MEZZO

Dok ti pišem, slušam jazz

Slušam i tvoje otkucaje srca

Kao najviše tonove u lagi

kapi vode

koje padaju na tlo

Tako se razbuđujem od misli

usnulog dana

i snih večeri, punih zagrljaja

u nekom drugom rasporedu vremena

Darovanih nekoj drugoj

Celini.

Vodi me kući, kažeš

Gde je to, pitam

Unutra, vodi me unutra

kažeš.

Danom u dan, tako…

Gde su dani minule godine

i prostori

zasuti laticama koje mirišu

na čežnju za tobom….

Miris samoće

Guši me druže miris samoće,

iskonski smrad večne nam zablude,

čudni proroci lažne blagoće,

za dobra dela mučki nam sude.

Poganog, lažnog,Boga nam nude,

rukama snažno kasape tela,

učmalu svest da nam ne probude,

da ne bi duša javu nam htela.

Boli me druže glupoća ljudska,

čelični jaram sreću nam nudi

stvarnost i nije toliko mrska,

svi spavamo,niko se ne budi.

Dželata strašnog što svima sudi

tiho sledimo,jer mi smo ljudi.

(minijatura

 

 

“НЕКАД СЛУГА, НЕКАД ВОЉЕН, АЛИ ВЕЧНО РОБ!” (СЕЋАЊЕ НА АЛЕКСАНДРА БЛОКА) – ДУШАН СТОЈКОВИЋ

“НЕКАД СЛУГА, НЕКАД ВОЉЕН,
АЛИ ВЕЧНО РОБ!”
(СЕЋАЊЕ НА АЛЕКСАНДРА БЛОКА) – ДУШАН СТОЈКОВИЋ

Ноћ,
улица,
фењер,
апотека…
Ужасне су вечери.
Јесен позна
доноси
мраз,
хладноћу
и твој глас.

Ти у поља,
без повратка,
оде.
Њих
дванаесторица
не обраћају
пажњу.
Они читају
песме.
Само
једна
незнанка
спрема
снежно вино.

Неповратно
си отишла
у поља.

ČEGAR PAMTI – Ljiljana Tamburić

ČEGAR PAMTI

O Stevanu Sinđeliću i njegovim vojnicima,
čije glave ugradiše, neljudi, u Ćele kulu,
pevaće se i sećati na svu Srbad izginulu,
što čuvaše otadžbinu, na krvavim branicima.

Čegar pamti strašnu bitku, ispred Niša, na proplanku,
pre dva veka, a k’o juče, livada u krvi pliva,
jer sećanje ne umire, a dušama daje smiraj,
daje snagu, nadu, volju, da razmišlja o opstanku.

Niš se danas sav ponosan, okupio na Saboru,
po istoj se zemlji gazi, kao nekad pod oružjem,
zahvalnost u srcu nose, ovi ljudi što se druže,
dižući iz zemlje mrtve svojim lepim razgovorom…

Pera pišu i ne daju, zaboravu da zavlada,
da u svoje mračne mreže, veže dane neprebola,
u pesmama vezu priču svu satkanu od simbola,
istoriju stihom brane, da vremenom ne propada.

Čegar, travom zaodenut, sluša duše kako poje,
veseli se jer oseća ljubav koja ovde raste,
sa prolećem, kad u Nišu, zacvrkuću prve laste,
i kada se, u bagremu, medonosnom, pčele roje.

Ljiljana Tamburić

НЕКА ДРУГА ВРЕМЕНА

 

НЕКА ДРУГА ВРЕМЕНА

У туђем веку
Међ’ туђим људима
Душа радост хоће
Срећу у грудима.

Ал’ ветрови силни
Бију са свих страна
Сва стабла пуцају
Остаће без грана.

Где су оно застала
Времена нам лепа, мила
Зашто сада младунцима
У повоју секу крила.

А она би да порасту
Да полете у висине
Да погледом помилују
Реке, поља и долине.

И да знају међа где је
По сунчевом сјајном зраку
Да везане очи могу
Кућу наћи и по мраку.

