Добродошли!
Moli se da nikada
ne budeš sam
i da ruka tvoja
koju mi daš
ne bude u ruci,
koju ne znaš.
Nedostaješ..
Pojavi se na vratima,
donesi mi svetlost
lica tvog i očiju,
koje me vode
u raj prekrasne
duše tvoje.
Sve što čekam
tvoj je glas,
da me pozoveš
u san i ruku da mi daš.
Znam da si od Boga dar
i zato se molim,
da te sve više volim!
КАД САМ БИО МАЛИ
Кад сам био сасвим мали,
свакако су мене звали.
„Злато“, ме је звао тата,
носећи ме око врата.
Мајка ме је, „Сунце“ звала,
и брижно ме неговала,
и уз мене увек била,
и од зла ме сваког крила.
„Срећо“, ме је звала баба,
на мене је била „слаба“,
па кад нешто по злу крене,
штитила је увек мене.
„Соколе“, ме звао деда,
код њега се знало реда,
али ме је свуд` водио,
и свачему научио.
Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
„Паметни родитељи допуштају својој деци,
да по неки пут и погреше.“
Махатма Ганди
Мајсторовина, јул 2018 љета Господњег
ДЕЧЈА МОЛБА
Ви, одрасли, не умете,
да, нас децу, разумете,
па, рад` неке мале штете,
ви грдите своје дете!
Што си тако суров свете?
Љутите се због ситница,
ил` некаквих глупих трица!
Ми смо, ипак, само деца,
зашто, да нам срце штреца,
и толика диже бука,
због нашега несташлука?
И када вас умор свлада,
од напорног неког рада,
и у вама бес превлада,
сетите се, ви, баш тада,
да то исто нисте знали,
ни ви, кад сте били мали!
Зато тада застаните,
и дубоко удахните,
онда „ручну“ повуците,
мало више размислите,
своје нерве опустите,
и на децу не вичите.
Ми не знамо, ал` ви знате,
треба савет да нам дате!
Па све тате и све маме,
маните се так`е драме,
и млаћења празне сламе,
добра нема од галаме,
већ ће бити само штете,
коју трпи ваше дете!
Знамо да то није лако,
али треба радит` тако,
ми ћемо вам рећи како,
поступите баш овако!
Рад са децом тражи дара,
ал` реч лепа, све отвара,
вреднија је од свих пара,
од ње има увек ћара,
јер у души срећу ствара.
То сад добро упамтите,
и увек се потрудите,
да дечицу не грдите,
већ их често похвалите,
и уз осмех то радите!
Од када се дете роди,
ка томе се циљу ходи,
да његовом бићу годи,
да му ништа не нашкоди,
све битно се на то своди,
радост душу да оплоди.
Одраслим` се деца чуде,
што им некад строго суде,
јер за љубав деца жуде,
и не воле кад се куде!
Зато, нек се сви потруде,
да осмеха чешће буде,
што га више деци нуде,
даће од њих боље људе!
Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
„Деца често говоре истину. Штета што немају више ауторитета.“
Мађарска пословица
Петроварадин, октобар 2019 љета Господњег
SAD IH SE NIKO NE SEĆA
Kao strašila, krive se, zidovi rušne kuće
Mesec protinje pipke, kroz grede na starom tavanu
Još se po malo naziru, pleva i suvo pruće
I žuta zemlja, stoletna, stucana kao u avanu…
Na vlažnom zidu letva, sa deset krivih eksera
Na jednom radnički kačket i štap od grane cera
Na drugom, tkanica, torba, masna i poderana
Preko nje žičana drška i fitilj od fenjera…
Na drugom zidu pauci, ispleli zavesu belu
Ispod nje sva u prašini, visi slika s venčanja
Umilno, baba se smeje u mladenačkom velu
Sa fotofrafije, koja, propala, viri iz rama.
Na slici crno beloj, sivilo prekrilo lica
Samo su malo, roze, ostale babine usne
Od svečanog odela, jedva se nazire skica
Dedini brkovi crni i veđe debele, guste…
Deda pod ruku drži mladu i bujnu snašu
Venac joj krasi čelo i kosu ispletenu
Ona je nana, majka, za familiju našu
Nosila na sebi, kuću, odavno napuštenu.
Duga haljina, bela, čednost je njenu krila
Deda joj beše ljubav još iz detinjstva rana
S njim gnezdo puno ptića u siromaštvu svila
I celog veka bila deci i kući brana…
Sad ih se niko ne seća, potomci žive daleko
Sliku će odneti vetar, u kovrag jednoga dana
Možda će zaraslim putem kad prođe slučajno neko
Videti prošlost kuće na crti nebeskog dlana…
Ljiljana Tamburić
OVO NAM NIJE OD BOGA
Usud se sprema strašni, nebom se valjaju stene
Na zlo miriše dan
Veče se sumraka plaši, strepnja pala na mene
I znoji mi se dlan
Neki oblaci grdni nad gradom grotlo prave
Paklena vidim mu usta
Iz njih glasovi čudni ko da su prepuni lave
Ostaće zemlja pusta
Ko nam to gasi sunce, kao dogorelu sveću
Kad još nismo za grob
Ko strašne sumnje zrnce, baca na zemnu sreću
I prevrće nam drob
Nekog ludila ruka, meša sa Satanom karte
I bije kao grom
Velika neka muka, veća od vojske Sparte
Nad nama pravi lom
Ovo nam nije od Boga, mi smo od njega porod
Imao put je za nas
Dao nam telo od svoga, genetski, životni kod
I veru kao spas
Ljubav pokaza svima, suze, radost i smeh
I mnogo lepog još
No promeni se klima, podmesti neko nam greh
Čovek postade loš
Evo osećam nebo, kako na glavu mi pada
Plašim se da je kraj
Dajte mi makar placebo, mnogo je ovog jada
Gde nesta zemaljski raj
Ljiljana Tamburić
ПРВА РЕЧ
На трепавицама ми стихохваталице разапеле коралне љуљашке
Под капцима, поља матичњака успављују преморене видике
Очи, огледала за модра језера, горка од отровног мастила
По њима пливају беле гуске с перима тешким од стихова.
Уместо образа, ружичасти облаци упијају сузе плачљивице
Из грла се чује тек по која нота од омамне туђе неке песме
Збуњено се превијам стискајући руке под ребрима
Мало ми само ваздуха треба да кажем Прву реч
Ругалице ми под вратом критикују нерођене планове
Где да одбацим кожу а да је вукови не растргну.
Љиљана Тамбурић
Ima li išta od laži crnje,
napukle niti tanane časti;
zlobno pod noge bačeno trnje,
da nevinu dušu obesčasti.
Kolika mržnja srce rastoči,
da bude prazno, svo okameni;
kakav to otrov dušu natoči,
da mu se obraz ne zacrveni.
Da li mu zloba njedrima kulja,
ili je lice pod maskom krio;
da li je čovek postao hulja,
ili je zlotvor oduvek bio.
Molim te Bože ne diraj hulju,
pusti nek perjem tuđim se kiti;
neka pliva u vlastitom mulju,
on čovek nikad ne može biti.
autor
Jovica N. Đorđević.