Добродошли!
U bezbroju kišnih kapi na oknu prozora,
kroz vetrom razvejane oblake,
prelama sunce sjajsvog jutarnjeg osmeha
u raskriljenu šarenu lepezu.
Budi me crvenom, laganim titrajima,
ritmom tvojih udisaja,
dok se još usnula privijaš uz mene,
topla i u snu, sa sobom pomirena.
Ležim, ne dišem, da te ne probudim,
kradem od bezdušnog vremena
još koji otkucaj sreće.
Čim oči otvoriš, sve će postati plavo.
„Ja moram dalje“… šapnula si sinoć,
a još ti je ljubav u očima, i senka tuge.
Znam da mora tako, da mi nema druge.
Došla si na krilima vetra, i pala po meni,
kao po prašini topla letnja kiša.
Tako sam te, žedan, i upijao
tako si me rasutog i natapala,
dok ponovo nisam postao zemlja.
A onda je dunuo vetar, doneo boju hladnu, boju plavu ,
i njome prekrio crvenu u tvom srcu.
Zato će ovo jutro, kad oči otvoriš, biti plavo.
A ja ću opet prašina postatii čekati toplu kišu,
i neku novu boju crvenu, vetrom donešenu.
Izvinjavam se, svetu, na emociji;
Na tankoj žici moga srca.
Poklanjam ga za šešir i kaput,
pod dodirima sunca.
U vetrovito podne mog dodira;
Iza očiju ljubavi i pesme –
Ostavljam poruku kočijašima:
Ne odlazim od vas, kao što
odlazim od sebe,
u nepovrat vodim ruke od papira
i do nedraga svoje korake,
dajem onima koji tek uče da vole.
Ne odlazim od vas, kao što
odlazim od sebe
Razumeće me svet dečijih sklonosti.
Igrama.
U povečerje pod apsurdnim nebom,
ispod bluze maslačaka, oduvanim
brigama.
Izvinjavam se, svetu, na trudu;
Da ne zaplačem.
Na žarkoj želji da uspem,
prodati telo svemiru.
Ostajem u tamnici.
Drugačije ne znam,
sem da odem.
Na šarene razglednice zemalja,
zaboravljenih, šaljem, na,
izmišljenu adresu tek rođenih.
Kojima ostavljam reči;
Da upoznaju sebe,
jer oni su vreme koje tek dolazi.
ЉУБАВ ЈЕ ПОЕЗИЈА
БЕЗНАЂЕ
Живот као школски час прође, присећао се времена када је носио снагу неиживљеног, летео без крила, маштао верујући да је непролазно све што се налазило поред његових забуна.
Прошлост је требала бити мост између онога јуче и овога данас, спона радости и стварног, апотеоза оном најлепшем, одлуталом.
Магистрала враћању срећи, бег у луку разумевања, спас од луда времена. Болест је предухитрила очекивања, стигла је мимо правде, тако се догоди увек.
Алцхајмер мимо жеља. Понизио је његово признато, извео га из смисла, увео у бесмисао. Постао је биљка која вегетира, изгубио је себе, нашао заборав, смејао се и плакао, постављао несувисла питања, одговорити није знао. Довели су га код лекара, посадили на столицу поред човека који се тресао и што је год несрећник хтео урадити рукама, нису га слушале, покрети су били неусклађенији, паркинсон је био јачи. Скоро као на филмској траци донели су девојку деформисану од мултиплекс склерозе, болест је ескалирала, попримила агресиван ток где је најмање требала, лежала је беспомоћна са својим мислима. Чекаоница се испуни болом.
Nad azurnim vodama iz kojih mi
božica svitanja prilazi
lice ti lahor
Настави са читањем “NEGDJE DRUGDJE JE TVOJE LICE – Mirko Popović”
Kliknite na link da pročitate intervju:
Sjaj prvog zraka sunca iscrtava ti lice,
podiže ti krajeve usana, otvara te,
kao što cvetu otvara latice.
Već naćuljene, plavičaste trube ladoleža
osluškuju tišinu biserne zore.
Ćutimo.
Uspavana čula budi koketni miris jutarnje kafe,
a ja mislima listam slojeve nezaborava.
Složilo je vreme zajedno i radosti i tuge,
neprospavane noći i najlepše snove,
reči, koje duboko prodiru,
i kad pogode da zaboli, i kad nežno dodirnu.
Isplelo je sva osećanja u mreže finog tkanja,
i znam da sada ne trebaju reči, dovoljna su ćutanja.
I ćutimo.
Sasvim obasjanu, dodajem te u nezaborav.
Prekerivam lepotom nestvarnom
istinu prožetu, upletenu:
da si ptica ranjenih krila,
što odlazi kad rane zarastu.
A ja ću, po mojima, pamtiti
sve što si sa mnom delila.
Pamtiću i ovu tišinu.
Пренута у тишини дах слутњи немих љуби
врлетна стена којој јецај столетних звона
нуди копрену бола, позну јесен, јер она
тугом камених снова обличје своје губи.
Свуд наоколо руди шапат тужног камења
поређаног у низу, од кога неимари
дрхтавом руком клешу (већ уморни и стари)
обезглављене бисте, без лика и знамења!
Као недовршени људи немог камена
изничу у тишини ти потомци мраморја.
Незаруђени ликом стреме висини горја,
ал’ их стално спутава гордост моћних стамена.
Ponesi osmeh sa lica mog,
neka ti bude amajlija,
i prstohvat praha čarobnog,
u meni što si stvorila.
Pođi, jedrima punim vere,
noćima vedrim,
tragom zvezdanim,
do novog kontinenta,
i na njega zakorači.
Udahni mirise začina retkih.
Prođi stazama željenim,
kroz dimenzije sve.
Umij se bistrom vodom
sa izvora nedirnutih.
Pusti da ti vetar lice osuši,
saslušaj mudrosti što ih nosi.
I nestani na trenutak, samo,
tamo gde se sve sažima,
gde se mire misli i osećanja.
Pospi malo praha čarobnog,
vrati se dugom što će nastati.
Pogledj me, osmehni se,
položi dlan na moj pruženi,
preklopi moju, svojom linijom života,
bez reči, u tišini.
Ponekad su suvišne.