Не знам шта бих дао
да си сада овде,
и да могу твога
лика да се сетим.
Жао ми је што су,
нека драга лица
у једно се слила.
Ни сам не знам који
део сад да вратим.
Због тог бих морао
опет да те видим.
К’о несташна сена
да прођем крај тебе.
Да упамтим твоје
очи, тело, косу.
И на крају, да ти
вратим самог себе.
(Прочитано: 66 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 269.462 пута)
Кратко, а слатко!
Дивна песма уважени колега.
Хвала вам господине Бранко на лепом коментару. Ову песму сам написао давне 1976. године и била је последња у низу младалачких песама, а потом пауза од четрдесет година. Период у коме нисам написао ни једну песму, осим за потребе „ школараца.”
Срдачан поздрав!