KLATNO ŽIVOTA

Kad utihne klatno životnoga sata,

poću mila Bogu da okajem grehe;

Ne želim jabuku voljenog mi brata,

želim samo pesmu, vedre ti osmehe.

 

Pa povorka tiha kada grobu krene,

neka noga tvoja tada meni kroči;

ti obriši suze za mnom prolivene,

i zauvek nežno zaklopi mi oči.

 

Tad kraj groba klekni, uzmi čašu vina,

prelij groba moga, suvu ilovaču;

kad domu se vratiš čuvaj našeg sina,

 

ne daj da oči mu ikada zaplaču.

Neka dovek sjaje ko što sjaje tvoje,

kroz njega anđele živimo nas dvoje.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

ДАЛЕКИ ДОДИР

Гледам те очи топле и меке,
Како ме зову на заветни грех,
ако приђем превише близу,
починићу какав погрешан корак,
и да бол исплива
лавином срама,
да друго ми ништа непреостаје…
Но, да побегнем.

 

Не могу љубити,
плаветно зеленило неба
и одузети му среће жар.
Не могу, а желим горети у светлуцавом пламену,
и грејати душу промрзлу
од студи бола.

 

Шаптања,, и плама речи,
које никоме изговорити
нисам смела
или нисам желела,
да ђаволу том
подарим се цела.
Не видим у ваздуху
тмурном те очи ,драге,
магла прашине заробила ми срце, незасићено лепота.
 

Жеља је превелика
да се љубав сједини,
и да се дочека,
и пре воље процват пролећа,
не знајући у пристојности романтике,
колико би било реди,
за речи и разговоре.
 

И шта, остаје мени несретници,
да нестанем у дану.
У интригама живота,
што су искушења пред мном била,
што одолех гресима ђавољег соја
и не пођох у ред грешника.
 
Одлазим на крај света,
без среће и наде,
у маглу неповрата,
јер пожелех љубав
и смирај сна,
не разликујући сан од јаве,
заробљена и заручена прстеном самоће.
 

На вечном растанку нашем,
читај мили, ово писмо,
а ја ћу бити у рају,
где ме чека нови живот,
и где ћу чекати тебе…

 

Не буди ме мили,
док додире среће сањам,
као лист мио и чио,
могао би бити весео наш далеки додир.

 

 

VRETENO VREMENA

Neću da se ofarbam –
bele vlasi moje, tako će postati istorija.
Oslikaće pređen put,                           
dok ne smognem snage               
oduvati mesec i Sunce.                 

Pričaće o meni…                                       
I ocrtanom pečatu mog putovanja,
spevaće pesmu nanizanu notama za gitaru.                                               
Labavo vezane heklane pletenice,
prelivaću razmućenim balzamskim sirćem.                                         
Rezbaren ostavljaju trag,
i blag dan – i tuge
na vretenu dragih uspomena.   

Prkositi neću samoće vetru,
u radosti i pokajanju,                         
nit’ ću usvajatiplavičaste nijanse raja, 
kako ne bih bila zaboravljena u očima  potomaka.
Iznutra zagnjurena u svoje hvatače snova.                         

Spoljašnost breme teškog tega,
nabujala novim letom mladih lasta.
Umoriću se jednom od proleća
i ostaviti slovo u mastilu sećanja,    
kada odlasku tom dođe vreme.

Настави са читањем “VRETENO VREMENA”

DRUGI PIŠU: KURIR – Rusko srce na srpskoj zemlji – Sv. Roman

U manastiru Svetog Romana -RUSKO SRCE NA SRPSKOJ ZEMLJI: Održana pesnička manifestacija Sećanja na Rajevskog (FOTO) KURIR

Povodom obeležavanja godišnjice pogibije ruskog dobrovoljca u Srpsko – turskom ratu – pukovnika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog u manastiru Svetog Romana održana je kulturna manifestacija “Sećanja na Rajevskog”.

Održan je pomen N. N. Rajevskom, kod njegovog groba, gde i danas počiva srce velikog srpskog prijatelja, položeni su venci i cveće, a zatim je održan kulturno umetnički program “Rusko srce na srpskoj zemlji”.

Kruševac
foto: Ž. M.

Pukovnik Rajevski je poginuo u srpsko – turskom ratu 1876. u Gornjem Adrovcu, kao dobrovoljac u Srpskoj vojsci, a bio je inspiracija velikom Tolstoju za lik Vronskog u epohalnom romanu “Ana Karenjina”.

O knjizi su date vrhunske ocene: „Najbolja knjiga svih vremena.“ Washington Post.

„U Ani Karenjini Tolstoj je dao izuzetnu psihološku analizu ljudske duše, vrlo duboko i snažno, s realizmom umetničkog opisivanja koji dosad nismo imali“.

Fjodor Dostojevski. „Najveći društveni roman čitave svetske književnosti.“ Tomas Man. „Jedna od najvećih ljubavnih priča u svetskoj književnosti.“

Настави са читањем “DRUGI PIŠU: KURIR – Rusko srce na srpskoj zemlji – Sv. Roman”

СРПСКОМ РОДУ

СРПСКОМ РОДУ

Е вјере ми, Сунца ми и неба,
код нас, нешто није како треба!
Морамо се хитно пресабрати,
и Господу питања послати:
Што је њему, до нас мање стало,
и што царство српско се распало?
Што је Срба, толико страдало,
и што нас је мало преостало,
те је много наших глава пало,
треба браћо продумати мало?!

