Добродошли!
ЗАМОЛИТЕ ГОСПОДА
Jednom mora doći noć
koja će mi kao hirurg, čisto
otvoriti rebra i izvaditi crnu fleku,
mesto gde je zver svetlost odgrizla
ožiljak – provaliju, ožiljak – jauk.
I lekari više neće govoriti:
-Gospodjo, medicinski neobjašnjivo.
Mi još nikada nismo videli
na rengenskom snimku,
takvu fleku. Žao nam je,
nauka vam ne može pomoći…
Умирем полако , у загрљају глупости . Смисaо живота, посвећен себи, бледи .
Муке претварају љубав у расхладну витрину , где зима излаже сулуде примерке своје вечности .
Умишљени уметници подсвести убијају послушнике оштрих зуба .
Жиле куцавице траже шљивовицу , тресу се од љубави , без обзира на истину .
Слатки додир ништавила хвата оне који га неизмерно воле . И тако , годинама
Ponekad se čovek umori od svega
pa mu duša sklizne,isčezne iz tela
ko ranjena srna uplašeno bega
ko molitva tiha kroz vrleti sela
Uzdiže se senka bezimenog straha
zapljusnu ga studen pa mu krvcu ledi
skameni se na tren grešna duša plaha
pa sve što je lepo počinje da bledi
U zenitu bola kad misao stane
i uzdasi gase poslednju mu želju
još sećanja lepa na minule dane
skamenjeno srce počinju da melju
I kad vetar šušne kroz lišće u tminu
tad šapat mu vraća izgubljene dane
skamenjene želje ka nebu se vinu
anđeoskom pesmom da zaleče rane.
autor
Jovica N. Đorđević
20.09.2025g.
А та мајушна птица, паперјем обасута,
Ушушкала се у крило незнанца, као у свој дом.
По њој, као по платну, сунчева пут је просута,
А она тражи топлину, незнанцу том.
Ни лице му не виђе, али му своје повјерење даде,
Док у оку јој се скупља киша хладна,
Док у срцу цича, љубави је гладна,
Зато на скуте незнанца, она и стаде.
Шапат повјетарца исприча му о тананој птици,
Која своме јату ни мало не сличи,
Чије се невоље само сријећу у причи,
Чији пој није пјесма, већ тужни су крици.
Да отпјева јој успаванку,
Замолила би птица, два бадема туђа,
Да помогне јој да скине кринку,
И големи терет са малих леђа.
Дај, отпјевај ми успаванку,
Као дјетету у колијевку,
Које ријечи могу да пригрле,
Ријечи, које би срце додирнуле
Песма о зашто.
Сањам још увек , да трчим боса.
Сањам још увек, да моје образе
умива јутарња роса,
Сањам и пахуље на длану
топе се , док се будим нестану.
Зашто ми дан однесе сан?
Зашто ми данашње пахуње не врате
ондашње безбрижнe сате?
Да трчим по трави,боса
да гледам како по ливади
пада јутарња роса .
Зашто ми мир замени немир?
Тонем у очај,тужни су дани,
Зашто је тако кад човек стари?
Зашто су боје тамне?
Зашто ми срце парају ране ?
Желим и сада као некад
да у мени гори нада,
да сањам да волим
и све тамно у сунце обојим.
Зашто ће сваки будући дан
сутра бити јуче?
Јасно ко дан зашто ме такве
мисли муче.
Кашље ветар у крошњама уморне тополе , опомиње редом све , да се време уморило, да се одмара .
Када ми станемо , стане и време на које одавно пада прашина заборава , покривајући све наше мисли о великом стварању .
Све велике мисли створене су давно , пре самог процеса стварања.
Сваки трен прогута време потребно да се роди нешто велико , као живот , који прекратко траје да би све наше мисли испунио .
И када оно стане станемо и ми . Крај
Старица у црном
Старица у црном чека да неко дође ,
da neko za nju pita,
makar iz daleka.
Sama u crnom,
bez nade, u oblaku
tišine, sa sećanjima
od paučine, od prašine.
Samoća i očaj jednog
starog bića, očiju suzama punih.
Nada se, nadu ne gubi.
Starica u crnom, pogurena,
stoji da broji dane samoće
neće, jer se boji,
Da dođe neko iz daleka,
da se udostoji.
Ona čeka i uporno trpi
Telo joj drhti, a ruka hladna
da dotakne drago biće.
Duša joj gladna.
Sama u crnom,
od tuge i bola,
stiže je slabost i
gorka istina gola.
Zaborav i nemar
onih daleko
prejako boli.
I ako zaboravljena svim srcem ih voli.
Starica ćuti i bolno trpi,
sve je to život,
svojim tokom ide.
Saznanje je teši
da će skoro kraj
svim čežnjama,
svim težnjama
i da će, ne za dugo,
Mesecu
u večni zagrljaj.
A Mesec je sa neba gleda
I dok mu šapuće svoje jade
On ko da razume glavom joj se klanja i tužno je pozdravlja.
Понизна гледам те преузвишену,
док лагано одлази мјесец млад.
Сваког ме јутра буди снену
Твоје је мермерне бјелине склад,
И твојих злаћаних купола сјај.
Док вјетар разноси звуке звона
И мирис с кандила сребрених
Гледам те грешна и недостојна,
Кроз сиве магле израњаш ко рај.
Док болне руке дрхтаве плове
Да те у страху дотакну невину,
Кротко чекам твоје благослове
И шапат Богородице мио и благ,
Који се низ твоје стубове слива.
Дјевин oреол испод небеског лука
У хиљаду боја као буктиња жива
На твоме олтару је оставио траг
У славу њеног имена да блиста,
Да вјечну свјетлост баца на праг
И све твоје иконе озари пречиста,
Дјева којој бих све могла да дам.
Једина којој се покорна молим.
Милија од свих светих које знам
У које вјерујем и бескрајно волим.
San starog vina
Podji prema meni,nečujno, tiho,da te zli ljudi ne vide.
Podji prema meni tako kao što nikad poželeo nisi.
Podji prema meni,da te ne vidi niko,kao što nikad prema nikom pošao nisi.
Čekam tvoj osmeh, kao što mi se nikad osmehnuo nisi.
Nadam se zagrljaju, kao što nikad nikog zagrlio nisi.
Kao kad nekog sanjaš,a želiš da i on tebe sanja —tu nastaje pakao od maštanja.
Polazim ti u susret ovog trenutka.
Poći ću tiho,da me zli ne vide,da mi ne zavide,da te dotaknem pogledom, zagrlim, da te se napijem,da srce ugrejem.
Polazim ovog trenutka —dolazim, čekaj me,kao što nikad nikog čekao nisi.
Sanjam te nečujno, tiho, kao kad nikog sanjala nisam,samo da zli ljudi ne vide,da nam ne zavide.
Tu si, a kao da nisi.Razdvaja nas taj naš san,razdvaja nas dan.Zajedno smo, a kao da smo sami.Molim te,kreni ka meni,ja ću ovog trenutka ka tebi.
Ne dam trenutku da nas promeni,zli neka praštaju,ne dam da o našem rastanku maštaju.
Ponesi samo srce i osmeh ja ću tebi snove i nade, da našu ljubav zlo ne ukrade.
Kad nekog sanjaš,kao nikog što nisi,iz dana u dan ta ljubav postaje — kao starog vina — san