КРОЧИЛА СИ У МОЈ ЖИВОТ – Љубодраг Обрадовић

КРОЧИЛА СИ У МОЈ ЖИВОТ

Крочила си у мој живот,
“лутајући кроз мисли,
силазећи у срце,
тамно срце, срце ноћи
пуно чудовишта!”

Осмехом си растерала море,
чежњом пробудила немир.
Чекајући с тобом зоре,
открио сам свој свемир.

Хтела си одмах све:
чедност на олтар изнела…
А у души си знала, гле,
лепотом си ме сагорела!

Ушла си ми у вене,
мислима прострујала,
у срцу распукла успомене,
машту у прах разујала…

Настави са читањем “КРОЧИЛА СИ У МОЈ ЖИВОТ – Љубодраг Обрадовић”

SVE JE PRAZNO – Jasmina Dimitrijević

SVE JE PRAZNO

I ove  sam noći  odlazila kradom,
na znano nam mesto tu na  kraju grada.
Vesela  i čila išla sam sa nadom,
sa svitanjem jutra nadanje mi strada.

Čekala te tužna s prosjacima raznim
što za hleba mole, a ja malo srece.
Prazni im džepovi, dok ja dušu praznim,
ni iz jednog ništa ispasti nam neće.

Godine mi tako odlaze u nizu,
pomeraju  tiho kazaljke na satu,
dal` si mi daleko, ili si mi blizu,
okupan u sreći, il` toneš u blatu.

Setiš  li se nekad` onog zimskog dana
kada smo se mladi na tom mestu kleli?
Da jos naša priča nije ispričana,
večno će da živi  što smo započeli.

Otišo si tada, vratio se nisi ,
samo naše priče  ja još uvek pamtim.
Pa se uvek pitam čiji sada ti si,
da te vise nema, ne mogu da shvatim.

Настави са читањем “SVE JE PRAZNO – Jasmina Dimitrijević”

TRI ŽIVOTA

ТРИ ЖИВОТА

Три живота још да имам
Eх, да ли би и тада знао
У ком смеру да се пође
Правом циљу да се дође.

Овај један већ пролази
Заласку је сунцу ближи
Ал’ и разум се нешто пита
Заповеда још да скита.

А година пуста нека
Велика је издалека
Кад јој дани живот мере
Само је ко брза река.

Људско биће живот хоће
И увек му нечег мало
Рацио се тихо губи
Разум тражи одговоре
Где сам био, шта ме уби.

Зар ми на рођењу нису рекли
Да поживим дуго, дуго
Све у срећи и весељу
Кад пре стиже моја туго.

Љубави су неке биле
Сад се питам где су пошле
Да л’ су и оне остариле
Ил су давно крају дошле.

Где се дева људска душа
Коју сад на граме мере
Па вагицом измислише
Да сиромах има више.

И кад душа Богу оде
А тело се праху преда
У космосу нек остане
Једно око што нас гледа.

Да у нешто можемо се
Погледати, огледнути
Да л’ на земљи људи бесмо
Ил смо само време крали
Верујући кад све згасне
Да ће остат идеали.

Да по нечем памтиће нас
Ново време, други људи
Камен плочу када виде
Да слободно могу рећи
Да времена беху лакша
Били би то и људи већи.

Настави са читањем “TRI ŽIVOTA”

Saša Milivojev – CRNI KAMEN (Meka, Saudijska Arabija)

Kaba, Meka, Saudijska Arabija
Kaba, Meka, Saudijska Arabija

Saša Milivojev

CRNI KAMEN

(Meka, Saudijska Arabija)

.
Pored Crnog kamena,
grešan, na kolenima u suzama,
molim, oproštaj tražim.
I nebo je pocrvenelo,
kamen je još više pocrneo,
a bio je beo,
blistavog sjaja,
kad je davnog toplog maja
pao iz dalekog raja,
belji i od snega i od mleka
pocrneo od ljudskih zala i greha.
.
Žrtvo zuluma,
Dušo kȁmēna,
razbijana i raznošena,
kradena i otimana,
voljena i omražena,
svedok si vekovima
patnje i stradanja,
mržnje i nasilja,
zločina i pokolja,
genocida i jada,
trideset hiljada ubijenih
za pravdom vapi i rida,
planeta će pući od stida.
.
Nikad ne zaboravi
dušmani su izdaleka dolazili
Kabu da sruše pokušavali
Muslimane ubijali
Pustinja i dalje krvari
Prekrili je leševi
Jedu ih divlje zveri i pacovi
.
Počinju sudnji dani
.
Sunce će stati
Sa Mesecom se spojiti
Brda će se u čestice razbiti
kao rastopljen med razliti
Alah će svakom pravedno suditi
Monstrumi će u vatri goreti
Kamen nevinom belinom blještati
Kamen će zauvek pevati
pesme o radosti i ljubavi
.
.
Saša Milivojev
.
© Saša Milivojev, 2022. www.sasamilivojev.com
Strogo zabranjeno kopiranje prema Zakonu o autorskim pravima
Saša Milivojev
Saša Milivojev

ПОБЕЋИ… – Андреја Ђ. Врањеш

ПОБЕЋИ

Заволети ветар, он односи самоћу,
високи фијук, рапсодију пролећа,
све што тражимо, налази се где нисмо знали,
отићи тамо, где ништа не подсећа.

