Стално ми мисли лете
ка првом септембру две хиљадите и једанаесте
кад смо се упознали
и имена једно другом сазнали.
Као сад да гледам кабинет хемије
можда нам судбина заједничка није
ал беше леп са тобом тај осми разред
седели смо заједно, последња клупа средњи ред
Када би на часу без везе рекла нешто
ја сам стајао иза твојих речи вешто
бранећи те у последњем минуту
знам те насмејану, знам и љуту.
Толико сам те заволео тог првог септембра
да те никада заборавити не могу, ти си та
која ми живот чини лепшим из дана у дан
иако ниси са мном, ти улепшаваш ми сан.
