КУКАВИЦА – Андреја Ђ. Врањеш


КУКАВИЦА

Она кукала, он слушао.
Није се чула више,
пронашао је мртву,
испод крошње старог храста,
себи докукала.

Настави са читањем “КУКАВИЦА – Андреја Ђ. Врањеш”

Часопис за поезију ПоезијаСРБ бр. 22.


У дворишту КПЗ, Мајке Југовића 12. одржаће се 11.7.2024. године у 19 часова промоција часописа ПоезијаСРБ број 22. На промоцији учествују аутори заступљени у часопису. Промоција се реализује у сарадњи Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и Културног центра Крушевац.

Download Настави са читањем “Часопис за поезију ПоезијаСРБ бр. 22.”

Један песник три песме – Весна Јаковљевић


Један песник – три песме!

БИОГРАФИЈА


Весна Јаковљевић, рођена у Смедереву, 20.02.1971. Поезијом почиње да се бави 2022. године. Децембра 2022. године издала је прву збирку песама под називом “КРЗНО ВУКА”. У августу 2023. године, представља се првим романом, који се базира на истинитом догађају, од називом “АНЂЕОСКО ЛИЦЕ” и прву књигу песама “ГРОМ”. У октобру исте године збирком песама “ПЛЕМЕНИТО СРЦЕ” као и осталим књигама представља се промоцијом одржаној на међународном сајму књига у Београду. Добитница многобројних признања у Србији као и Словенији, Италији. Маја 2024. године, роман “АНЂЕОСКО ЛИЦЕ” преведен на енглеском и као пета књига раширена је у целом свету на платформи “АМАЗОН”. 28 година живи и ради у Италији, где слободно време посвећује писању поезије.

Osluškivanja;Jovana Živković

Osluškivanja

Koliko sam puta zastala i zaćutala
Ćutke pitala
Ćutke i odgovarala
Koliko sam se puta o svoje srce i telo oglušila,
Nisam poslušala….
Tudje sam osluškivala,
A svoje ranjavala,
Koliko sam puta rekla neću više
I reči svoje ne zbog samopouzdanja
Već ljubavi pogazila,
Koliko sam puta ostala nedorečena,
Da bih tebi reči svoje dala,
Toliko sam puta ostala sama,
Toliko sam puta ostala nema,
Toliko puta sam ostala tebi verna,
A sebi večito ranjena žena,
I u tvojim očima lakoverna,
Očajna a ipak samo žena,
Krhka i nežna žena,
Hodajući po staklu, netaknuta, nerasečena,
Toliko sam više uprkos svemu tebi dala
Razgovetnosti, priča, rolerkostera i parada,
Razigranu dušu i srce koje se nada,
Al’ uprkos svemu sve je šarada,
Strah dubokih rana od nesrećnog pada
Ali tada sve što je bilo spakovano je u
jednu suzu što sušila je hlad,
I jedno sunce što gori sve pred sobom,
I jedan cvet što cepa i razdire sve slojeve zemljine kore,
Eto toliko sam puta ja udarila o dno podzemnog Hada,
I poljubila ikonu čistoga grešničkog slada,
Videla beline blistavog stada,
Reči koje celivaju,
I dete koje u meni strada,
I šta sam dobila tada, a šta sada…
Spajam dve večnosti u nebesku tajnu,
I sada a i tada znala sam
Da tebi sve što sam pružila dala sam iz svesnog nehata…..
Ne žalim jer krivica je u onom koji strada,
A pobednik je onaj koji nema rana,
A ako sam zbog svoga roda i osećanja ona koja strada,
Kriva što svoje srce nisam sačuvati znala,
Nek osude me na trista okova i stuba stida i srama,
Svoja sam i tvoja i Božanska tajna,
Samo sam im ovakva kakva jesam kriva i javna…

Jovana Živković

SPOZNAJA

Ljubav se ne kupuje
shvatih to dockan
sunovratih se u bezdan bola
duša se moja rascjepa na pola
samo sam željela da budemo jedno.

Ljubav je san i java u jednome dahu
život predadoh tebi
ludilo obuze sve misli moje
voljeti znači kosmosu se predati
u stalnoj borbi za osmjehe tvoje.

Pokloniću ti sva mora svoja
sve planine Nebeske
sve one rastu za tebe u meni
prostranstva daleka gdje um se gubi
dodir tu granice ne pozna
kapima zlatnim orosiću oči tvoje
samo za jedan tren da budu moje.

