Добродошли!
ЦРНИ ЧОВЕК И ЦРНИ БОГ
Умире црни човек у афричкој ноћи,
одсвуда гледају тигрове црвене очи,
чекају смирај,
у једно да се споје,
Земље, небо и море,
у заспале боје.
Бог Црни,
дошапну човеку на црни рог,
Рече: Ловац си био,
ни то ниси баш хтио.
Једампут зебра , једампут змија што гмиже,
сад буди нешто ближе,
буди травка танка,
на врху дечјег санка.
© Андреја Ђ. Врањеш
ТВОЈЕ СУЗЕ
Твоје сузе, срећу ми руше,
твој осмех много ми значи.
После кишних година, огреје сунце,
а ти мени и ведриш и облачиш.
Сретнем те стално, улицом кад шетам.
Поносно и гордо скренеш поглед,
Као да ти ја спокој ометам,
као да ти у срце уносим лед.
А ја у ствари, управо то и хоћу,
тај осећај слатког ишчекивања.
И лепо ми је понекад ноћу,
док славуј пева, а душа сања.
И видим те на белој кобили,
шуме промичу поред паса жутих.
Твоја несвесност за насладом цвили,
а ти се свесно на њу љутиш.
Манифестација ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА одржана је 7. 7. 2023. године у Манастиру Светог Јована у Макрешану по четрнаести пут. Овај поетски-музички програм обележили су својом поезијом песници Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Програм су ове године организовали МЗ Макрешане, Управа манастира Свети Јован Макрешане и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Уводну беседу и благослов манифестацији дао је Владика крушевачки Господин Давид. У програму су учествовали песници, чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и то: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић, Миљко Шљивић, Милосав Ђукић Ђука, Првослав Пендић Пенда,Радован Стевановић, Мирко Стојадиновић, Славиша Паунковић и Олга Раденковић. У програму су учествовали и фрулаши: Аранђел Минић и Слободан Цакић као и најмлађи фолклораши КУД-а „МЛАДОСТ“ из Макрешана. Својим изваредним певањем публику је одушевила и добила заслужени аплауз Зорица Милошевић. Ове године манифестација „ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА“ је наставила са обновом духа аутетичности, која се шири овим просторима, живи у народу, а онда се разлије пред јавност, као Западна Морава кад надође, на плодне њиве Макрешанских сељака.
Sačekajte, aman stan’te ljudi,
gde nestade ono zrno časti;
ko devicu razvratniku nudi,
da prečistih dušu obesčasti.
Ko otima zemlju siromahu,
pa je meće međ’ tuđinske ruke;
čime satra sve u jednom dahu,
ne imao ništa osim muke.
Pogledajte zmije oko sveta,
vatru bljuju sve pred sobom ruše;
zbog nas samih sudba nam je kleta,
pa svo stado ostaje bez duše.
Što hrlite đavolovom blatu,
ne lomite drvo jabukovo;
ne dirajte grane koje cvatu,
sačuvajmo seme Avramovo.
autor
Jovica N. Đorđević
ПОЂИ САДА
(Посвећено последњем чувару Српског војничког гробља на Зејтинлику)
Начас застаде ветар и умуче шум зелених чемпреса
над хумкама на војничком гробљу…
Преврнуше се бели крстови и оживеше имена са камена…
Отворише се гробови и полетеше беле птице у небо…
У кљуновима им реликвије скупљане годинама
и спискови страдалника са фронта…
Машу њима и терају зле силе са умирућег тела последњег чувара…
Наричу шапатом, скоро безгласно:
Не остављај нас Ђорђе!
Навикли смо на тебе…
Бат твојих корака познајемо…
Одзвања од јутра до мрака у ритму химне “Тамо далеко”.
Будиш нас и успављујеш миром који шириш док нам шапућеш имена…
Понос и достојанство надвија се над Зејтинликом
док отвараш спискове и тражиш презимена предака
на крстовима и плочама…
И ти си део нас…
Растао си заједно са нашом славом
на јунаштву деде Саве
и уз скуте оца Ђуре.
Живео си удишући мирисе душа страдале браће …
Не остављај нас Ђорђе…
Долазиће Срби, Французи, Италијани, Енглези и Руси…
Долазиће унуци, праунуци и чукунунуци
и доносиће грумење земље
а враћаће сузе и тугу, понос и захвалност…
Питаће: ” Где је старина у војничком оделу?”
