Немирна река што брзо тече.
Некад не осети ни прву кишу,
а Сунце јој немилосрдно вене пресече.
Када би судбину своју знала
и шта је иза прве окуке чека,
можда би, пре него што скрене, стала,
можда би постала нека друга река.
(C) Зорица Рељић
Krajolik moga zavičaja – Miloje Djorđić
na Ceru 2014.
Od dalekog Kavkaza kaplju nam suze,
te strane, čudnovate kiše;
Naše senke, godinama, šumom puze,
k’o zaleđen potok, da poda mnom diše.
Nebesa kao na dohvat ruci;
Samo ako je -Ja- biti što ne sme,
onda zaigraj, kolo, pa đerdan povuci,
sa vratova, ogolelih padina te pesme.
Ne čudi se, da Ural je strahovito blizu.
Širina mirisnih, prevarenih stepa.
Kao da sam konj iza sebe u nizu;
Poslednja dva zlatnika iz probušenog džepa.
Snovi nas varaju gorko, o druže.
Ne slušaj reke, baš stalno, jer znaju,
da omču nebu stežu sve duže i duže,
nego što nama živima nadu daju.
(C) Miloje Djorđić
Baštenska kancona
septembar 2012.
Tebi koje nisam dostojan,
darivam neznanje svoje.
Spakuj me u antologiju
glupaka, da me pri dnu
stranice dodirima broje.
Tebi koje nisam dostojan,
ostavljam sve parkove u amanet.
Sve pokvarene misli
dečaka, kojima ovaj svet je zanet.
Tebi koje nisam dostojan,
zavetujem razbarušene aleje.
Drvorede, ušća, svih onih
poljubaca, naših davno.
I jednu ružu, da tebi se smeje.
Lagao – Goran Podunavac
ako bih ti ikad rekao
nikad te nisam čekao
i ove suze što krupno teku
samo su noćas otpor vetru
nikad te nisam voleo
zasto bih sebe boleo
i to srce što sumorno lupa
to je zbog godina i pređenog puta
ne značiš mi ništa još od prvog dana
u mom osmehu ti si izgubljena nada
još bih ti svašta u lice sasuo
da sve ovo o tebi nisam lagao
BARBARA – Mirko Popović
Ni glasom, ni pokretom tijela, ničim
ne trepne na moj pozdrav s kojim
zakoračih u kupe
Tek nehajno me počasti
grimasom kojom odasla
neku vrstu pozdrava, potom
svi njeni prostori srca
ponovno otploviše u daljine
КАМЕНИ ЉУДИ – Жељко Перовић
Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
Кратак осврт на пјесму:
За пропуштеном приликом човјек ће се кајати и покуштати је замјенити вреднијом и бољом. Али, живот је кратак да би се лијепа дешавања понављала и зато се праве љубави памте и о њима пјесме пишу. Из пјесме сам одабрао другу строфу у којој истичем мисао са којом стихове почињем.
Тражити нешто то тешко и није Кад оно што тражиш поглед не крије.
У љубави није лако бити остављен, а још теже је љубав поново тражити када вријеме зацијели ране. Тада је све сувишно па чак и ријечи које су изгубиле смисао. Требале су, а нису на вријеме бити употребљене. Како сам већ негдје написао, живом бићу храна је потреба да опстане, а ријечи су питка вода у брачној вези. Зато у љубави треба преграде рушити, јер када се зид подигне иза само кајање остаје! На тему пјесме напсаћу мисао која ће можда неком од помоћи бити.
Све што понос пропусти, разум стрпљиво дочека!
Мисао одабрана за ову пјесму:
ПОНОС
Одлуку да се љутњом окрене и оде, доноси понос који је разум побједио!
КАМЕНИ ЉУДИ
Лутам у жељи да пронађем тебе,
Можда ни сада незнам те путе,
Куда би човјек треб’о да крене,
Да види, да чује камене људе.
Тражити нешто то тешко и није
Кад оно што тражиш не окрене леђа,
Вдим те тамо са пијеском се играш,
У завјеси магле некуд се шеташ.
Немоћ ме бије а глас ми се губи,
Лебдим над сводом нашега хтјења,
Погледах преко а камен се руши
И пијесак је нест’о а тебе нема!
Pesma sa mojih brda
maj 2016.
Čučala bi na tremu,
u letnje vreme ponajviše.
Krivog pogleda u nebo,
čekajući ljubičaste kiše.
Krao sam joj snove;
Zalivajući ih vinom žutim,
u ritama odbeglog duha;
Čije snoviđenje sa njom slutim.
Umela je i da plače,
kao dete ubodeno na trn.
Krivudala je mislima vazda,
da prizove mi dan crn.
Samo je zaboravila da ljubi;
Komad mesa preplanule krvi.
Na drugi svet sa nevestom,
čije kosti melodijom mrvi.
РЕЦИ… – Даница Димитријевић Петровић
РЕЦИ…
Реци.. Колико те је бoлeо сваки
онај корак који те није бoлeо?
Реци.. Колико суза си пролио док
ниси плакао?
Реци.. Зашто си тајновито ћутао
док је други сузе моје брисао?
Реци.. Зар је било тешко да
пригрлиш у мени себе?
Реци.. Колико си заиста ти био ти?
Реци.. Зашто ме остави?
Настави са читањем “РЕЦИ… – Даница Димитријевић Петровић”
PUT
АПРИЛСКЕ КИШЕ- Душан Комазец
Лију ме кишом априли и бризну сваког пута
кад повечерјем мамним заруди неспокој благ
у оку из ког суза, та рана прва, љута
још пече због корака којима губи се траг.
Проноси осаме муку с кипа распети лик
који врхунцем славе охолих постаде плен.
Поистовећен са њим вапајем призивам крик.
У завришталој души разбудих покоја сен.
Никада више она коју тишина љуби,
што неста као задњи, прерано изгубљен сан
пренути неће овде појутарје ког губи
издахом тмине рођен, сунцем тек обљубљен дан.
Испијам као вино чаше жучи каменац
да туга нема, дуга проходи чемеру пут,
јер мами из дна душе бол дубок као зденац.
Жели да скупа са њим, безнађу љубим скут.