Милица Томић, Београд
НЕСТАЈАЊЕ
Имам две чаше
У просторији која није наша
Једну за њега,
Другу за моју бол.
Остављам траг усана на чаши
која ме уместо вољеног љуби
и често зна да уплаши
сенком душе која се губи.
Та ми сенка не да мира
па ми вина не буде доста.
Оно клизи, груди ми дира,
те на тренутке постанем проста.
Пролазе дани, од њега ни трага,
а све је лепше вино наше…
можда ја нисам његова драга,
а можда ни не постоје две чаше.
Настави са читањем “НЕСТАЈАЊЕ – Милица Томић”