БЕЗНАЂЕ
Живот као школски час прође, присећао се времена када је носио снагу неиживљеног, летео без крила, маштао верујући да је непролазно све што се налазило поред његових забуна.
Прошлост је требала бити мост између онога јуче и овога данас, спона радости и стварног, апотеоза оном најлепшем, одлуталом.
Магистрала враћању срећи, бег у луку разумевања, спас од луда времена. Болест је предухитрила очекивања, стигла је мимо правде, тако се догоди увек.
Алцхајмер мимо жеља. Понизио је његово признато, извео га из смисла, увео у бесмисао. Постао је биљка која вегетира, изгубио је себе, нашао заборав, смејао се и плакао, постављао несувисла питања, одговорити није знао. Довели су га код лекара, посадили на столицу поред човека који се тресао и што је год несрећник хтео урадити рукама, нису га слушале, покрети су били неусклађенији, паркинсон је био јачи. Скоро као на филмској траци донели су девојку деформисану од мултиплекс склерозе, болест је ескалирала, попримила агресиван ток где је најмање требала, лежала је беспомоћна са својим мислима. Чекаоница се испуни болом.
Овде би свако требао доћи бар једном, рече човек који је довео неког. Да види овај јад, занеми на трен, можда би га замислиле слике људског пораза, можда би се силан запитао ? Нико није ништа рекао, тишина и очај су у дослуху. Овде је изгубљен сваки смисао, све је изгубљено овде осим депресије, она је на сваком кораку. Театар личних трагедија какве Есхил не би пронашао.Човек кад дође на ово губилиште прво што пожели јесте да што пре оде и све заборави, они што су здраве памети болесни, као сужњи гледају драму БЕЗНАЂА.
ЦИТРА
У црној чоји неба,
Месец сакрио сјај,
чула се цитра да уплаши мук,
многе су радости прошле…
Она се још увек моли да чује њезин звук.
© Андреја Ђ. Врањеш