DANAS ĆU – M. Popović


Danas ću još jednom, opasan
Cendrarsovom rečenicom da Nismo
više životinje, ali izvjesno je da još
nismo ljudi, raznijeti i prosuti po sobi
mix ranojutarnjih vijesti o ratovima
i bratoubilačkoj naravi.
Možda ću djelimično i ukrotiti
lucidnu misao o božjem milosrđu.

Настави са читањем “DANAS ĆU – M. Popović”

GROBOVI ĆUTE

Sablasno tiho, samo vetar cvili,
ni pesme, ni glasa, zvuka flaute,
u počinu tela ljudi su svili,
čuvaju tajne dok grobovi ćute.
 
Umorna ptica dok ka jugu leti,
u begu od ledene duge zime,
na grob k’o na rame junaku sleti,
Na ploči bledi uklesano ime.
 
Junačke grudi sad prožima trava,
bačene daleko od rodne grude,
još poj ptica čuva od zaborava,
 
sećanje na hrabre velike ljude.
Ni pesme, ni glasa, zvuka flaute,
u beskraju svome grobovi ćute.

Настави са читањем “GROBOVI ĆUTE”

VASELJENA- Dragan Milošević

VASELJENA

U suzi Njegovoj, ljuljuška se Vaseljena kao ladja
a u malenom mlinu, pod kamenom života koji se vrti
od naših duša iskra ljubavi se radja
dok na tela naša strpljivo čeka gvozdeni kamen smrti.

U nekom novom Vaseljenskom mlinu,
od ljubavi naše , izmedju dva kamena stvorene,
vaskrsle duše ponovo će u žvot da se vinu
dok neka nova tela u prošlosti traže svoje korene

B EO G R A D
12. 07. 1999. god.

ODLAZAK- Milošević Dragan

ODLAZAK

Svetla se gase,
motori bruje.
Odlazi kolona u ljuti boj.
U noćnoj tmini,
na nebu bez zvezda,
raketa roj.

Odlazim i ja , žurno,
bez pozdrava,
ne stigoh vam reći
da vas otac voli.
U ova ratna vremena
možda je tako i bolje
jer rastanak manje boli.

Dragana, ćero moja ,
poljubi Natašu dedinu
u ovoj crnoj , ratnoj noći,
moju zvezdu jedinu.
Pazi na sebe i na čedo
koje u sebi nosiš
biće to dedin junak,
samo takav, da se ponosiš.

Jelena, pazi na Natu
i pomozi Dadi svojoj,
vreme je ratno, teško.
Još je teže
u mladosti tvojoj.

Milošu , ako se javi,
recite
da sam otišao,
zna on već gde.
Svet je mali,
možda ćemo se sresti
na jugu
a možda … i ne.

Ma gde bio,
duša će moja
nad vama i
vašom sudbinom da bdi.
Zauvek u mom srcu
i mislima
bićete samo vi.

Kad’ budete srele
uniformu plavu,
ne bežitte,
ne okrećite glavu.
Obrišite suzu i
setite se oca svoga,
setite se mene
i moje,ljubavi, vama,
ovom pesmom izrečene

Na putu za Đakovicu
25/26. 03. 1999. god.

 

__________________________________________________________

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре деветнаест лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А Српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода, не отми ичије.

И Март ће да прође, ал памћење несме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
 Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал нам душа оста,
Да се са злом бори , да дочека госта.

А времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

_______________________________________________

(Песма је писана поводом обележавања деветнаестогодишњице бомбардовања).

© Драгојло Јовић

ОКЛОП – Љубодраг Обрадовић


ОКЛОП

Тутањ у даљини,
језом душу затвара.
Јуриш ка истини
силно ме умара.

Тутњи даљина од бомби,
одсјај на западу засени.
Не, не могу да поверујем.
Не, не. Не догађа се то мени.

Нека копрена на очи пала,
ни одјек слободе не слутим.
Сва лепота опет нестала,
опет истина у глави се мути.

Свет се опет заклатио
и као клатно клима.
На западу се сад рати
и сваком спокој отима.

Настави са читањем “ОКЛОП – Љубодраг Обрадовић”

ПТИЦА БЕЗ КРИЛА – Љубодраг Обрадовић

Аутор Фотографије: Миливоје Минић


ПТИЦА БЕЗ КРИЛА

Златно-жути листови,
помешани са зеленим,
ветар неосетно пири…
По неки лист увео,
окрене се трипут у ваздуху,
па се придружи онима,
који су ту од јуче…
И у друштву се умири.

