МАРЕ ОБИСИНИЦЕ – Андреја Ђ. Врањеш

МАРЕ ОБИСИНИЦЕ

Због неостварених љубави чињене су некада давно чудне непромишљености, какве су: Клетве, гатке, самоубиства изван свакојаке потребе и разумног. Управо такав сценариј обојио је ову кратку причу. Давно у селу једном у далматинској загори живела је девојка Маре којој је отац забранио тврдо да неслућену лепоту поклони вољеном младићу којег је носила у срцу. Увидевши да јој се жеља неће остварити она у предвечерје изабра високу грану старог храста недалеко од куће и на њој се обеси, тако су завршиле она и њезина туга. Била би ово уобичајена матрица о пропалој трагично завршеној љубави, да за прелепу Маре није везано и несвакидашње народно веровање (предање) да је и мртва управљала временским неприликама. Када би кише падале данима, претећи јесењим поводњима и бујицама које су збуњивале људске судбине, дували снажни ветрови, односећи пластове и кровове, нападали дубоки планински снегови, затварајући путеве и помисли, жене би излазиле са машицама на двор, (ДВОРИШТЕ) бацале их од себе што даље и позивале умрлу девојку у помоћ, изговарајући наводно чаробне речи: ,,МАРЕ ОБИСИНИЦЕ ВРАТИ ВРИМЕ У ПЛАНИНЕ“, тако би прамајке наше веровле да ће отерати кишу и сваку другу изгибију, дозвале Сунце благодатно , вратиле спокојство. Пошто се мени прича допала, слушајући је у Равним Котарима пре одприлике пола века, у земљи врлетној и каменој, пожелех да јој и узверујем, зато сам је Вама поштовани читаоци пренео. Ко је из ових крајева и далеким пореклом, за тренутак ће му срце закуцати брже као поклич из тишине векова.

Настави са читањем “МАРЕ ОБИСИНИЦЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

ВАЛЕНТИНА КОЈЕ НЕМА – Драган Ћирковић


ВАЛЕНТИНА КОЈЕ НЕМА

Тражио сам те свуда ал те није било
Кога да питам да ли те сања
Опанци поцепани одело у ритама
У празаном свету бездан ме прогања

Ти си као сновиђење као машта
Случајни сусрет у времену и крај
Улице су препуне слепих бескућника
Небодери торњеви купoлe и сјај

Да ли те неко осим мене жели
Можда те неки  несрећник има
Безгрешна напуштена деца плачу
Свет је препун чађавог дима

Прогања ме она твоја туга у гласу
Да ли те је неко можда срео
Цвеће без мириса процветале трешње
Ни снег није више као некад  бео

Настави са читањем “ВАЛЕНТИНА КОЈЕ НЕМА – Драган Ћирковић”

Песма очаја

 

Моја је младост давно већ минула
Старост ми сребром кроз косу прошла
и бора је многа болом синула
О љубави моја, добро дошла!

И када сам будан све о теби сањам
и никад ми на те` иста није мисао
Из твоје косе, ко пас, ветар ме прогања
Јесам ли пре тебе уопште дисао?

Пољубаца твојих жедан сам остао
Док ми се срце лажној срећи надало
Бојно поље сам у грудима постао
све што пожелех, све је пострадало

Узалуд чекам шум корака да ме пробуди
јер љубав твој осмех има у жудном сну
Молитвом ме дозови пре него полудим
Помози ми, помози сад кад сам на дну

Што ме прокле да надом снове бојим,
а месец је ноћ окитио драгим лицем
ја никога више немам под небом овим
Пусти ме, пусти из ока – тамнице

Да изнедри сузу ни душа не може
Ни твоје име да исплачем не умем,
Ти буди химна моје мисли побожне
Бездан стихова да могу да разумем

ТРЕБОТИНСКИ ДАН – Мирољуб Обрадовић

 

 

 

 

 

ТРЕБОТИНСКИ ДАН

Тужан и суморан,
Треботински је дан.

Кроз Треботин шуми река,
а у води масна флека.
Задах ме по лицу шиба,
док промиче мртва риба.

Увек гласамо за власт,
То је Треботинска сласт.