Ништа више неће бити исто…
Леђа су ти савила одликовања и ордење
које си поносно носио на грудима.
И Мајка Србија међу њима…
Полако ти се тело савијало
и срце бивало све ближе земљи
из које су те звали наши преци…
Стекао си славу,
ништа мању од њихове…
Солунски чувару српске историје…
Понеше те анђели овде настањени,
а придошли ношени ратним вихором
са њива, из сеоских средина, остављајући уплакану нејач и гробове очева…
Шетао си алејом страдалника јер је она, једино твоје двориште.
Седео си у хладовини хиландарских зимзелена
и слушао ратне приче
што их је фијук ветра разносио
из костију скупљених по грчким врлетима…
И сваког дана пребирао си по успоменама
од којих су сазидани зидови у капелици,
гледао си у лустер од метака са Кајмакчалана,
израђен у облику српског грба…
Био си поносан на то светло што је обасјавало маузолеј јунака…
Сада постајеш свитац који ће летети између гробова
јер они су постали твоја оставштина…
Не иди Ђорђе…
Зову те птице што су са капелице летеле Европом
проносећи славу и хвалу…
Дочекивао си и испраћао госте до капије
Ти највећи Србине, душечувару…
Примају те твоји преци и бранитељи отаџбине
као најдраже друштво…
Пођи сада…
И чувај, тамо иза границе овог света
највредније што је Србија икада имала:
Храброст да прсима својим голим
брани оно што је свето…
Љиљана Тамбурић
Живомир Миленковић, добио Видованску похвалу Града Крушевца за 2023.
годину
Сипај то вино боје крви,
рађа се песма, душу мрви,
ври, можда ћу бити први,
горим, од стихова све врви.
Сипај, брзо, гаси ту ватру,
руше ограде, хоће да сатру,
да после њих ничега нема,
сипај, души пустош се спрема.
Сипај то вино, зашто стојиш,
пожури немој да се бојиш,
ни те чаше да ми бројиш,
морам опити звер, зашто стојиш?
Множе се речи, на папир скачу,
неке су тужне, неке и плачу,
помешане су сећања и сете,
низ образ клизну, уплакан к`о дете.
Ако те некада сретнем,
на ко зна ком свету,
у ко зна ком граду,
хоћу ли те видети младу,
или, не знам шта или,
к’о некад што смо били,
кад љубав нисмо крили,
роса на цвећу били, или,
не знам шта, ни како, или?
Ако, како, или, били,
крили, не крили, гнездо свили,
као голуба два, ти и ја,
као, као, кренем ли не бих стао,
као, као, док не бих пао,
водио бих те и следио,
изгорео, заледио, набујао, увео,
било шта ил’ све то, пута сто,
пута, са и без пута,
по трави, блату, теби к’о злату,
песме бих љубавне писао.
У часовима сашаптавања ветрова
душа ми непутем пошла. У јаву ретко залазим,
док изгубљене битке, сањајући, у рабош зарезујем.
Простором јада и бесова одјекују
мукле клетве боног у сећању.
Над понором лудила залебдела ми душа.
Згаснуће све што је наизглед пропламсало.
Као грешни човек теглим своје успомене,
и од самог себе с муком се спасавам.
Малаксалих жеља дао бих наде неком
што негде чека, док за своју душу
камчим помиловање преко међе оног света.
Црне се једра галија царских,
а ја, себи самом и пристав и брод.
У памет ми се бејаше мисао затурила.
Без адресата су опроштајна писма,
а на грудима ми руке на вјеки скрштене.
У старим рамовима са слика, у тужним осмејцима,
поредак несхватљивих ствари разабирам.
Људи моји, ја сам распет свуда!
Укопали нам дрвене крстаче изнад главе,
и на њих натакли капе.
Свако своју битку из свог гроба бије,
крећући ка миру ког на земљи
поодавно нема. У забораву почива!
Погнутих глава, чекамо опело.
Јоште жижи кандило, док се клони дан сенки,
a под маховином, тајнама осути надгробници.
Несмиреним душама ка`д тамјана,
као операк дима, без трага у небеса винут.
ПИТАЊА
Која је то нит,
која влада људима,
Хитлере тера у рат,
да ли је носим у грудима?
Која је то судбина,
што влада светом,
као вихор кида пријатељства
и сеје завист, злобу, мржњу?
Који то усуд,
рађа јаке и слабе,
добре и лоше,
богате и сиромашне.
плус и минус?