duše namučene nađu najdraže.
Srpski rode teško je do slobode
istina daleko a tako je blizu
šakali nam sa izvora piju vode
stradalima na stratištima kosti grizu,
vetrovi sveta hoćete li za Srpske
mučenike upaliti sveću,dati mira,
pustiti bar jednu suzu.

ПЕСМА -Здравка Пап

Носим бисер око врата
Од песама мојих
Некад им се дивим
А некад ме боле
Све зависи
Којој песми
Срце предам

Живим жеље
Кад се обистине
Стихом ја их китим
И надам се опоравку

Све су песме моје
Ко шарени букет
Миришу на срећу

Склопом руке око тебе
И не дам ти да одеш
Док се жеље не загрле
И заједно запевају

ЛАСТАВИЦА – Душан Комазец

Капало тужно небо стазама ми далеким
док фијакераш поје ону љубавну, нашу?
Жубором чемер душа, ати немиром неким.
Откуд теби та песма, из срца кочијашу?

Жеђ је! Крчма крај пута, свуд’ омркнуте веђе.
„Жицу” ми виолина, отужна, танкоструна.
Ниоткуда ни абер, „осмех” је злопоглеђе.
Залуд ми пиће точе кад чаша није пуна?

Опијен вином, разум, у игру корак носи
и песмом, којом тугу Цигани сетни, стари
у лелек расточише. То жалну љубав проси
ово слабачко срце што чежњом неимари.

Тек утољењем жеђи на лице осмех синут,
када ни један абер не знани тихнут рај.
Покаткад, на тренутак, када пожути минут
у непребол се вине давно изгубљен мај!

С неба бледуњав месец зажути реку зрењем.
Казала ми се тајном, ни помоз Бог, ни род?
Ђаволаст ли јој осмех, заболи срце мрењем.
Немир бехара снима, слађан је недира плод!

Дан за даном чезнутљив, отрова немирима.
Пожелех да драгињам, небо обесни бешње.
У зао час ми наум, око јој громовима.
К’о нечекана радост, с њених усана трешње…

Све окишила јесен, осмех са лица минут.
Жуд јој заиска море, тамо где лимун жут.
Опет ме сетом туга, бисер с ђердана скинут.
Ка југу ласта хрли, испраћа месец је жут!

Мало је ово срца за бол непоиману!
Бледог од махнитости виђале мене жудног
горе, реком без краја, до мора. Со ми на рану!
Помрчином ми око на стази узалудног.

Суђаје да л’ су злобом за дар ми иштале клет
кад нису за аманет ни туга, ни овај жал.
Драгињам с блудницама, крилу је уминут лет.
У мору безнадежја беспутни носи ме вал!