Сватова ниоткуда,
од хармонике ни гласа.
Девојке иду којакуда,
а класа нових момака стаса.

Да се чује дечја граја,
да нико не осећа самоћу,
такав Треботин ја хоћу
и дању и ноћу.

Настави са читањем “ТРЕБОТИНСКИ ДАН – Мирољуб Обрадовић”

НОВА КЊИГА – Љиљана Тамбурић – ДАМАРИ ТИШИНЕ

Љиљана Тамбурић – ДАМАРИ ТИШИНЕ

DAMARI TIŠINE

Damari tišine kroz žile mi biju,
Srce mi pucketa k’o da je od stakla,
Ne podnosim dobro ovu aritmiju,
Svaka reč me napisana
Ponovo dotakla.

Damari tišine bude me uz buku,
Rasanjuju i, odlučno,
Vode me za ruku.

Razapeta duša na granici jave,
Između buđenja i nestvarnih snova,
Pritiskaju reči, počinju da dave,
i nastane tada jedna pesma nova!

© Ljiljana Tamburić

СТИХОВИМА ДАЋУ КРИЛА ДА ЛЕТЕ, Љубодраг Обрадовић

Шта је то песма? Да ли се песма сања? Да ли се песма живи? Да ли је песма живот? Може ли песма бити роман? И још хиљаду питања прочитаћете у првој поетској књизи Љиљане Тамбурић “ДАМАРИ ТИШИНЕ”! И добићете одговоре на свако од њих.

Да Вам, одмах на почетку, одгонетнем мој тајни рецепт за писање приказа. Ја, дакле,  прочитам пажљиво поетску књигу, одaберем најчешће од три до највише пет, по мени најбољих песама, онда сагледам шта је песник хтео да каже књигом и то је то! Приказ је урађен! Овога пута то није било тако! Морам Вам признати да овако комплетно добру, чак одличну поетску књигу одавно нисам прочитао. Зато је и мој одабир песама које ћу цитирати овога пута био свестранији и обимнији. Одабрао сам 19. песама, скоро трећину књиге. А о одбраним песмама нећу додати ни реч, ништа моје. Песникиња је све рекла! Могу Вам само препоручити да из песама које сам цитирао у наставку, све цитате прочитате као једну песму, јер се могу и тако читати… Можда ћете тако и Ви пoлeтети на крилима поезије.

Стиховима даћу
крила да лете
Као птице златорепе.
Да слећу на прозоре,
Да шарају слике
И пределе далеке…
/СТИХОМ ОСЛИКАНО – Страна 5./

Јер данас ћу себе извести у провод
Са намером једном помало бесрамном
Са хаљином овом у боји малине
Да заведем године да заплешу са мном!
/НАМЕРА – Страна 7./

Ухватићу овај дан
За јутро…
…..
Ухватићу овај дан
За подне…
……
Ако ми побегне
Трчаћу
И ноге ћу поломити
Ако треба
Само да га ухватим.
…….
Упрегнућу га у јарам
И бичеваћу га…
И ораћемо по небу бразде
Док не попадамо
Од умора…
И заспимо…
Несвесни узалудне јурњаве!

А ујутру…
Ујутру све испочетка…
/УХВАТИЋУ ДАН – Страна 11./

Настави са читањем “НОВА КЊИГА – Љиљана Тамбурић – ДАМАРИ ТИШИНЕ”

СПАВАЈ – Драган Тодосијевић


СПАВАЈ


Спавај
У сенци
Моје душе

Спавај
У заветрини
Моје кише

Спавај
Ту
На левој обали
Пепељуше


Спавај
У песми
Вредних ратара

Спавај
У песми
Ноћних птица

Спавај
У фијуку вејавица

Спавај
У мирису
Пољског цвећа

Ту
На левој обали
Пепељуше

Спавај село моје

Настави са читањем “СПАВАЈ – Драган Тодосијевић”

Mala reka–miško pločić

Kroz Žabare reka teče
Ja pored nje petama svako veče
Iako više nije ko što je bila
Mnogo je tajni ona krila…

Prve ljubavi,prve šetnje pored reke
Prvi poljubac,prvi dodir njene ruke meke
Prvi stihovi,prve pesme posvećene njoj
Prvi put usne nam se dodiruju u spoj…

Mnogo puta su se pored reke male
Njene usne mojim usnama dale
Mnogo najlepših dodira tu su se zbili
Koji su meni najlepši bili…

Mala reka što teče nasred sela
Mnogo je prvih poljubaca srela
I pored njene divne obale
Mnoge su devojke svoje usne prvi put dale ..

