Јован Рикић – Биографија


Јован Рикић, Шабац

Биографија:

Песник Јован Рикић рођен је у Шапцу 01.03.1962. године где завршава основну и среднју школу. Поезију пише од детињства,а озбиљнијим радом на овом плану бави се тек појавом друштвених мрежа где доживљава афирмацију учешћем у раду поетских група, како домаћих тако и иностраних,учешћем и победама на многобројним поетским конкурсима. Таквом активношћу ступа у  контакт са признатим песницима који у његовој поезији препознају праве вредности и врше јак утицај на њега дајући му ветар у леђа па тако почиње и са
објавлјиванјем својих првих збирки песама. Заступљен је у Антологији “Прећутни песници Шапца“ коју је приредио академик Никола Девура, у многобројним зборницима,као и у љубиларном „Алманах 5“ који је приредио „Стенка издаваштво“ из Београда. О поезији песника Рикића Никола Девура каже:
Настави са читањем “Јован Рикић – Биографија”

ПОКРЕНИ СВЕТ – Љубодраг Обрадовић


ПОКРЕНИ СВЕТ

Покрени свет,
можеш ти то.
И згажени цвет,
плени мирисом.

Причају ти приче,
а све бива горе.
Једни на друге сад личе,
док обмане говоре.

Певају ти баладе,
сутра ће боље бити.
Оно што данас раде,
неда се сакрити.

Питања силна те ломе.
Хајде, излаз пронађи.
Кад све наде се сломе,
на друга врата изађи.

Настави са читањем “ПОКРЕНИ СВЕТ – Љубодраг Обрадовић”

ПРЕПОДНЕВНИ  СУСРЕТ – Андреја Ђ. Врањеш

Младић се представио као заљубљеник поезије, упита песника како се постаје песник, затечен помало питањем , знати  колико било  о поезији па такво питање. Немогућа алхемија одговор је био кратак, песник се не постаје. А шта је  алхемија упита упорније радозналац? Песник није био сигуран шта је са овим човеком, шта хоће од њега помисли, да ли жели можда да ме дрибла како би се жаргонски рекло јер  и времена су постала дрска као људи. Све што не ваља и није добро, данас  је могуће у лошем тону. Хегел би дошао у сумњу властитог промишљања . Када је са млађим саговорницима разговарао, није их персирао, а да ли је грешио често се питао. Како се деси да неко од саговорника изненади глупавим питањем, он би по аутоматизму правио дистанцу, као што се десило и овог  пута. Да ли сте прочитали  дело Алхемичар упита песник? Нисам одговори с лакоћом младић  и остаде у свом ћошкастом свету. Некад се не својом вољом мимо  заслуга других, необјашњиво  нађемо у тренуцима  безизлаза, када нас спопадну неочекивани људи које не бисмо ни у подсвести хтели срести, или се десе догађаји непредвидиви по своме току и завршетку, а да би се измакли напасти,  искочили би кроз прозор само да се спасимо муке,  без обзира на  могућу трагедију, јер  веће трагедије од ове нема. То су тренуци 
када памет  не помаже, кад не помаже ништа, када се  као трупац препустимо воденој матици, па шта нам  се деси, да се само заврши. Поприлично  бесан потрошеног такта којег је истрошио живот измисли  да се жури на пројекцију. А шта је пројекција настави  опет да као мушица напада. Шта је било касније
песник  није знао, нити је желео знати, да ли га је  изненадио наглим гестом , није мислио ,  несувисла питања су га потпуно избацила, потрчао је као да трчи трку  за  спас живота, без окретања, учинило му се као да бежи од истих прогонитеља који су прогонили ЛОРКУ, као да је бежао да се  никада више не
врати, као из  кошмарног сна.

Настави са читањем “ПРЕПОДНЕВНИ  СУСРЕТ – Андреја Ђ. Врањеш”

Луди песник

ЛУДИ ПЕСНИК

Луди песник о голготи људској што сад пише,
он за песму годинама мре, живи и дише.
У груд`ма му туче болно срце и крвари…
Реч му свака злата вредна, ал` ко за то мари?!

У бесмислу он налази смисао за риме.
Сваким стихом потписује крвљу своје име.
Ал` га мало ко разуме, неки му се смеју,
што му ноћи усамљене ти стихови греју.

Да л` је луд ил` можда само занесењак стари,
што у дугој, зимској ноћи сећањем крстари?
Док му душа огољена без јаука вришти,
кано змија отровница кад у ватри пишти.

Послушајте шта вам каже, не судите њему.
Не дирајте у ту душу, жалом окрпљену.                                                На његове тешке ране не стављајте соли…                                                Ионако његов живот већ је препун боли.

Не судите том песнику, већ му дајте руку
и његову преголему поделите муку.
Кад не може другачије, он песмама лечи.
За свакога уме праве да пронађе речи.

Те речи су као мелем свакој души болној,
па милују као свила и пружају спокој.
Ал` их треба разумети с пуним поверењем
и свако ће тад пронаћи у њима спасење!

Весна Стојковић, Лесковац

 

ЦИЛКА МАЛО МАЧЕ

Мало мачe сeди
и ништа нe ради
и ништа нe глeди
и мало сe хлади…

Мачка лижe рeп
мачка гризe џeп
мачка мала мачка
цeлог тeла бeла
и јeдна, црна, тачка.

Јeдна црна тачка,
порeд малe главe,
и зeлeнe очи,
нeкад браонкавe.

Мачка рeп свој јури
па сe мало дури
онда жмури глава
и опeт сe – спава.

Мачe од мeсeци осам, и још дeвeт дана,,
нити зна штошта, нити има мана.
Савршeнство мало, мало и одвeћe,
Вeћe, увeк вeћe, од највeћe срeћe.

Стално трчи,
Вамо – тамо,
Својe главчe да завучe,
И нeстанe, само.
Гдe јe наша мачка,
Гдe ли сада одe,
Само чујeш, мау, мау,
Из срца комодe…

Опeт јe просула млeко
Опeт разбацала храну
и оставила длакe
и извадила смeћe
и огрeбала квакe,
и, ко зна, шта трeћe…

AKO JE SRETNEŠ

Ako je ikada sretneš druže,
posutu sjajem božje prašine;
stazom joj prospi latice ruže,
na njima će pisati moje ime.

Ako te mis’o prevari greškom,
nek reč pusta u trenu zanemi;
klimni joj glavom sa blagim smeškom,
moje joj ime ti ne pomeni.

Ako joj dušu prevari tuga,
i svetla iskra sklizne iz oka;
seti se patnje ranjenog druga,
koliko je rana mi duboka.

Tada joj reci da glasno čuje,
nek bljesne munja, nek udari grom;
sklonište od patnje i oluje,
sigurnost će naći u domu mom.

autor
Jovica N. Đorđević
01.07.2023g.