Добродошли!
NE PROLIVAJTE SUZE
Ako umrem ne prolivajte suze
Život je samo jedna večnost kraća
Sve što nam je dao , On nazad uze
Iz praha stvoreno , u prah se vraća.
Ako i umrem , iz zemaljskog saća
Odlazi jedno izmučeno telo.
Iz praha stvoreno u prah se vraća
Ne želim crno , obucite belo.
Pamtite samo ovu dušu moju,
Nije uzalud među vama bila ,
Svačiji zivot ima priču svoju ,
Jednu je moja tuga ostavila.
Životne grehe covek uvek plaća,
Iz praha stvoreno u prah se vraća
Због безнађа срца
душа моја иште,
неке прошле дане,
који, кад завриште,
у сећању болном
остављају ране.
Ходим стазом трња,
само тугу сневам.
Понекад помислим
да се разбољевам,
па жал непрестану
тишинама блажим.
Где кренути,
кад бол не престаје?
Наоколо, све стазе од блата,
а за мене баш нико не хаје,
па отварам врата
свога суноврата.
Proleće je počelo uz forziciju
I bele rade, naizgled obične,
Oko nas žute, bele, lako-zelene,
Lagano ljubavno mirisno lepe,
Posvuda nove ljubavi oko mene.
Čekam te željno, daleko od sivila
Ovog svakodnevnog što guši i truje,
I dušu nam pritiska, sve to znaš mila;
Zato sam tajno sagradio tajnu,
Ležaj na zemlji livade travne
I nebom kao najboljom pokrivkom.
Mesto ti znaš, tamo daleko sanjamo,
Što dalje i dalje od zlobe ljudske,
Od polusveta blatom mazanih lica,
Od onih što kreče, k’o terane guske.
Čekao sam te, nisi mi došla,
Proverom saznao, nisu te ukrali,
Pa dalje ne znam, možda si bolna,
I tugom ti tuži duša nevoljna.
Veze i dalje u kvaru, nema ni pošte
Da meni javiš, šta duša ti ište,
Da znam o tebi sva događanja…
Sutra sam opet na istom mestu
I uporno čekam taj san na javi,
Tebe ja čekam, molim i nadam,
Al’ opet na kraju nekako znam,
Da ovih dana, ovog proleća,
Doći ćeš meni na ono mesto,
Na tajnu livadu svih naših snova,
Na ležaj od onog prirodnog zova,
Na ležaj nas.
Čekao sam te
I opet će tako biti,
Ljubavi moja,
Čekaću ja.
Vilo mila pozajmi mi krila,
da pogledam gore sa visine,
dal’ mi draga s’ drugim gnezdo svila,
da li drugi o njoj sada brine.
Vilo mila pozajmi mi krila.
“Tužna dušo luda ti je glava,
smiri srce, glava će ti pasti,
tvoja draga sada s’ drugim spava,
drugome se daruje u strasti.
Tužna dušo luda ti je glava”.
Vetru jaki sad ti me odnesi,
do prozora moje drage mile,
dal’ je moglo tako da se desi,
Možda su me vile prevarile.
Vetru jaki sad ti me odnesi.
“Dobra dušo neću da te lažem,
od jada ti sada ja prosim,
ne znam kako istinu da kažem,
neću tebe uzalud da nosim.
Dobra dušo neću da te lažem”
“Neverna je tvoja draga bila,
tobom se je vešto poigrala,
drugome je ona odlazila,
drugome je svoje srce dala.
Neverna je tvoja draga bila”.
autor
Jovica N. Đorđević
Јуче ми је у издању ПОЕЗИЈЕ СРБ изашла књига верских песама “Живот у вери”
У ВЕЛУЋУ НА
ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ
Причаћу вам сад о деди,
да се памти та старина,
с њим смо овде долазили,
кад се слави Госпојина.
Сећам га се врло лепо,
водио ме он на славе,
кола шинска, па још стара,
упрегнуте вукле краве.
Поседала породица,
ах, како је само било
ја сам био тако мали,
у мајчино трчим крило.
Кренули смо у свануће,
још изашло сунце није,
да стигнемо у Велуће,
за почетак литургије.
Кад смо стигли, сместили се,
стоку сву у хладовини,
ми у цркву, у тишини,
и то редом по старини.
Мајка носи букет цвећа,
од кадифе и јасмина,
и прича ми да ће попа,
кашичицом дати вина.
На кошеној младој трави,
кад прођоше два три сата,
мајка бели чаршав стави,
ту је пиле и салата.
На ливади, много људи,
ту се игра, коло вије,
виолина стара гуди,
а хладно се пиво пије.
Овде сладоледa има,
донео Стoпањац Сима,
бомбонџија један стари,
лизала и слатке ствари.