Mnoge prve ljubavi su započete tu
Pored male reke što teče kroz Žabare
I svu njenu lepotu ne mogu da plate
Ni razni dijamanti,ni bilo koje pare.

У МОЈОЈ ДУШИ МРАК – Мишко Плочић


У МОЈОЈ ДУШИ МРАК

Седим у кући, тужан и занесен
Напољу је прoлeће, пролази зима
Седим у кући, а у срцу бол
Мој једини друг постао је алкохол…

Зстворен прозор, рoлeтне на дну
Унутра загушљиво, у души смрад
Угашено светло и тотални мрак
За живот ја сам постао гад…

Сунце греје, и леп је дан
А мој је живот тако досадан
У њему само потпуна тмина
Лепо време, а код мене помрачина…

Не видим ништа, јер тамно је све
Иако је напољу сунце и прoлeће
У мојој души лију хладне кише
Срећа мене не воли више.

Настави са читањем “У МОЈОЈ ДУШИ МРАК – Мишко Плочић”

Lady of vine

Grla suvih

vinom, ispirasmo naša

nepca.

Noćima

i za dana dugih

da damar ti nađem

igrasmo se čedno, igara nam znanih

igrasmo se, kao da smo deca.

Pored reke, što sa Alpa

pahulje i trave sa sobom donosi

nozdrve rastačem mirisom  trešanja,

očima te mijem, pogledima ljubim

s’ mirisima Alpa u rasutoj  kosi.

Dok prste umačem u ostatke vina

u talase reke kao da uranjam,

s’ kapljicama bistrim što naliče rosi,

sve sam više budan

a sve više sanjam.

Miris tvoj dok rastačem u nozdrvama svojim…

 

Рат и љубав

Ја пођох на ратишту густом,
са душом пустом да чувам њу
и све оне које волим и ценим.

Јуче сам добио писмо
да жели да оде одавде,
шта могу ту да урадим,
осим да јој обезбедим пут
до бољу будућност.

Док се ја бијем на кршевима косовским,
та једна планина толико је велика
да ће ти душу узети.

А она,са лепим именом чије је Бог одредио,
са лепотом и добротом из наших снова,
Катарина,је решила да иде
да иде тамо далеко
преко стотину планина и гора
за боље сутра.

Не знам дали сам погрешио или не,
то остаје енигма,
И ту ме снађе метак на Кошарама,
метак љут и брз као гром,
ушао у мене
и побио све живо што је остало
тамо.

Ето,20 година прођоше,
сви се умирише,
а ја јад и чемер црни
остао сам сам.

Нема ње,нема ништа око мене,
осим патња и пакао
који ми је душу узео,
ниједан миран дан ми није дао.

Тамо далеко,далеко од мене
тамо је љубав моја,
тамо је моја Каћа.

Надам се,ако будем остао жив,
да ће она ово прочитати
и видети да је нисам
заборавио.

Aleksandra Viorovic – Sačuvaj me…

smart

Sacuvaj me, u svojim mislima, tako velikim , da ima mesta i za mene, tako lepim, beskrajnim …
Sačuvaj me, u svojim očima, sa unutrašnje strane kapaka, kada trepavicu trepavicom dodirneš, da me vidiš, da sam tu ispred tebe… Sacuvaj me, u svojim grudima, na tim prelepim nedrima, tu duboko u srcu svom,kada me zagrlis, da znam, da mi je tu i mesto …
Sacuvaj me, i medju rukama, u onom cvrstom zagrljaju, dodirom ciste ljubavi, prepunom neznosti, onom snaznom osecaju, da samo tebi pripadam …
Sacuvaj me, i u snovima, u onim beskrajnim nocima, i kada zaspis, seti se i mene …
Sacuvaj me, i u svojoj dusi, ne daj da mi suza krene … seti se, seti se mene …
Sacuvaj me , u Sebi, u secanju od zaborava, Jer moja Dusa , samo tebi pripada …
Seti se, seti se, mene …
🌹🍀

