ОТАЏБИНА, РЕЧ ШТО МЕРУ НЕМА – Љиљана Тамбурић

ОТАЏБИНА, РЕЧ ШТО МЕРУ НЕМА

Док под војском цео Балкан гори, ратни вихор заставе вијори,
а заставе крвљу окупане, из јуначких руку ишчупане…
На њима се круна српска злати, испод круне орлови крилати,
главе дигли, кљуном небо секу, пола света чује ратну јеку…

Син и отац један другог бодре, да не боле ране због слободе,
кроз вене им снажни дамар куца, у грудима јуначка им срца…
Испред њих су каплари, јунаци, изнад глава светле им барјаци…
У рукама пушке, бајонети, крв вољених да се њима свети:

Запаљене куће по селима и чељади, колико ту има:
од старога оца са шајкачом, преко драге над малом колевком,
све до мајке мртве у кревету, прободеног сина бајонетом…
Болне слике разум замућују, и намеру часну учвршћују:

Настави са читањем “ОТАЏБИНА, РЕЧ ШТО МЕРУ НЕМА – Љиљана Тамбурић”

Aforizmi *Mihajlo Ćirković

Aforizmi   *dr Mihajlo Ćirković 

*Najčvršće prijateljstvo izgradi zajednički neprijatelj;
*Kada protivnik puca, mnogi postavljaju živi zid;
*Da li su zidovi Sodome razvaljeni od spolja, ili od iznutra?
*Noću očarani iskričavim nebom tražimo gde ćemo otići, ili odakle smo došli;
*Da li pesnici “beže” nezadovoljni, iz života koji žive?
*Kvalitet druženja, obrnuto je proporcionalan, trošenoj energiji;
*Život je dovoljno širok, da se sažme u jedan simbol;
*Rođenje je regrutacija u vojsku Pravde ili Nepravde;
*Blagosloveno stanje je dar Bogu, ili od Boga;
*Pobednik nije samo snažio snagu, već je i slabio slabost;
*Lakše je čovečnost izgubiti, nego je steći;
*Da li sva deca za početak dobijaju iste olovke?
*Nije nam teško ako se snovi ne ostvare, već ako nas napuste;
*Crkva nas je razrešila grehova:
nju, šta je radila,
mene, šta nisam radio,
i spojila nas;
*Najpreciznije terazije da izmerite svoju duhovnost, je trideset slova;
*Lepota žene je talasanje površine, njene unutrašnje lepote;.

ЧАРОБНА НОЋ – Душан Комазец

На земљу пада тамна, ноћ као сенка туге
којом „харају” тајне, њене одане слуге.
Скривају занесене чаробним црним плаштом,
док тајновити месец заокупља их маштом.

Приђе тишина ноћи, па јој показа зубе
љубоморна на звезде, што је уснулу љубе.
И ћути, као дуга студен што гора брег,
заогрће капутом, док тихо веје снег.

Преполовљени месец путује к’ даљинама.
Заједно са њим језде по небеским шинама,
фењери, недоступни чарима пламне зоре.
Звезде, бисери ноћи, па воде разговоре.

И сваку зверку виде и камен, под који плен
сакрива се, јер жели да месец бледуњав,снен
за тамни блак зађе. Да као времешни пас
који од сунца бежи у заклону нађе спас.

Спокој по тмини влада, само понегде траг
мириса, који носе чедан, мио и благ
занос у даху ветра што мамни љубавни плам
доноси као поклон, неком к’о самује сам.

ТРИДЕСЕТ ДАНА РАТА – Ђорђе Петковић

ТРИДЕСЕТ ДАНА РАТА

Деконструисани сонет с репом и са
         обостраним акростихом у огледалу.

Рат – злоћудне клице, за речју масу сказ:
Уклетни бубалаз с тенковске рилице!
Суза се разлаже: зар су атоми кул?!
Искаче сомнабул из заумне каже.

Јутро – уз ТеВе кас, папазјанија – плин,
Антипесма је чин: напујдан бесан пас!
И питам ко је ко, шта је све чији знак,
Узмиче за трен мрак и ко је шта рек’о!

