ВИНУ ОСТАЋЕ  ИСТИНА – Зорка Чордашевић

ВИНУ ОСТАЋЕ  ИСТИНА

У мени срце Ленкино бије
и ноге газе њезиним газом,
срце ми пати ко њено за Лазом
да будем твоја, ил’  да ме није

Уз рујно вино срећни смо били
ко киша пљуштали пољупци врели,
не дам да друга са мном те дијели
чуваћу љубав коју смо крили.

Трифуна Светог икону љубим.
Ко осуђеник дрхтим и стојим.
Да будеш туђи – тога се бојим
дуси  ми шапћу да те  већ губим.

За тобом срце препуче моје
што никад није лагати знало,
све што је имало теби је дало.
У њему тајне све наше стоје.

Себи се заклех, кунем се Богу
са другим нећу пред олтар стати,
нек плаче отац, нек плаче мати
када ме хладном предају гробу.

Кад црквена буду звонила звона
теби на радост, мени за опјело,
кад вином моје прелију т’јело
плакаће небо и цијела васиона.

Ленкино срце у мени бије.
У вину вјечно остаће истина.
Кад нећу нашег гајити сина,
нека ме нема, нека ме није.

© Зорка Чордашевић

Настави са читањем “ВИНУ ОСТАЋЕ  ИСТИНА – Зорка Чордашевић”

Veselin Mandarin

Duše predaka

Ivičnjak duše ove
lomi kamen tihim glasom
da jutro tužnije bude
ravnica da potraje.

Ruke marmerom vezane
drže sjene doma moga
da se vetar noćas njiše
po leđima mojim.

Rudnik duše zakopane
crnu rupu predvidi
u njoj beskraj spava
mesto moje tamo je.

A duše predaka naših
čuvare sreće ubiše
snage im ponestaje
niko se ne predaje.

Pa se krvlju biseri prekrivaju
čeznu ruke za uzdahom
ostao je mrak da gazduje
od sreće ja se odjavljujem.

Autor : Veselin Mandarin

СТАРА ВИОЛИНА – Душан Комазец

Усамљена крчма далеко од пута
призива и мами неизмерним пламом
све оне чемерне, чије срце лута
тишинама дугим, непрегледном тамом.

Чаша црног вина жедне усне љуби,
два погледа оштра, речи грубе, злобне…
Заискриле очи, мисао се губи.
Ваздух затрепери од слутње злокобне!

Тад Циганин стари виолину узе!
Звуци и одјеци прелише се, њишу,
завађене мире, а надошле сузе,
с чашом старог вина, новом сузом бришу.

Плаче виолина, јер зна, ако стане
злослутне ће мисли поново да плану!
Гудало уморно, струне устрептане,
ал’ старачке руке неће да ода’ну.

Док сви у севдаху ноћ проводе дугу
као нож, бол оштар грудима му сину,
али не хте песму која лечи тугу
да спречи, те срце старачко умину!

Нема више циге, ал’ крчмом далеком
још лелуја песма, само тужне струне
не јецају снено, јер на гробљу неком,
стара виолина с њим заједно труне!

КАФАНСКА НОЋ

КАФАНСКА НОЋ

Ових је дана, мој дом кафана,
све ми се куле круне и руше,
на срцу мом` је дубока pана,
док бол и туга душу ми гуше.

Сипај ми вино келнеру стари,
не журим нигде овога трена,
нико, за мене сада не мари,
ни душтво моје ни моја жена.

Пролазим сада кроз тешку мору,
са вином лечим душевне ране,
добићу, можда, још једну бору,
ал` нека, пићу док зора сване.

Пусти ме ноћас једини друже,
да болно срце песма ми дира,
само нек свирка траје што дуже,
да душа моја, пронађе мира.

У категорији за одрасле песнике.