Најстарији народ у Европи,
у више се нација претопи,
а род српски, ко магла расплину,
кад нагази ватиканску „мину“!
Образа ми и мојих очију,

од кад они, нама капу шију,
и по српству немилице бију,
а истину вјековима крију,
да је Срби сазнати не смију!

Ево сада, када вид поменух,
као да се из бунила пренух,
на ум прво питање ми паде,
због чега нам то душмани раде?
Да л` је до нас, до њих, ил` до Бога,
и ко кривац стања је овога?!
Чини ми се живота ми мога,
да помало, има свега тога,
ал` највише, наша је неслога!

Но, ко има историјско знање,
и сагледа цјелокупно стање,
одговор ће, више или мање,
лакше наћи, на ово питање.

Ал` Богови српскијех племена,
у прадавна и славна времена,
штитили су људе нашег рода,
и све земље словенских народа,
од Синаја и његових гора,
про Балкана до Балтичког мора!

Од кад на нас Световид не гледа,
све ђаволу црноме се преда`,
и Бог Перун, од кад нас не чува,
свака губа нама „чорбу“ кува!

Узеше нам знање и имање,
те нас има све мање и мање,
све се српско затире и брише,
а на небу, Срба све је више.

Бог сада`њи, Србе слабо пази,
те нас свако убија и гази,
свако од нас, по нешто отима,
а шта оста`, и то нам се клима!

Све што хтјеше душмани отеше,
поричући да то српско бјеше,
док нам лажну историју пишу,
и памћење колективно бришу,
свуд` нас кољу, гоне и урнишу.

Е, због тога моје срце рида,
па плачући присјетих се Вида,
и Сварога и Бога Перуна,
кад је славна била српска круна,
отаџбина моћна нам је била,
и најјача на свијету сила!

Српски роде, ево и сам кажи,
и лигични одговор потражи,
од кад код нас, ова прича важи:
„Када неко с каменом те гађе,
ти му с хљебом узврати најрађе,
ил` ти шамар одвали по лицу,
потури му и другу страницу“!
Замислите још чуда овога,
кажу: „Љуби и душмана свога“,
дајте браћо, манимо се тога,
то не ваља, образа ми мога!
И та ми се прича не допада,
а ви браћо размислите сада,
је л` исправно „зуб за зуб“ мјерило,
и логично задовијек било!

Да л` ту стоји наше сагрешење,
је л` ту треба тражити рјешење?
Мора доћи до свесрпског` збора,
да сви дођу из балканских гора,
као и сва српска дијаспора,
јер, Бога ми и Божјега створа,
нешто код нас мијењат` се мора!
Драга браћо, размислите мало,
је л` нам` ишта друго преостало?

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, на Ивањдан 2021 љета Господњег

ЈЕДНА МАЧКА – Љубодраг Обрадовић

ЈЕДНА МАЧКА

Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец.

Као да у вечност полазимо,
кад ништа не осећам,
осим твог тела,
што набујало,
кошуљу прети да поцепа.

Сад ћемо,
љубавнице моја,
поврљати траву,
месец да гледа.
Сад ћемо,
сазнати како зора свиће,
дан плутоном како израња…
Сад ћемо, као једно биће
схватити смисао постојања.

Сад ћемо,
кошуљу кад ти исцепам
и дојке изнесем на ветар…
Сад ћемо,
у кочију сласти ускочити
и у једну реку,
оба потока жеља преточити…
Сад ћемо, грлећи се,
храбро потећи у космос ,
у рајску срећу…

Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец.

© Љубодраг Обрадовић

Настави са читањем “ЈЕДНА МАЧКА – Љубодраг Обрадовић”

КАД СХВАТИШ + – Андреја Ђ. Врањеш

КАД СХВАТИШ +

Кад одмор умор постане,
жеље истање да не постоје,
ноћи без краја муке пригрле,
варљиве очи туге напоје.

Схватиш живот као филм дугачак,
у којем си  улогу крају сводио,
одиграо што си најбоље умео,
да би оскара слабији добио.

Настави са читањем “КАД СХВАТИШ + – Андреја Ђ. Врањеш”

BAJKA O SRNI I JELENU – Jasina Dimitrijević

BAJKA O SRNI I JELENU

Jednoga dana mladi jelen je otišao daleko od svoje kuce.Uživao je dok je šetao šumom i odjednom se našao na visokom bregu.Sa brega se pružao prelep pogled na dolinu sa druge strane koju nikada nije video. Dok se iskreno divio prizoru koji se pruz3ao pred njim, ugledao je lepu, mladu srnu kako se penje na breg.Po njoj se videlo da se za razliku od njega nije izgubila, već da zna gde je pošla.Došla je do brega i tu počela veselo da skakuće po zelenoj  travi.U početku nije ni primetila da još nekog ima na bregu i da je jelen posmatra sa interesovanjem i divljenjem,.Činilo mu se kao da je neka balerina izvodila svoj ples.Takvu gracioznost do sada nije video. Srna je iznenada zastala jer je primetila jelena kako je posmatra. I on je onako mlad i lep sa gordim držanjem ostavio na nju jak utisak. Nemo su se posmatrali, ali se u njihovim ocima videlo da se rodila ljubav na prvi pogled.

Od toga dana srna i jelen vidjali su se veoma  često. Njemu nije bilo teško da svakoga dana dotrči do brega gde ga je draga čekala.Sve više su se voleli i planirali zajedničku budućnost.

Настави са читањем “BAJKA O SRNI I JELENU – Jasina Dimitrijević”