Pokloniću ti rijeku
koju ću za tebe u okean da skrojim
rijeka živi od izvora ka ušću
moj život će da prkosi zarad ljubavi
do tvoga bića stići ću usprkos prirodi.

Zauzadaću potoke
koji se skrivaju u vrletima
donijeću ti divlje cvijeće
koje raste na najvišim vrhovima
lovorom cu ukrasiti čelo tvoje
pobjednik svih mojih stremljenja ti si.

I šta na kraju kada shvatih
da sve je zalud, svaki korak,
svaki moj dah zaleđen osta
pokušaj da zauzdam tvoju dušu
odniješe vali, divlji i crni
srce si davno drugoj darivao
ljubavlju se ne trguje
ona puteve sama pronalazi.

Shvatih da zalud bjehu
sve žrtve i tlapnje moje
sva stradnja i Tantalove muke
da srce ide gdje ono želi
da sam uludo prevrtala pećine i špilje
ti si sebe poklonio onoj koja nije mrela
a moja krv ostade da vri
valjda je tako sudbina htjela.

НЕКА БУДЕ -Здравка Пап

Нека буде што бити мора!
У грбу нека се окрећу душмани
и нека им душа израсте у трње,
нека се распадају у казни!

Нека се следе
руке и ноге
кад крену на пут,
поносне, јуначке,
слободарске земље!

Помози, Боже,
не дај душманину
да се радује и рађа
на гробовима наших јунака!

Нека се чује
како проклиње мајка,
што се роди човек
без срца и душе!

DUŠE

(za sve usnule drage ljude)

Kada životno parče izmrvim celo
dok usnama poslednji dašak ubirem
poleteće duša da napusti telo
dok oči u strahu ka nebu upirem

I hoću da spoznam gde duša mi ište
ugledam ravnice beličastog sjaja
na oblaku svijem maleno ognjište
sveto Bogom dano moje parče raja

Da ugledam jasno obrise svog puta
anđeoska pesma nek mi korak prati
da mi grešna duša nigde ne zaluta
nek molitve moje Svevišnji prihvati

Pa da sretnem milu povorku što hrli
voljene mi ljude što se srećni smeju
poleteće duša duše da im grli
osmehom će svojim mene da ugreju.

autor
Jovica N. Đorđević
22.06.2024g.

Усамљена -Здравка Пап

Кад ми дођеш
ти позлати срећу
светлошћу из душе
и радошћу из срца.

И прислони образ
уз то моје лице,
па ми реци лепо:
да сам твоја ружа.

Загреби по души
ко пупавац по трави
и пронађи радост
у срцу што плаче.

И немој ме никад
изгубити из вида
и увек се сети
како моја душа
вене усамљена.

VAPAJ PROŠLOSTI

Vrijeme teče,
gdje smo mi u njemu
dok se sunce obrušava na naše glave
zlatom svojim bliješti dok noć pobjeđuje
san napuštamo,
stvarnosti u zagrljaj letimo.

Ne možeš vrijeme zauzdati
ono je van granica razuma
sve manje vremena imamo
a san nas vuče na dno.

Krik jelena dok se lane batrga u zamci
krik majke odvojene od koljevke učmale
krik mladosti
ostavljene da vapi kraj puščane cjevi
dok pješčani sat
razbijen do neprepoznavanja
svoje čestice pušta
da se sjedine sa pustinjskim dinama.

Vrijeme mutno,
kao oklop muzejskog eksponata
zaleđena sadašnjost, prošlih vremena
suze grešnika koji moli za oprost
stisnutih zubiju,
u grč pretvorene grimase
dal’ je kasno spoznao
da je samo malo ostalo
da ga pokrije snijeg zaborava
a da sve što mu je ostalo
košara protraćenih dana.

Iza maglovite zavjese
izblijedjele od vjetrova prošlosti
u sadašnjost uprte oči
neznanih junaka
heroja, kavalira,
ljubavnika posutih laticama ruže
sa porugom i optužbom
sa suzom u oku zaleđenom
bahuljaju stazama zaborava.

Od livada do tamnih šuma
potraga kojoj kraja nema
jer novo iskvareno breme
pokopa viteško vrijeme.

Nestade poj ptica
krila im slomiste u letu
skrovište odaste zbog svojih trica
san im u košmar pretvoriste
spodobe novoga vremena.

Spij mirno u svojoj postelji od pamuka
na postelji od bosiljka i lala
um zatvori od ove kiše ognjene
nedaj da zvuk sove hara kroz tvoje misli
možda jednom na ova vrata zakuca
vitez u srebrnom viziru
iz nekog proslog doba
da donese mir i spokoj.