Тамо где је сан папрат, тепих зелених надања,
можда ћеш и ти једном моћи досећи,
величину јунака, испред од цвећа барикада,
треба се мистично склонити, треба побећи.

Настави са читањем “ПОБЕЋИ… – Андреја Ђ. Врањеш”

13. međunarodni književni konkurs “Zlatnog pera”: Dodiri ljubavi

13. međunarodni književni konkurs “Zlatnog pera”: Dodiri ljubavi

Naš 13. književni konkurs pod nazivom “Dodiri ljubavi” produžen je do 30. septembra, za najbolje ćemo pripremiti posebna priznanja, za ostale knjige, diplome i članske kartice kluba. Radove šaljite mejlom zlatnoperoknjazevac@gmail.com
13. međunarodni književni konkurs “Zlatnog pera”.

Dragi autori, naš novi konkurs je otvoren do 30. septembra 2022. godine.

Književni klub “Zlatno pero” Knjaževac nakon uspešno završenog 12. konkursa organizuje 13. po redu Međunarodni književni konkurs pod nazivom “Dodiri ljubavi” za najlepše radove, a tema je slobodna.

Šaljite pesme, priče, haiku, haigu, odlomke, ilustracije.

Настави са читањем “13. međunarodni književni konkurs “Zlatnog pera”: Dodiri ljubavi”

НИКАД НЕ ПОСТОЈИ

Никад
не треба поверовати
да никад постоји
рођењем бришемо
заверу над икад
каткад је никад
у дослуху са сад
постоји
постоји
само
обрнута половина прегажене
негације
и кад бих се заклела
никад би истчало
и исмејало ме
да опсујем оно чега нема
њиме бисте ме могли
непрестано гађати
од сад више нећу тако
бесмислено је
не уживати у животу
почећу одмах
смех качим о лице
и нећу вам рећи да сам тужна
н-и-к-а-д

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – Анђела Павловић

 


ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ


На данашњи дан,
догодиле су се нестварне муке.
Убиле су пуно људи, деце,
те њихове злотворске руке.
Били смо мала земља,
никоме сметали нисмо,
а они су нас напали,
причали да криви смо.
Брутални напад, без иједног
јединог разлога,

десио се тада,
и разлог томе не зна се ни сада.
Никоме сметали нисмо.
Били смо земља мала,
са доста великих људи, добрих срца,
и то храбро срце и данас у Србима куца.
Нисте имали дозволу,
нико вам дозволио није,
да рушите снове наше,
нико вам дозволио није
да вас се деца плаше.
Настави са читањем “ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – Анђела Павловић”

ДРУГИ ПИШУ – Темнић Инфо

Други
пишу:

У Горњем Адровцу одржана традиционална културна манифестација: “Пуковнику Рајевском у част”
Књижевни клуб “Велимир Рајић” из Алексинца организовао је у Горњем Адровцу, у Порти Цркве Свете Тројице, књижевну манифестацију “Рајевском у част”. Као и сваке године до сада, на манифестацији су и ове године учествовали и песници Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем
у Крушевцу.

Манифестација је била изузетно посећена, а присуствовао је и велики број песника из целе Србије. Програм је започео уводним излагањем о Николају Николајевичу Рајевском, који је живот дао за слободу Србије, на овом месту, где је његова мајка касније подигла цркву у његову част. Пуковник Николај Николајевич Рајевски је био инспирација Лаву Толстоју за чувени роман “Ана Карењина”.

Према речима Љубодрага Обрадовића, председника Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, пуковник Николај Николајевич Рајевски потиче из угледне руске племићке породице. Био је унук прослављеног генерала Николаја Рајевског, хероја Отаџбинског рата 1812. године, (против Наполеона, а његов легендарни ратнички подвиг овековечио је Лав Толстој у роману “Рат и мир”) по којем је и добио име.

И његов отац, који се такође звао Николај Николајевич (1801—1843), био је генерал-лајтнант. Оженио се Аном Михаиловном Бороздиној (1819—1883), за коју се говорило да је била лепа, угледна и образована жена. Отац му је умро млад, оставивши иза себе двојицу малолетних синова Николаја и Михаила. Касније, Николај и Михаил су завршили студије на Московском универзитету (Физичко—математички факултет). Николај је још током студија показивао интересовање за књижевност и историју словенских народа, течно је говорио француски, немачки и енглески, а разумео је и српски). Николај се касније бавио разним јавним и државним пословима.

Настави са читањем “ДРУГИ ПИШУ – Темнић Инфо”

PROKLETI PESNICI

Iznuren, tužan, počinjem da ludim,

misao teška san mi prožima,

na tren zaspim, sa strahom se budim,

biće mi kasape noževima.

 

Peku dušu suze ucveljenih,

tuge u đerdan tiho se nižu,

vapaj duša još nerođenih,

u mulju od laži tužno gamižu.

 

Krvave suze ikona svetih,

u oku jasne slike naviru,

dok duše svih pesnika prokletih,

presvetlim kopljem mučki razdiru.

 

Dok sudba jade k’o vino toči,

Bogu na dar svoju dušu nudim,

samo u miru da sklopim oči,

pa da se nikada ne probudim.

 

autor

Jovica N. Đorđević