ЊИМА СУ ОТИМАЛИ – Андреја Ђ. Врањеш

ЊИМА СУ ОТИМАЛИ

Кад отму, све им отму,
кад отимљу,
нешто и оставе,
од када их испод неба има,
њима се отима.
Нису на ноге могли никад стати,
камо ли имати.
Срећни кад немају,
тада им несоји,
очију ситних,
немире заобилазе.

Настави са читањем “ЊИМА СУ ОТИМАЛИ – Андреја Ђ. Врањеш”

ПРСТ – Драгослав Граочанкић

ПРСТ

Млади запат омађијали
тодорци.
Би им узвраћено.
Утече им зла снага у нигдину.
Запат пробуја – и додирну
небо.

Настави са читањем “ПРСТ – Драгослав Граочанкић”

Наша бајка, Лука Кијачић

Наша бајка

Свака љубав има своју причу,
само је наша записана међу
звездама.
Та љубав је бајка,
коју живимо ти и ја.
Управо си ти доказ
да не мора све лепо
бити нестварно.
Јер ти постојиш
и мени је то довољан разлог
да верујем у чуда,
јер од свих бајки ти си лепша.
Када си се појавила
твој лик ми је био познат.
Тада сам рекао себи:
Она ће бити та због
које ће ти живот бити бајка.
Једино ће она бити вредна
твог мртвог слова на папиру
и само ће она моћи да ти
оживи свако слово и сваку песму.
Без њеног осмеха
дан ће ти бити сив.
Сваки њен осмех продужио би ти
живот.
Зато те молим: смеј се!
Када буде мрачно
и нестане Сунце.
Само ће она сијати.
И кад нестане љубав на Земљи,
када све изгуби вредност,
једино ће она вредети.
Сваки дан, минут, свака година
са њом била би радост.
Управо зато живота вреди.
Звездано небо и часовник векова
који откуцава кад сам са тобом.
Летњи мирис ноћи,
ти у белом.
Твој гласић који ми шапуће,
твој осмех који волим.
То је наша бајка!
Лука Кијачић

КАКО СМО У НОЋ ПРАВИЛИ ДАН

Небо се црној Земљи умиљава,
милујућ` траве и шуме и горе
Она се начини као да спава,
док ноћ забради марамом Зоре.

Ко да загрме када смо загрљени пали
преко Кумове сламе и да је небо плануло
Љубисмо се ко да смо срећу украли,
а свет је већ знао – давно је свануло.

Падају звезде узреле као шљиве
по кожи жене љубљене на уранку,
а када угасли вулкани у њој оживе
задиме се, брале, и луле на опанку.

Стргох са лица вео лепој пастирици
док срце лудо звони као клепетуша
Сад нежно преде, и свира на фрулици
вели да ће јој Даница бити деверуша.

Пред носом Месецу, ето, обљубих невесту
ка небу ко аероплан узлети Црвени петао
Иза брега Сунце израња крваву кресту
још један се рађа Дан – плодан и светао.

ЧАША ГОРКИХ СУЗА-Душан Комазец

Доста нас је отишло за снима.

Сишли с ума у те сјајне дане,

а мрели смо међу пупољцима,

прослављали своје Видовдане.

 

Дотакли смо немире даљина,

бестрагији разоткрили путе

не слутећи да њихова тмина

и наше ће целивати скуте.

 

Сновиђења престала су давно.

Све је „ лепо” ветрови нас њишу.

Родну груду напустисмо славно.

Место сунца призвали смо кишу.

 

Без родбине и без оченаша

тешко нам је, али смо се свикли.

Све имамо, ал’  чемера чаша

стално мами. Нисмо овде никли.

 

Време хуји, све више се сања,

ал’ птичићи туђим гласом зборе.

Често тако док руде свитања

огледало дарује нам боре.

 

Докле ли ће ова туга наша?

