Било је време пролећа и цвасти
када се могло све до неба расти,
ал’ ми смо ипак одлучили пасти
и сами своје године украсти!
Било је време и времена злога
када смо брзо одрекли се Бога,
цркве у којој „ нека бабарога”…
Било је време и „вреће и рога”.
Било је време чежњи које вриште,
ливада, којим врани коњи њиште.
Душе преблаге што ништа не иште,
али смо због тог призвали поприште!
Било је време, хитале су пруге
тамо далеко, широм „ неке Југе”.
Биле су ноћи, ал’ не беху дуге.
Били смо газде, а сада смо слуге!
Било је време мириса и трава
када је смело мирно да се спава.
Сада, због трена „изгубљених јава”
прошлост нам душом сетном провејава.
Било је време нечаснога мира!
Можда се могло крај дубоког вира,
али због нашег безбожја и хира
ту смо, где песма лабуђа се свира.
Било је време шуме која листа,
младости бујне што безвремљем блиста,
као и сада врлих “комуниста”.
Било је време није било Христа!
Било је време пролећа и цвасти
када се могло до неба израсти,
али смо ипак одлучили пасти
и сами своје године украсти!