Sveti Trifun – dan vinogradara

Sv. Trifun – dan vinogradara
Poranio jutros Rade
da obiđe vinograde,
čokot, lozu da zalije,
rujnim vinom da prelije.
Trifunjdansko snežno jutro,
ide Rade kroz sneg žustro.
Zubato se sunce smeška,
po  ušima  on  se  češka.
Po zaleđenoj, beloj stazi,
Rade  ide, smelo  gazi.
Čokot hitro zarezuje,
stare grane podvezuje.
,, Dobro jutro, muko stara”
– s vinogradom razgovara.
Ruka drhti sva od milja,
čokot, lozu blagosilja.
,, Rujnim vinom te prelivam
i Krst časni, ja celivam,
da te čuva, od zla štiti,
u to ime, jednu ću popiti.”
Rade gucnu rujnog vina,
obuze  ga  nekakva  milina,
vino pije, a čokot preliva,
– jer u vinu istina je živa!
Od vina mu se obrazi rumene.
Ruka sama ka čokotu krene.
Osmeh sreće razli se po licu,
– očekuje  rodnu  godinicu.
Iz testije kap vina nek’ kane.
da mu rodi više nego lane;
vino slatko, crveno i  belo,
da ga pije u društvu veselom.
Sveti Trifun, istina je stara,
zaštitnik je svih vinogradara.
U zdravlju ga svi ljudi slavili,
Čašom vina, za ljubav nazdravili!
Vesna Stojković, Leskovac

TRIFUNDAN – Ljiljana Tamburić

TRIFUNDAN

Februar mesec studi, rano su ustali ljudi
Napolju fijuče vetar, ništa se ne vidi na metar.

Magla se cepa ko rukom, jutro se pomalja s mukom
Kolona senki polako, korača kao sa strahom.

Na nebu zora žuta, pada na tragove puta
Vide se obrisi prvi, ko vojska, čokoti crni.

Ispod njih beli se inje, grudve se stegle od zime
Vinograd sada spava, sve dok ne krene trava.

Stiže kolona na mesto, sveštenik poškropi vešto.
Kandilo dim ispušta, vije se Hristova duša.

Gidža se prva reže, ruke se hladne ježe
Stidljivo sok poteče, – Hvala ti- čovek reče.

Rana se preliva vinom, sveštenik peva s milinom
blagosilja se i krsti, lete po telima prsti…

Tamjanom miriše polje, u jesen rodiće bolje
Jutarnje sunce se javi, topi se inje po travi.

Dok led na lozi se kravi, hrišćanstvo Trifuna slavi
Od pamtiveka do danas da čuva vinograd za nas.

Da navek ima vina na zdravlje nama svima
Za radost i za krštenja, za sveta bogosluženja.

Vinograd tek tokom leta, ko ćilim cvetni procveta
Rujno se lišće zlati kad stignu jesenji sati.

Dok modra zrna zrela mirišu kroz sanjiva sela.
Na nebu Trifun mladi vinovu lozu sadi.

Ljiljana Tamburić

У ВИНУ ЈЕ ИСТИНА – Валентина Вања Дабић

У ВИНУ ЈЕ ИСТИНА

И ове ноћи, као и годину пре,
седим у мраку у соби крај камина.
На столу стоје чаше две,
једна празна, друга пуна црног вина.

И ове ноћи, баш као и тада
моје руке ка теби крећу,
ал није исто некада и сада,
а ја себи да признам нећу.

И опет би усне хтеле да љубе,
и срце би да дрхти као струна.
Наше се сенке у тами губе,
док чаша је празна, а друга пуна.

Тишина пара душу и тело,
док чаша празна у мене гледа,
да је напуни срце би хтело,
ал разум му ове ноћи неда.

Ако је пуна, значи да ћеш дођи,
ал то су само сурове лажи.
Остаћу сама у овој ноћи,
губитник што у вину истину тражи.

