Еколози кажу: требају нам шуме,
нек свако засади дрво поред друма.
Ал’ ко ће да сади кад нико не уме?
Нека ради ко је сишао са ума!
Мал је ово проблем много већих има,
дрва су прескупа, ложићемо жбуње.
Постоји решење, оџаци без дима,
ил’ још можда боље, купићемо дуње?
Било нам је јасно мада нисмо знали,
коштаће нас оне, ал’ нема нам друге.
Легаћемо рано, а шта томе фали,
бориће се љубав против беле куге!
Са „ врха” нам стижу неке вајне вести,
„пуначак смо народ треба мање јести,”
па ми Богомољци, мало из обести
постићемо, док се свак’ не онесвести.
Живимо на селу, зезнућемо кризу?
Продаћемо краву и дебелог јунца,
а када нам криза приђе сасвим близу,
ми ћемо у госте код вољеног пунца.
Ал’ нећемо дуго, можда два три лета
да нас изодмара сен дебелог хлада.
Таст је добар човек, ништа му не смета.
Пензија му боме двадесет хиљада!
Престоницом „они” чудан „понос” шире?
Душа им у пети, ал срце им лавље.
Желе да походе школе, манастире.
Баш их нешто мами наше Православље!
Чујем и нудисти хтели би параду,
ал’ им пред захтевом знак питања зјапи?
Ако им допусте, у беломе граду
свако би могао да се осевапи!
Ал’ да се вратимо на садњу и шуме
и на празна села, ал’ ко то разуме?
Баш је овај народ сишао са ума,
буни се, а село постаће му шума?
10. 9. 2022.