Лубеница ту се хлади,
за свaког да се ослади,
ја искук`о сладоледа,
да ми куглу купи деда.
Од тад прође пола века,
постао сам и ја дека,
па сам на овај диван дан,
спремио „опел караван”.
Идемо сад сви из куће,
правац данас у Велуће,
Богдан, Лена, мали Коста,
Ал` знајте да није доста.
Ако Бог да биће срећа,
купићу и кола већа,
е вала купиће деда,
и комби ако затреба.
Унучићи су за деду,
срећа, свуд ћемо на славе,
са сећањем на мога деду
и његове рујне краве.
А кад прође пола века,
бићете бака и дека,
причаће се благо мени,
кад сам ја био на сцени.
Деца нам жива и здрава,
наздравимо чашом вина,
некa нам је срећна слава,
дан – Велика Госпојина.
МАГЛО И ОСАМО
магло и осамо
туго и тамо
шта је мир душе
наспрам оштрих ивица слободе
шта је жар чежње
наспрам одбијања твог
песмо одласка
зоро повратка
има ли изгледа
за промашене
има ли наде
за изгубљене
има ли шансе
за супротстављене ветру
тишино сабласна
говору нечујни
прелети све просторе
покидај све ланце заборава
покажи лице без презира
ми смо ту
на ивици мача
жељни летења
ми смо ту на ивици очаја
сити преклапања
Настави са читањем “МАГЛО И ОСАМО – Љубодраг Обрадовић”
Две сродне душе у мору хтења.
Свечани обред, реч што све мења!
Немир се буди, у оку тајна.
Бисер у низу, чежња бескрајна!
Не памтим ни у који дан, ни у коју ноћ
у мир своје собе, у ову пустош, крочио сам
Ваљда ћу се тамо и са собом срести
Стрепња и страх су страшне силе
У себи провалију безумља осећам
Појмим да сам људска трунка никоме потребна
У молитву тонем склопљених очију
да молитвом у сновиђење
бољег себе призовем и ослушнем
Врисак у мени, а гласа нема,
ни смираја. Глас у мук потопи се.
Као да киша нека црна једнако пада
и да се заувек тама настанила у мени
У тишини небеса је нечујни говор Бога запретан
Мира немам док пред небо излазим
Звезде високо стоје у црној ведрини
Мрак Васељенски на Земљу нахрупио
Надао сам се да ће ми у сан доћи, али није
Што више старим то боље видим
Наше су среће ништавне, наши животи кратки
Од црних небеса моја душа обневидела
док грешан, горки хлеб кривице кушам
(по мотивима романа “Бездно” – Светлане Велмар Јанковић)
Prošao nije, ni sanjani nije,
Ni stari, ni novi, javni i tajni,
Život koji zaista živimo,
Tu iza brane što istine krije,
Na laži nas tera, u susret vragu,
Grdeći Gospoda dragog,
Iz neobuduće, tamne tamnine.
Bežim na livade prelepog cveća,
Bežim da čujem najlepše reči;
Osoba stvarna, al’ ja ne prepoznajem…
Nade su velike, uporno ne menjam,
Nego se trudim naći u proleću,
Ovom što stiže nedosanjanih sreća,
Posebnu detelinu četvorolisnu,
Koja je nežna, k’o prelepa duša,
Ničija druga, već samo njena.
Idem da čujem najlepše reči,
Daleko od gomile nesrećnih ljudi,
Daleko od blata, uz srce nade,
Da od te drage, najbolje duše,
Da vidim i čujem najlepše reči,
Tamo, na livadu odlučne nade,
Tamo, na livadu bele rade…
D. na kraju marta
neke godine…
VOLIM TE SVITANjEM ZORE
Volim te sa rađanjem novoga jutra,
radujem se suncu koje izgreva
Znam da ćeš ga i ti gledati sutra,
slušajući pticu kako našu pesmu peva.
Po vetru ti šaljem otkucaje srca,
i sve tajne koje ljubav kriju.
Čuješ li kako šapućem tvoje ime
nežno, kao najjepšu melodiju.
U svaki stih unosim dušu svoju
i svu intimu darujem tebi
i šapućem o bolnom nespokoju,
a sve bi tako, rado skrila u sebi.
Znam da si mi blizu, a tako daleko..
Osećam tvoje misli koje putuju kroz vreme
i dopiru do moga bića, kao priviđenje neko.
Ti si moj život, skriven ispod vela…
San koji od onog dana sanjam,
i budim se uzdrhtala, vrela.
Najlepše pesme nosila sam u sebi
oživele su kada sam ih posvetila tebi.
*
Настави са читањем “VOLIM TE SVITANjEM ZORE – Jasmina Dimitrijević”