DVORI

Kano mis’o lahko livadama letim,

razdraganu dušu opija mi trava;

izgubljenu sreću opet da osetim,

rodna kuća nigde nema zaborava.

 

Oprosti mi Bože, duša mi je prosta,

uzalud zarđale ključeve držim,

od rođene kuće sad ništa ne osta,

pa ni jedne voćke za nju da s’ pridržim.

 

Hej nebeske sile, da li neko znade,

kakva crna neman moje dvore sruši;

zašto rodna kuća do temelja pade,

 

zar da večnu ranu ja nosim na duši?

Nošen snagom vere, temelj’ma ću stići,

k’o feniks iz vatre novi dom će nići.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

Драинцу за помен

 

ДРАИНЦУ ЗА ПОМЕН

Ој Србијо, моја мајко драга,
И Топлице завичају мио,
Анђеоска крила опет ми трепере
На кућноме прагу, људи моје вере.

Веровао ја сам у слободу душе,
Тих година кад сам у свет кренуо,
Желео да видим човека без јарма,
И висину жеље људских идеала.

Причали су тада да сам “луди Раде”,
Што по свету скита, Богу дане краде,
И да само неке, црне песме пише,
А да нико овде не станује више.

Широка су била поља мојих жеља,
Али младост је хтела много, много више,
Да песмама мојим из дубине душе
И народу моме помогне да дише.

Кад вечерас ту, на огњишту моме,
Са небеса плавих гледам у вас браћо моја мила

Ево опет знадем да сва хтења моја,
Никад нису пала ни залудна била.

На лицима вашим изборана чела,
Ко година оних кад сам и ја кренуо,
Да у Свету пуном јада и чемера
Души својој клешем камен од мермера.

Црни песник кажу, с душом од памука,
Олињали шешир и дрхтава рука,
Песме моје нису биле за весеље
Опет месец “кашље” опет ми се смеје.

Путовање боема трајало је кратко,
Никад у топлини нити душе сите,
Сад кад ту вас видех, почиваћу мирно
Грудо земље моје, волeо сам те силно.

Ја са земље нестах од болести тешке,
У гроб су ме спустили без праве адресе
Иза мене само остале су песме
Да поживе колико, крај путева чесме.

И нек буде тако, нек ме песме памте
По прашњавој ципели и мантилу старом
Што су пола света обишли и срели
А кући ме враћали зуби “огладнели”.

На парцели 38 Београдског гробља
У липовом ладу кости моје леже
Чекајући вино, жито завичаја, једну жуту свећу
Зар за помен душе несрећног боема
Да остане само стих и тужна поема.

© Драгојло Јовић

__________________________________________________________

                                   Песма написана и читана једне октобарске вечери                                  у родној кући Рада Драинца, 2017.

Традиционална  манифестација обиласка куће Рада Драинца  би требала да се настави. То је наш дуг према овом великом боему и песнику.

***Било би лепо да и друге колеге песници напишу неку песму о великом Раду из Трбуња код Блаца. Моји стихови су само покушај, други ће то урадити много лепше и мудрије. Наравно, само ако има добре воље.

Срдачан поздрав свима.

МИРИС ЈУТРА – Андреја Ђ. Врањеш

МИРИС  ЈУТРА

Птица  рањеног лета,
тулипан погнут, као да  клечи,
тишина мека,
отишле су речи.

Сунце  се високо пење,
у светлу хиљада руку
и  све би хтеле оне,
откинути цвет у струку.

Настави са читањем “МИРИС ЈУТРА – Андреја Ђ. Врањеш”

VRELO LETO

Vrelo leto

Vrelo leto, nemirne misli mi lete.
Traže mesto ko leptir da slete.
Na radost života ne stavljajte mi veto.
Ne igram u ono što mi je sveto.

Vrelo leto, prepuno lipa u cvatu.
Od vašeg čudesnog mira sam ko u opijatu.
Sva čula uspavana u meni probudiste
i najtvrđe srce moje raznežiste.

Vrelo leto, treba mi dobar reseto,
jer eto bliži se uskoro i to šezdeseto.
Na gled sve isto je ko i lani,
neizbežno drugačiji su mi ovi letnji dani.

Vrelo leto, mirisi sveže, purpurne ruže,
ko moj Chanel Mademoiselle vazduhom kruže.
Aurom moćnom me sustižu
postojanost i radost bi još da mi pruže.

Snežana Popović