Greh i oprost

2015.

Ja sam neuzvraćena reka;
Od sunca naglavačke i opet.
Da ga okreneš moj svet te čeka.
u dogovoru sa pustim snom.
Proleće bez nas cveta, cveta…

Ja sam stari madrac;
Od zagrljaja neba i opet.
U vrtoglavom stihu, zar sreća,
nečijih grudi da i ja rastem
uz taktove cveća, cveća…

Ja sam prohujala mladost;
Svih junaka sa Peleponeza.
U džepovima meseca i opet,
tvoj grad od smole i pruća,
sakriven je život, otet, otet…

Bezuslovno volim, mora;
Potapanje oblaka u oči, opet.
Na hilajde nemilih prolaznika,
alejom tuđeg neba, presušenih kora.
Ja stojim kao krst podvižnika.

Ja sam neupućeni glasnik;
Drevnih žetelaca u polju, opet.
Stara i osedela munja, soneta.
Medeja i Euridip –
Sreća, odavno, nekom doneta.

Krhko i plavo dajem krv;
Pticama drugih gradova i zemlji, opet.
Slavim sebe kao praznik, blagdan.
Na ušćima, ponorima, drvetu bez kiše,
Naslikanim vodama, bedni sam crv.

Ljubavi bezvremene – Jovana Živković

Ljubavi bezvremene

Pričaj mi lepo kao što ti znaš,
Pričaj mi tako, da sete
zamene iskrice sreće
Pričaj mi priče što na tvoju mladost sete,
jer tako uz mene ostaćeš zauvek mlada.

Pričaj mi lepo,
i bodri me,
toplim zagrljajem smiri me,
jer znam da voleti je slepo.

Pričaj mi jer ti
ne pričaš kako je bilo,
ti pričaš kako će lepo u trenutku tom biti,
Pričaj mi kako se mesec suncu u zagrljaj svio,
Pričaj  jer tako znaš samo ti.

Pričaj mi priče,
ne ispričane davne,
pričaj mi one što na tebe liče,
pričaj, i dok se sećaš ponovo proživi te dane.
Настави са читањем “Ljubavi bezvremene – Jovana Živković”

Lutak

                                               2012.

Reči poput vatre, vetra i vode –
čije slovo vatreno stoji,
na rubu največnije slobode!
Poljubcima nebo lako oboji.
 
I mramorni kamen plaši,
umećem najženstvenijih misli.
Da prljavom haljinom – polenom praši,
zvuk kapi sa ulice pokisli;
 
Kao notama mraz je donet.
U najtopliji srca kutak,
gde odeven sam kao sonet
i dremežljivo pevam kao lutak.
 
Reči što se brane od reči,
jesu poezija divna samo.
U srži gde misao kleči
zaključaj tiho ljubav tamo.

Srećna porodica

Kao u svakoj mrtvoj bajci
tama utihne u krvi.
Onda On senku mojoj Majci,
zgazi bez reči poslednji i prvi;

I mrtvu tišinu praznih boca;
Kao na filmu da gori rola,
glavna glumica, Ona ujede mog Oca –
i posle magle digne se istina gola!

Ne želim više da išta želim;
Reklo bi dete povrh svega.
U grehu se raspadam i veselim,
nad trulim telima nje i njega.

НЕМИРИ – Душан Комазец

На путу кроз живот сустигла ме туга!
Тихи вапај жене  што би да заплени
све мирисе, боје које нежна дуга
шаље с дахом ветра до свих чула њених.
 
Хтео бих да плачем, нестале су сузе!
Из усахлог зденца само пустош стиже.
Сад проклињем тебе и оног што узе
срећу, јер ми оста чемер што се ниже.
 
Немирна се душа расплињује свуда!
Хоће да нестане са сутоном гора.
Не дам јој да оде, али она худа
неће зраке сунца, нити уздах зора.
  Настави са читањем “НЕМИРИ – Душан Комазец”

Voda koja nije voda

Na mojoj reci obala nema,
ni leva, ni desna,
a kamoli istok ili zapad.
Moja reka u vašim mislima drema.

I voda nikud ne otiče,
ni dole, ni gore,
ni ka čoveku, a ni u more.
Ona se samo ljubavi dotiče.

U tom miru, peska šum.
Sa tog virovitog dna,
kao reč moje glave,
klizi niz jezike tuđe
i spava s decom vašeg sna.

U njojzi život drukče diše.
I sunce se rađa leđima.
U jutra kao pod zemljom,
ta reka je vizija i večnost –
ona se mojom poezijom piše!

Jefimija

staro srpsko ime Jefimija nosi
zubu vremena ona sad prkosi
lepe li su majko te devojke
što ponosno srpsko ime nose
Božur sadi golom nogom gazi
ne da Kosmet da se zaboravi

ime joj je carskoga porekla
svojom ljubavlju viteza zaklela
da je čeka i da joj se nada
srce mu je poklonila mlada

ali za nju sada nema mira
sve dok truba Kosmetom ne svira
skupila je vile sestre svoje
celom svetu istinu da zbore
Kosmet bio i ostao duša
od knez Lazara do Branković Vuka
i za pretke i za pokolenja
srpski Kosmet svima nam je želja

Zaista, ptice

-dobrodošle ptice na moj
dlan od ovasa i riže.
U maglama popijenih reči,
razvučen i nizak vaš poj –
do mene krhko i utešno stiže;

Razlama se senka vas
i vaših krila u meni,
zbog jutra i vetra,
što ljulja misao i vlas –
kako dan sve više rumeni, rumeni . . .

Srećno vam bilo! – ali ja
ne mogu vam usne pružiti.
Zbog ovog grada i njegove memle,
budite moje pesme galija
i Bogovi će se s vama družiti.