И док се ватра гаси у камину,
знам да је крај, истина боли,
нек љубав траје макар у вину,
нека се напије ноћас онај који воли.
Настави са читањем “У ВИНУ ЈЕ ИСТИНА – Валентина Вања Дабић”

НАЈДРАЖИ ЦВЕТЕ МОЈ – Градимир Карајовић


НАЈДРАЖИ ЦВЕТЕ МОЈ

Кад те видим тако лепу
У дубини душе задрхтим
Хтео бих ти нешто рећи
Од љубави истог трена,  све заборавим.

Вриснуо бих све до неба
Кад бих смео да те загрлим
И умро бих истог трена
Само да те једном пољубим.

Тешко ми је кад те видим
Да ми други цвет мирише
Смирити се никад нећу
Јер за тобом срце уздише.

Цвете мој неубрани
Колко сам те волео
Рећи ће ти свака грана
Јер те још нисам преболео.

Знам да никад нећу моћи
Неке ствари себи опростити
Провешћу још многе бесане ноћи
То што моја ниси ти.

Судбина нам није дала
Цвете мој да си уз мене
А ја другу нисам хтео
Јер не могу живети без тебе.

Тешко ми је када видим
Да ми други цвет мирише
Смирити се никад нећу
Јер за тобом срце уздише.

Цвете мој неубрани
Колко сам те лудо волео
Рећи ће ти свака грана
Да те још нисам преболео.
Настави са читањем “НАЈДРАЖИ ЦВЕТЕ МОЈ – Градимир Карајовић”

SRPSKO JE KOSOVO

Srpsko je Kosovo
Od Lazara srpskog knjaza, iz prošlosti osta znamen,
o Kosovskom boju priča svaka ptica, svaki kamen.
Diže Lazar svoju vojsku, za Srbiju život dade.
Sve sam junak do junaka, na Kosovu polju pade.
Vrela krvca poljem tekla, kao reka, krv – crvena
Devojačka suza pekla, do groba, ožalošćena.
Njene oči sad ne mogu, tešku tugu da sakriju.
Međ’ truplima uzaludno, traži svoga đuvegiju.
U životu da ga nađe, pa makar bez ruku, nogu.
Svoj život bi dala rađe, molila se dragom Bogu.
Podigla se gusta magla preko junačkih grobova.
Iz crvene reke krvi, niklo polje božurova.
Oj Lazare, kosti tvoje, neka mirno počivaju.
Da uzalud umro nisi, neka svi to sada znaju.
U Kosovo ko mi dirne, osetiće gnev ratnika.
Srbin opet će da gine! On ima krv pobednika!
Ko poželi nešto tuđe, što je sveto i oteto,
neka mu zauvek bude, samo  kleto i prokleto.
Dušmani što nama prete, neka znaju sad i ovo:
-Bilo je i opet biće, srpsko zanavek Kosovo!
©
Vesna Stojković, Leskovac

U KAMEN MI MISO UKLESANA

Samotnog me rasanila miso,
u sred tmuše kad ušara lovi;
stotine sam sličnih već zapisao,
ali ova za najbolju slovi.

Šta je čovek i zašto se radnja,
smrt na njega pre rodjenja čeka;
vazda muka, ko da se porađa,
od života čovek nema leka.

Za par truni radosti se živi,
gore, dole, život nas okreće;
šta zgrešismo i zašta smo krivi,
da svenemo ko livadsko cveće.

U kamen mi miso uklesana,
miso moja moćnija od mene;
ne mož’ s’ učit, već je Bogom dana,
osim nje će sve živo dа svene.

Telo moje crnicom kad skriju,
nemoj za mnom,nemoj suze liti;
pa kad vinom boema preliju,
miso moja za navek ćeš biti.

Ostaviću pesme nebrojene,
u knjigama i u rukopisu;
misli moje ničim obojene,
nikad nikog povredile nisu.

Čitaj pesme što pisah ih tebi,
kako golub golubici sleće;
da ne voleh ni pisao ne bi,
a ti moje samrtno proleće.