Копрцам се а зјап замењујем за рам:
Римујем речји шљам док избегавам кап!
Авељкаински спот у ратном сигналу

Јури к огледалу – сулуди идиот!
И амерски чин-чин уклетој празнини,
Надев је у глини коју прелива сплин.

Алхемију чисту признајем за снагу,

А нек иде к врагу смех по Антихристу!

Немушти сигнали – безосећајан дрон:
Испред меведа клон: квази – идеали!
Јесмо у комп(л)оту неутрални за рат,

А спремни на шах-мат, одиграсмо фоту!
Речју масу је срам што испуњава зјап,
Као обичан трап – акродексонов рам.

Умислио сам лук за чаробно коло,
Искри дупло-голо, посве (ч)уман баук!
А мути се екран и кревет ми је спас,
Ја залуд дижем глас, стар и паралилан!

Искочи сомнабул из заумне каже;
Суза се разлаже: зар су атоми кул?!
Уклети бубалаз с тенковске рилице:
Рат – злоћудне клице у речјој маси сказ.

Настави са читањем “ТРИДЕСЕТ ДАНА РАТА – Ђорђе Петковић”

ПУТУЈ ПЕСМО ДО КРУШЕВЦА ГРАДА – Андреја Ђ. Врањеш







ПУТУЈ ПЕСМО ДО КРУШЕВЦА ГРАДА

ЖИВОТ ЗАМРШЕНИ

Пробуђена лепота у заспалој ноћи,
гласног трајања, радосног бића,
у себи грли светлост раздрагану,
сва су се у њој пронашла открића.

Кад се осврне тиха, без речи,
угледа негдашње трагове своје,
дубоко испод неба голог,
судбина сложена у тонове боје.

Замршени живот на театар личи,
завеса падне, не диже се више,
једну је представу одиграла своју,
другачију свима ФОРТУНА напише.

ШТА ЈЕ БОЉЕ

Лепо је знати,
нешто је боље и не знати,
чуо сам једног,кад рече гласно,
ко не жели знати,
мораће да плати.
Сад ме мучи,
шта је боље не знати ил знати ?

ЈУНАК!

Има нешто узвишено лепо,
у тој  борби сама против свих,
изгубити главу, а остати жив.

© Андреја Ђ. Врањеш

Настави са читањем “ПУТУЈ ПЕСМО ДО КРУШЕВЦА ГРАДА – Андреја Ђ. Врањеш”

DRAGA SLIKA – Jasmina Dimitrijević

DRAGA SLIKA

Iz albuma smeše mi se, lepe oči, kao moje,
od onoga davnog dana čekala je slika mene,
sad sa setom u nju gledam, dok se teške misli roje.
U dušu mi valovima navalile uspomene,
pristigle su iz mladosti, pa mi lice tugom boje.

Vidim sebe na toj slici, k`o dvojnicu moje mame,
u očima pokušavam naći tračak njene sreće,
da ukrasim uspomenom, tužne dane ove tame.
Na slici joj dugu kosu, krasi sveže majsko cveće,
ljubav prema toj lepoti, prenela je majka na me.

Sečanja me odnesoše, u bezbrižnost doba toga,
do detinjih lepih dana, uspomena lepa seže,
poslali mi dragu sliku, promišljaji milog Bogа.
Sve što duže u nju gledam, u duši mi biva teže,
gledaju me tople oči iz detinjstva davnog moga.

Vratih sliku u tamninu, nek je čuva album stari,
neka spava na svom mestu, od sebe je krijem same,
kad je uzmem duša jeca, srce bolno prokrvari,
I poželi moja glava, kao nekad njeno rame,
sad sve ono što bi lepo, pokrali su spomenari.

Kad me tuga opet skoli, izvadiću dragu sliku,
suznog oka, prazne duše, diviću se njenom liku.

Настави са читањем “DRAGA SLIKA – Jasmina Dimitrijević”