Ни времена ова друга
Не сломише жеље, хтења
Да слободно расту, живе
Наша нова поколења.

Само видим остаје им
Тешко доба, тешка борба
Да ко људи с чашћу живе
Од туђина зулумћара
Сачувају образ, њиве..

                                                              Драгојло Јовић

Beli orao

Puče nebo sa Popovog vrha,

ljute munje zulum počiniše,

kao srdžba opakog očuha,

silnom vatrom zemlju zapališe.

Puče nebo sa Popovog vrha.

 

Na planini sad starine stoje,

od dukata  ište svoje skute,

naslednike oni pomno broje,

pa se jako sada na nas ljute,

Na planini sad starine stoje.

 

‘Beli orle upitaj kurđela,

što se jadan na me’ naljutio,

dal’ zbog kruške što nam je uvela,

il’ izvora što se zamutio?

Beli orle upitaj kurđela’.

 

‘Tvoje delo, tvoja reč ga blati,

tvoj odlazak njega jako boli,

hoće ljagu sa lika ti sprati,

da se vratiš Boga sada moli.

Tvoje delo, tvoja reč ga boli’.

 

‘Sveti oci mene nije htelo,

dolasku se već odavno spremam,

al’ mi noge izdadoše telo,

da se vratim ja vremena nemam.

Sveti oci mene nije htelo.

 

‘Duši mojoj uginuše strasti,

za promene sada želje nemam,

klonu glava hoće dole pasti,

za san večni ja se sada spremam.

Duši mojoj uginuše strasti’.

 

autor

Jovica N. Đorđević

GLAS-Miroslav Krnjeta

Lažni glasni Hanibali
trule su vam parole,
slonovi i vojske vam pali
a kako sad moguli svetski dole.
Gde seljak u nebo gleda
radniku od bola ruke trnu,
sad lajete dolazi snežna beda
dajte narode pšenicu zlatnu.
Sinovi laži,zlatnog teleta,
bogovi rata,gospodo Versaja,
vreme je da osetite tereta
nosite okove, kuće svetskih dahija.
Bacili ste sveto u smeće
sekli šume trovali reke
gazili Hrista trpali krst u vreće
za judine dukate prodali potomke i pretke.
Nestalo bahanalija debelog dvora
plašite se hajduka,Garibaldija,Robespjera,
ne spavate,drhtite od noćnih mora,
čeka vas zora i bandera.
Kažete dolazi najteža zima
pa deri narod bajkama i porezima,
kad nema rešenja gurni raju u rat
a vi ćete pevati i zaraditi procenat.
Prođe život dok pravite metar puta
dosta više maski i mandata,
leba tražimo i malo života
zaboravili smo šta je lepota.
Gurali ste kule ispod svakog lista
zaboravili Gospoda Isusa Hrista,
faraoni šibali ste bez milosti
poješće vas vaše podlosti i bahatosti.
Radnik i seljak neka slavi Gospoda
gospodari će lizati kačamak sa poda,
ili sveti krst ili proleteri
na vrata dolaze besne zveri,
ili Božiji prst.

ATI NE SEDLANI – Glosa – Jasmina Dimitrijević

NA PO PUTA

Ostale su za mnom bašte jorgovana
Sjaj proleća moga, šum pesme i vrela
Studena me jesen na po puta srela
I po meni pada suho lišće s` grana.

Autor: ALeksa Šantić

ATI NE SEDLANI

Ostala mi tamo njiva neorana,
livadica moja u korov zarasla,
ati nesedlani vezani uz jasla,
ostale su zamnom bašte jorgovana.

Još se sećam pesme i seoskog prela,
dok se vito kolo po poljani plete,
sviračima prsti po dirkama lete,
sjaj proleća moga, šum pesme i vrela.

Otišla sam davno, mada nisam htela,
pobegla bih rado od ovog sivila,
nestaše i snovi što sam tamo snila,
studena me jesen na po puta srela.

U duši mi crno, crnje od katrana,
noge ko drvene nekuda  me nose,
nepresušne suze moje oči rose,
I po meni pada suho lišće s` grana.

© Jasmina Dimitrijević Srbija
12.12.2021.