PREDSTAVA BEZ KRAJA

Jednom kada me ne bude,
kada i zadnji treptaj
zadrhti iz mog uzdaha
znam da ce to biti rapsodija u više činova
znam da ce svi glasovi pričati u superlativu
jer onaj koji odlazi na put bez povratka
taj je uvijek svima dobar,
odjednom je bogat mnoštvom prijatelja,
većina zvuče poput
pokvarene ploče
Naravno,
tek što mu ne spjevaju odu herojstva.

Ironija svake smrti,
što vise pompe,
to su vas više voljeli.

Vaše ime stoji na mnogo plakata,
Jer to se tako mora,
dobro je što ste otišli bez pozdrava,
jer drugačije se na taj put i ne odlazi
lakše je za sve
za vas sa zamrznutim osmjehom
za njih što vas sada tako naprasno vole.

Pricaju oni na raskrsnicama,
po kafanama,
uličnim trgovima,
dižu vas u oblake,
samo što nisu pjesmu o vama spjevali,
poneku suzu puste,
valja se,
pa niste vi bili bilo ko,
vi ste mnogo obećavali,
kako to da vam ospore.

A tamo,
gdje posljednji pozdrav treba da daju,
e, tamo oni ne odlaze,
tesko im je,
razumjećete to vi,
njihove duše tako su krhke,
od porcelana, prefinjene,
prevelika je to tuga
za njihova jadna srca,
izvinite,
molim,
pa i vi ste otišli bez obećanja,
niste se najavili,
niste ih pripremili,
prevelika je to duševna bol,
kada odjekne,
posljednji udarac grumena zemlje.

Zato,
voljela bih da odem
jednog proljećnog dana
sa lahorom vjeta, tihim i nježnim
on ne plače, on miluje,
on ne uzima, on daruje
njegova trava je vaše pokrivalo
cvijeće za vas miriše,
bjelina behara odiše nevinošću.

Ne postoji tu pretvaranje
u patvorene osmjehe
spuštanje glava da se ne vidi laž.

Ali dobro može i u jesen da se zbije
mozda ja nisam
bas za proljeće stvorena
ipak sam cinik u duši bila
pomalo vagala vaše rijeci
gledala vas direktno u oči
Pomalo podsmjesljivo
sa naznakama sjete

Jer vi ste ljudi čudna sorta
volite taj centar po cjenu poltronstva
pa sve i kada vas umor svlada
važna je samo ulizička sreća
put do nje preko obmana isklesan.

Ja svoj osmjeh, vama nedam
čemu i zašto, pa cjenu nema
moje oči su dječji klikeri
u vječitoj potrazi za novim sutra
u meni su boje izmješane,
crvena, žuta, ima i zlatne…
Ja sam ona žalosna vrba
Al sam i ruža sa puno trnja
pokatkad bršljen jer kraja nemam
Moj kraj se očitava u baskonačnosti.

Vi niste ni crni, ma ni ste ni bijeli,
vas je siva boja progutala,
kao vrapci kljucate dane,
čekate da nova zora zarudi,
pa sve po starom još od pamtivjeka.

Živite svoja obličja
kao na traci istovjetni,
vaš osmjeh grimasi sliči,
Vi niste nikada letjeli za oblacima,
vodili borbu sa vjetrenjačama,
Vi niste zajahali Rosinanta,
u potrazi za izmaštanom Dulsinejom.

Ako to bude u jesen,
neka kordoni lisca u svim bojama
prekriju moj lik,
moje đepove pune šećerlama,
da ubiju gorčinu nestajanja,
da čujem taj šum lišća
kada se u humus pretvara
Da me uspava tišina zemlje
prije no je kiše u glib pretvore
Ako u jesen odem…

Mozda u zimu,
kada led sve okuje
Od leda bježite, jer mnogo škripi
Bjelina zasljepljuje nevinoscu
suviše podsjeća na djecju igru
A vi ste zaboravili sta djeca mogu
Šta za vas znači biti šašav
Moja gospodo i drage dame
Za vas su cirkusi ispod nivoa
A ja sam cio život glumila ludu.

I eto predstavi dođe kraj
Odoh sa osmjehom brzo i britko
A vi se pitajte kakav je to završetak
mozda vam jednom
odgovor dam
Kada se sretnemo u novoj predstavi
Vi ce te ćutati, a ja cu se smijati.