Добродошли!
Tamo gde leži Fruška gora
gde su šume panonskog mora,
pesme dunavskih vetrova
ravanička zvona Lazareva.
Kuća mitropolita i vladika
kula vitezova vojvode Mirka,
tu je pevala Vrdnička vila
na brdima Srpski rod vozdignula.
Tamo gde su bili čardaci
paori graničari šumski ratnici,
sremski ponos krsta rasadnik
to je rode kruna Vojvodine Vrdnik.
Док тишина јечи
у мојој глави, правећи кривине,
креативни хаос јуриша
на последње трзаје
мог, могу рећи, умишљеног писања.
Ја узимам себи за право да судим
свима онима који мисле да знају
голготу коју пролазимo.
Разумеју само они
заведени светлошћу великих градова,
који од сопственог смрада
не виде истину
која их окружује.
Истину малог човека,
свакодневно силоваnог
у беспућима модерног живота.
Свих оних политичара
чије су душе испране алкохолом,
који својом мантром свакодневице
уништавају све познато
у овом непознатом свету,
пуном смрти.
Уместо у екран што се брецаш,
боље неке рибице да пецаш.
Уместо што очи квариш,
боље је да нешто збариш.
На високо ти да пуцаш,
обруч ломиш када куцаш.
Нека постане ти норма
фантастична твоја форма.
И осмех нек ти лице краси,
да сви се диве таквом даси.
Свакојаки крокодили
к’о да бунике су пили.
Караконџуле и але
мисле да су сви будале.
А за себе да су шампиони,
Стаљини, Наполеони.
Свако верује у то што воли,
ал’ истина често боли.
У Азији дивљи пас
над пленом виси читав час.
У шуми хладној мрак и мук,
ту је предак Срба — вук.
На северу завејан је пут,
на дрвету ждеравац је љут.
Од рике да најежиш се сав,
то је пума — амерички лав.
А у савани подневни је сат,
и жирафа савија врат.
Све моје идеје и мисли
сакупио сам
и бацио у запећак младости.
Прождиру ме године,
болест…
а време , не иде,
лети.
А ми ,
чекамо.
Увоштили смо се чекајући,
мислећи да смо паметни.
Нисмо.
Само смо се скупили,
згрчили,
па изгледамо паметни.
Чекамо.
Не знамо шта.
А има само један излаз,
вечност.
Када нас одведу тамо,
све стаје.
Време не тече,
не иде,
не лети.
Ми стојимо.
Вечност стоји.
СТАНИ ЧОВЕЧЕ
Ево нам стиже још једно лето,
године пролазе ко брзе реке,
зашто Свевишњи не стави вето,
сатрћемо векове кроз ракете неке.
Ко нам то животе у вртлоге вуче,
па се данас живи теже него јуче,
зашто ратови на све стране хуче,
док Земља у ранама од бола јауче?
Барут нам гуши корен и гране,
челиком бушимо облаке плаве,
заборависмо шуме и цветне пољане,
док дронови мисле уместо главе.
У реци је отров, а он се не мрести,
животиња бежи, нема где да стане,
зар нико не хаје за најцрње вести,
да природа броји и последње дане?
Птице су замукле, утихнула песма,
не чује се цвркут у крошњи што вене,
само тишина, мемљива и тешка.
шапуће човеку да ратови су грешка.
А тамо, у честару, на задњем извору,
стоји срна, ока влажног и тамног,
над ланетом плаче, у страху узмиче,
слути да је можда последње вече.
Суза јој кваси спржену траву,
јер зна да оставља поља од шљаке,
да потомци њени, погнувши главу,
неће знати за росу, већ за тамне облаке.
Док гранате звижде, а душа нам дрема,
у екране гледамао, не видимо тугу,
за једину Земљу што резервне нема,
душе људске путују ка деветом кругу.
Стани човече, док још има даха,
погледај природу и птице у гори,
угаси ватру пре вечнога мрака,
дај Земљи времена да се одмори.
Драгојло Јовић
Након силних љутих рана,
робовања, тешких дана,
свих жртава и све славе,
да погнемо луде главе.
Нема деце да кикотом,
да прескоче старим плотом,
и огњиште да пуцкета,
нема гласа од детета.
Гасе нам се лозе старе,
то девојке и не маре,
нестаће нам презимена,
нема деце, нити жена.
Све очеви несуђени,
и мужеви некој жени,
омрко им поглед бригом,
означени као жигом.
Ти си задњи, са тог прага,
задњи новчић силног блага,
нити свеће, нити вина,
нити кћери, нити сина.
А из те је куће давно,
војевао некоћ славно,
његов прађед јунак стари,
али за то, ко још мари.
Али за то, ко још мари…
Nije mene strah,teskoba je neka
što me sudba vraća opet staroj iži
gde tiga u mraku zabrađena čeka
tamo gde Gosporu mogu biti bliži
Kroz trnje I šiblje istinu sad tražim
ono sveto zrno zakopane nade
tražim grumen zlata jade da ublažim
komad večne sreće Bog da meni d koade
U tišini noći dok se duša slama
i dok svaka miso kao kamen tišti
ja podižem pogled iznad svojih tama
tražeć zlatno zrno što pod stenom vrišti
Jer i kad se puti u beznađe sliju
i kad stare rane opet prokrvare
znam da negde gore tiho zvezde bdiju
čuvajući spomen na stare brvnare
Ako padnem opet nek me vera digne
nek me vodi staza kroz oluje sive
nek iz bola mene nova snaga stigne
da zalečim bolne svoje rane žive.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
02.05.2026g.
Prvomajska zora rudi,
ka Bagdali hrli reka ljudi.
Okupila se radnička klasa,
čvrstim koracima ka Bagdali korača.
Godine se svake okupljaju,
svetski praznik rada proslavljaju.
O rezultatima svoga rada ponosno
pričaju,za nove pobede planove
stvaraju.
Omladine puno tu je, igre naše Šumadije, pesme, recitali, praznik se slavi. Tradicija stara stotrideset godina, novu želju za uspehe radnicima donela.
Uz žamor se tiho po grupama odvajaju, sećanja svoja oživljavaju. Laganim korakom niz Bagdalu hodaju, novom se Uranku dogodine raduju.