Добродошли!
Крварим песмом, слова се круне,
дубоко у тами нешто труне,
крилима сећања донет њен лик,
све јача сила дави крик.
Крварим песмом, слова к`о капи,
мало њеног мириса у етар стави,
у небо гледам, Богу се молим,
издржати до краја, све више боли.
Крварим песмом, слова сипају,
могу ли, никад не питају,
не знам ни сам, где је крај,
на небу гасне звезда сјај.
Крварим песмом, слова се стапају,
искапаше доста, још капају,
залази Сунце, последње зраке сипа,
дивљим зовом понет теби хитам?
До раја, до краја, трчах, не стајах,
нешто ме јурило, с`пута стурило,
небо се кишом надвило, натмурило,
па сева, па лије, хоће удавити, не крије.
Где су сад амајлије, где су наде,
кад путеви посташе ауто страде,
где је тај зрак да разбије мрак,
где неста спас ког чека свак`.
Над главама ђаво мреже плете,
сви су му криви и у колевци дете,
небом шара, слатким речима вара,
све је то за вас, даћу вам доста пара.
Загађује, убија, “да буде боља клима”,
по главама отрове к`о чини сипа,
у себи говори, много вас је много,
док трује с`неба гледа нас строго.
Створена си за грех,
свака твоја кретња,
а осмех тек;
рођена да уживаш,
да се дајеш, уздахе отимаш,
топиш се и течеш.
Једном ми рече:
– Не заборави ме!
Не заборави!
А како бих могао,
тако ми Бог помогао,
а није, рукама лице кријем;
снијем њене очи, чујем јој глас,
хајде дођи, није касно за нас.
У бунилу између јаве и сна,
не знам где сам то ја,
тражим се, јурим,
од сенки бежим,
бесан на судбину режим.
Ослушкујем, осврћем се,
опет чујем ти глас:
-Пружи ми руке,
време ради за нас!