Добродошли!
КАД ЗАИГРА МЕЧКА
Заиграће мечка и пред кућом твојом.
Нико од те игре још побегао није!
Зато, одиграј тај плес с животом,
нека те истина заврти смелије…
Ако још виолина засвира
и девојка с чежњом запева
песму која у срце дира…
Знаћеш, жаљењу места нема.
А кад мечка заигра
на прагу твом,
знаћеш да врти се чигра,
за лет у космос.
На замореним крилима облаци путују
да би ветри запевку однекуд донели
са далеког гробља и моје сахране.
Око кола наопаког жалостиво се тужило.
Од куће пођох, браћо, са смрћу орођен,
недођин стаза ме отуда води у судбину.
Опанак ми у блато сеоског пута запао,
овде сам пао, занавек заспао у опадају лисја.
Гробни ми камен, канда, изклесан
не може мирно крај друма у пољу
да спава. Шапате лишћа слушајући,
шмрцају на ветру прозебла страшила,
док у некој авлији певац кукурикне.
Кроз ништавило загледан, збирам душу.
Туга и слабост очи ми присени испод шајкаче.
Поноћ није откукала све нарицаљке знане,
а време за мене стоји иако сатови одбијају.
„Без Голготе нема Васкрсења“
ни за човека ни за камен, на вечној стражи.