Можда само док се не умори

или док се не испије чаша

горких суза што чемером збори.

 

 

Želje – to su Ti Ptice

 

Želje, mlade Ptice tek razvijenih krila

iz gnezda krenule na svoj prvi let

vinuvši se ka modrim poljima Neba

tražile su sopstveni dom i put

nezaštićene i još krhkih krila

mnoge su ostale zarobljene u vrtlogu sivila.

 

Želje, Ptice tek stasale za let

mamilo ih Nebo i šareni svet

daljina zov vodio ih sve dalje

sve do širokih okeana, nepoznatih meridijana

i još dalje preko gustih šuma

do planinskih vrhova u led okovana.

 

Na tom letu traganja, letu željenja

mnoga su krila povređena, mnoga slomljena

ali ni jedna Ptica nije odustajala

nije se dvoumila, plašila niti zaustavljala

hrlila je svaka vođena srcem

ka nekom mestu gde bi gnezdo savila.

 

Neke su zastajala samo na tren

da zaleče svoja krhka krila

sletivši na nepoznat trem ili bi

pred neka vrata umorne padale

nadajući se leku neke blage ruke

dok ne zacele krila za let do određene luke.

 

Neke, neke nikad nisu stigle nikamo

suviše ranjene, izlomljene

našle su spokoj u zagrljaju morskih dubina

u Posejdonovom carstvu možda su

postale neki koral ili pak Nimfe ili Sirene

čiju ćeš pesmu čusti u nekoj od najtiših noći.

 

Ta pesma, to je setan poj želje

koja nije stigla do svog cilja, svoje luke

to je elegija u isti mah čežnjiva i nemirna

zavodljiva i magična, malenholična i tragična

i onoga ko je slučajno čuje zauvek opčini

zauvek nemirom optoči noći bez sna.

 

Postoje i one retke, najređe Ptice

Žar-Ptice, Ptice koje su letele najstrastvenije

nezaustavljive, nesalomljive, verno su letele

lovljene neulovljenje, kroćene neukroćene

u vatri Želje gorele, izgorele, sagorele

prah pepela su postale u nekom zgarištu ostale.

 

Ako te put nanese na napuštene ruševine

čađave, u  trnje obrasle, gotovo zarasle

zastani na čas i pogledaj, videćeš

trag pepela skriven od pogleda

i pazi, nemoj nogom da ga zgaziš

nemoj grubo da ga šutneš i pregaziš.

 

Sagni se i s poštovanjem dodirni

pepeljast pokrov nad kojem cvate divlji trn

nežno razgrni sloj po sloj, zrnce po zrnce

jer, često u pepelu Feniks Ptica spava

čekajući da ga probudi čistota i dobrota

da raširi svoja krila i ostvari ti želju koju je duša snila.

Kako dišem

Video sam

od žene bedra kako dišem.

Dva pod jezik sebi mećem

po dva na obraz razmazujem

a  onda

okom, po njima predele rišem.

Videh i to

kako u soli razmazujem glavu

kako cvili procep u meni

praveći boju želje

i u glasu mi boju plavu.

Video sam

koko su uši moje

s tri prsta razmaknute.

Video sam

od žene skute, nedirnute.

 

Pod maskama

Maske naše žive

od trena, kada je prestala Hiperboreja.

Tragovi slavnih života

odjekuju

izgubljene prošlosti u nama,

Umesto lica svojih, tada smo ih prvi put

stavili.

To ne beše, plemenita nam dobrota

već su se u nama takvi damari javili,

znak naše smrtnosti

naših, ljudskih života.

Od tada

menjasmo ih kroz vremena razna

preobražavasmo stanja svoja,

razmenjivasmo boje i dahove

dok tuđa lica behu nam sablasna,

nikom sebe ne predavasmo,

posustajali nismo,

samo ako treba i to samo,  na mahove.

Tako nam prođoše čitavi vekovi

dok smo kroz ljudske živote tinjali.

Umesto bića, oblike smo preuzimali

u tome istrajavali, samo nehotice  sebe menjali.

Samo smo jedno drugo oduvek čuvali

oduvek, sa maskama jedno drugo smo imali.