Птица једна мала,
на сунцу јесењем
пред јесен ону праву,
некако тужно покреће крилца,
питајући се да ли ће је неко
у пролеће видети здраву.

Та, хладна зима долази,
када царују снег,
мраз и северац…
И сви беже, траже
свој кутак, топли дом,
а она не зна свог лета правац!

Помислих:
*О, птицо мала,
како си слична мени…
Немаш више своју љубав,
немаш више свој дом.*

Настави са читањем “ПТИЦА БЕЗ КРИЛА – Љубодраг Обрадовић”

BATALJON PLAVI- Milošević Dragan

BATALJON PLAVI

Nekada, ne tako davno,
Bili smo u istom stroju.
Nekada, u vreme manje slavno,
Uvek smo bili u punom broju.

Danas u ovo ratno vreme,
Na prozivci ceo puk.
Nakon košmara misli nam zaneme,
U grlu teskoba u grudima muk.

Dok tiha prozivka teče,
Za nas u stroju to dugo traje.
Ne osećamo kako zvezda peče,
Jer jedno po jedno mesto prazno ostaje.

Braćo, prijatelji, drugovi naši,
Vi koji na ovoj prozivci niste,
Znajte da nas ništa ne plaši
Jer u srcima našim stoje vase biste.

Na prozivci tako svirepoj,
Na naš slavni dan,
Postasmo svesni da nam je okrnjen stroj,
Da bataljon jedan sneva svoj večni san.

Tamo na jugu Srbije,
Na Kosovskoj zelenoj travi,
Gde se krvlju obliven barjak vije,
Ostao je da leži bataljon plavi.

B E O , G R A D
13. 05. 1999. god.

Нове књиге – КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ – Љиљана Тамбурић

У припреми је друга књига Љиљане Тамбурић – КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ. Издавач књиге биће Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу.

КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ

У соби нека чудна тишина, не да мислима да нађу смирај.
Ни сан да сврати ко да се плаши, из таме виче: Мисли и бирај
да ли ћеш ући кад склопиш очи у свет нестварни где се све може…
Кад заспи месец, укради звезде и светлост сакриј испод коже.

По зидовима играју сенке, тај плес добија ритам и боју
Од сиве у црну прелазе брзо, скривају сивилом постељу моју,
а ја жмурећи чекам на вилу, сан да ми спусти на топло чело…
Кад заспи месец, да с’ њега жуту проспем на своје лице и тело.

Да снивам лепе и мирне приче, љубавне или шаљиве песме,
рука да скаче по папиру, бележи све што сме се и не сме,
треба ми само храбрости тол’ко да кренем ноћас у луду крађу
Кад заспи месец, да га завежем, у његову да уђем лађу…

Да њоме пловим небеским сводом све до руменог источног сунца
Да се искрцам на врх планине, ослушнем срце како ми куца,
сачекам јутро да заголица, живот и биљке које се буде
Кад заспи месец, користим прилику да уђем у природу и у људе.

Не да чепркам и да се сладим њиховим болом и тугом њином,
него да речима ако је могуће, надахнутом и топлом римом
покушам ноћи да им улепшам, у сан уведем, мир им поклоним
Кад заспи месец, у ћошку неба, несаницу са њих да склоним.

Кад заспи месец, нежно ћу руком
да га сакријем под својим скутом.

© Љиљана Тамбурић

КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ, ПОСТОЈИМ У РЕЧИМА – Љ. Обрадовић

Пред нама је друга поетска књига Љиљане Тамбурић КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ. Љиљана сама каже: “Од пре две године почела сам активно да се бавим писањем и учествовањем на разним конкурсима са својом поезијом и прозом”.  И из библиографије се јасно се види да је за кратко време постигла завидан успех. Освојила је бројне награда и успела да објави две поетске књиге. Недавно је на сајту www.poezija.rs њена песма РУМЕНА БЕРБА проглашена за песму месеца фебруара 2022. године. Ја сам у рецензији за њену прву књигу написао: “Да Вам, одмах на почетку, одгонетнем мој тајни рецепт за писање приказа. Ја, дакле,  прочитам пажљиво поетску књигу, одберем најчешће од три до највише пет, по мени најбољих песама, онда сагледам шта је песник хтео
да каже књигом и то је то! Приказ је урађен! Овога пута то није било тако! Морам Вам признати да овако комплетно добру, чак одличну поетску књигу одавно нисам прочитао“.

