Kano mis’o lahko livadama letim,
razdraganu dušu opija mi trava;
izgubljenu sreću opet da osetim,
rodna kuća nigde nema zaborava.
Oprosti mi Bože, duša mi je prosta,
uzalud zarđale ključeve držim,
od rođene kuće sad ništa ne osta,
pa ni jedne voćke za nju da s’ pridržim.
Hej nebeske sile, da li neko znade,
kakva crna neman moje dvore sruši;
zašto rodna kuća do temelja pade,
zar da večnu ranu ja nosim na duši?
Nošen snagom vere, temelj’ma ću stići,
k’o feniks iz vatre novi dom će nići.
autor
Jovica N. Đorđević
(Прочитано: 309 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.269.780 пута)
Hvala poštovani Branko. Svako dobro.