И тај осећај је остао и овога пута. Љиљана је само побољшала квалитет својих песама. А у овој књизи их заиста има подоста, што баш и није обичај код других песника и то јој је по мени велики плус. Ем је квалитет поезије одличан, ем у овој књизи има 129 песама…

И сад још мало статистике: песме у овој књизи сврстала је у 5 поглавља или делова:
 
·    Кад месец заспи (30. песама)
·    Постојим у речима (26. песама)
·    Посвета песми (29. песама)
·    Поново ће божури цветати (18. песама)
·    Ја имам живот (26. песама)

У наставку, мало ћу Вас увести у поезију Љиљане Тамбурић. Логично, књига почиње песмом КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ. Логично, сви ми, па и Љиљана, смо по васцели дан у неком послу, некој обавези, некој фрци… И Љиљана је ту ноћ, кад заспи месец, савршено ухватила и саткала у своје риме, да се ту нема шта додавати. Песму треба само прочитати и илузуја је савршена…

КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ

У соби нека чудна тишина, не да мислима да нађу смирај.
Ни сан да сврати ко да се плаши, из таме виче: Мисли и бирај
да ли ћеш ући кад склопиш очи у свет нестварни где се све може…
Кад заспи месец, укради звезде и светлост сакриј испод коже.Кад заспи месец, нежно ћу руком
да га сакријем под својим скутом.
/Страна 8./

Данас у књижевности уопште, а и у поезији, сликарству… у моди је апстрактно стварање, напросто такво стварање које ће читаоца (или гледаоца, слушаоца…) увек држати у великој дилеми, шта је уметник, својим делом хтео да каже, да нам поручи.  Љиљана Тамбурић нас на први поглед не ставља на таква искушења. Она нам у својим песмама увек даје јасне одговоре… А да у њеној поезији има свакојаких скривених праваца и тајни, сазнаћете кад књигу прочитате до краја…
У одељку ПОСТОЈИМ У РЕЧИМА одабрао сам песму:КАД СЕ СВЕ ПРЕТВОРИ У ПЕНУ

Кад се стрпљење ослободи свих стега морала,
а пријатељство заглави између два зида поверења,
па почне да цури по пукотинама
и да се расипа ко кисело вино…
Може ли се у шаке задржати пена
са ситним балончићима
који пуцкетају и нестају без трага…
Може ли се задржати оданост
која постепено испарава,
па од ње остане само талог
црни… Црњи од врага…
/Страна 45./

У овој песми је песник јасно сагледао проблематику заједничког живљења у породици и изазове које протек времена доноси… Јасно нам је у животу одавно да се све претвара у пену, коју таласи немирне реке лако односе у неповрат, да ветар лако одува све наше снове, јер и други око нас имају своје…

У одељку ПОСВЕТА ПЕСМИ Љиљана обрађује још једну вечну тему и дилему свих песника, а то је: Да ли се писањем поезије може уграбити делић славе и тако додирнути вечност, окренути леђа забораву који све на крају избрише. По мом мишљењу Љиљана је, већ овом књигом, која је препуна оригиналних одговора на бројна питања, за себе успела да уграби бар парче славе, за којом сви уметници тако жуде.

КАСНО ЈЕ МЕНИ ЗА СЛАВУ

Касно је мени за славу, светла се плашим јаког
Још имам разумну главу, ето размишљам тако
Спржиће ми се крила па нећу бити лептир
Него тек буба сива што никад не полети…
/Страна 91./И наравно, Љиљана у овој књизи има и одељак песама које су посвећене  родољубивој поезији, јер кога ћемо волети, ако не волимо себе, свој дом, своју породицу, своју отаџбину? На сваком кораку, на сваком милиметру око нас наша је домовина. И МАГИЈА МОЈСИЊСКИХ ШУМА и Сталаћка кула, Раваница, Црква на Расини и ВИДОВДАНСКИ САН… И много тога још… Ја сам одабрао песму:

ПОНОВО ЋЕ БОЖУРИ ЦВЕТАТИ
У књигама староставним истина је записана,
Јавља нам се са небеса кроз муње и звезде
У срца је наша српска од давнина уклесана
Та колевка, где још увек орлови се гнезде.Украли су… Оградили… Косово нам поље
А’л Видовдан бокори се и у нама цвета
Освануће у Србији једном јутро боље
Нови Лазар кад се роди на очиглед света.
/Страна 138./