DEDINI OPANCI – Jasmina Dimitrijević

DEDINI OPANCI

Prohujala mnoga leta,al` secanja vecno žive,
zov detinjstva prkosi im pa me srce tamo nosi.
Gde ostala draga kuća,gde su rodne nase njive,
proplancima  livadice gde trčasmo nekad bosi.

Lutanja je bilo dosta,rodnoj grudi hrle noge,
al taraba porušena,kapija je pala stara.
Mala kuća oronula uspomene čuva mnoge,
na basamku dragi deda ko da jošte tu odmara.

Oko mene svuda pustoš,stara trešnja osušena.
Nekada sam tako srećna plodove joj ubirala.
Verala se po njoj deca,behu lepa ta vremena,
sada suva samo pati,što imala tad je dala.

Muk, tišina oko mene, nikog nema da me čeka.
Samo cvrkut neke ptice u strehama što se skriva.
Od rastanka prohujalo skoro pola moga veka,
pa se pitam što je tako, dal` sudbina možda kriva.

Настави са читањем “DEDINI OPANCI – Jasmina Dimitrijević”

Живота Трифуновић – БРАНКОВ ДУХ ШЕТА КАРЛОВЦИМА

БРАНКОВ ДУХ ШЕТА КАРЛОВЦИМА

Карловци су украс целог Срема,
таквог града надалеко нема.
Плаво небо и непрегледне равнице,
добри Сремци, а лепе Срмице

Над Карловцем “Видиковац” мотри,
мирис вина дошљаке опија,
а ветрови са свих страна пире,
сваком клима годи и прија.

Крај Карловаца широк Дунав кривуда,
тополе и врбе над водом се надвиле.
Кад опекне сунце и буде врућина,
дошљаке би у сенци радо сакриле.

Поносно пркосе и ветру и сунцу,
на Черату много бујни виногради.
Таласају се класале пшенице,
никли и уредили се кукурузи млади.

Недалеко је познато Стражилово,
Бранков дух целим крајем шета.
Свежи ваздух шаље Фрушка Гора,
каквог нема ни до краја света.
Настави са читањем “Живота Трифуновић – БРАНКОВ ДУХ ШЕТА КАРЛОВЦИМА”

АФОРИЗМИ *др Михајло Ћирковић

 

  • Људски живот је нај сиромашнији када новац добије вредност;
  • Живот је само скуп тренутака;
  • Размишљање о животу је удаљавање од живота;
  • Да ли је животна путања центрифугална, или, центрипетална?
  • Живим, дакле умирем;
  • Да је негде било живота најбољи докази су гробља;
  • Животни пут ми је потпун, ако ми је гроб у завичају;
  • У гробовима је укопано више тајни него живота;
  • Права подела животног века је: пре и после бркова;
  • Није страшно умрети, него умирати;
  • Живео си онолико колико си волео;
  • Брзина живота се мери брзином стварања прошлости;
  • Живот се простире докле се чује твоје “ЈАО”;
  • Џаба смо живели ако нам молитве захвалнице замене молитве покајнице;
  • Живели смо као браћа, а онда се осетио  дим тамјана између нас;
  • Живот нам суди по закону узрочности;
  • Двоструки живот је имитација, јер не живимо два живота, већ два полу живота;.

др Михајло Ћирковић

ПАНОРАМА

Под гором извор зове
Да запева кост…
Хеј, то земља мучи корење!
Под дрветом закопани снови
И трава нерођена
То јама, то ужас, неспокој!
Ја жедан, а висину љубим!…
Овешане дозивају сенке
Волети, о само волети!
Ово је време, али и бреме
Глад није, а усне зреле
Пијане од мрса, од страсти…
У висине орли одлетели
Орлоседе своје оставили
Самоћа плови над њима
Страшним гаврановим криком…
На путу авети згажени божури
Иконе у јендецима
Под сломљеном крстачом јечи
Шарене куглице речи!
Шупљина лобања одјекује од њих…
Звечарка склупчана у углу
Чегрће по усијаним маглинама јутра…
Последњи за прве запалили свеће
Косово вапи, лелече
То јава сан да буде неће.

MOLITVA

( sonet 121.)

Bože daj mi snage kad kušač kuša,
da volim Gospode i kad je teško;
kada u životu nastane suša,
da i tada veran poželim nešto.

Da praštam kada ponestane snage,
kada sam Bože povređen do bola;
da samo voleti znam ljude drage,
govorim molitve, duša mi gola.

Podari snage da uvek se dignem,
kad dođu teški i sumorni dani;
kad padnem Bože da ustati stignem,

pre nego dođu konji, crni, vrani.
Zamahni mačem istine Ti na tren,
oni što Te poriču nek budu plen.

ИЛУЗИЈА

И нестаде тако нетрагом својим
тај осећај што ми вазда мисли смути.
Да кренем напред, више се не бојим,
нову срећу сада моје срце слути.

Згрчене мисли сад слободно лете,
зарањам смело у животне воде.
Оде у прах онај што мрежу плете,
а заједно с њим и сваки оков оде.

SVETAC

Kamen tvojih prstiju je otpao,
tvoj dlan ispružen u blagoslov
kao krilo, velike, dobre ptice,
leži pred tvojim nogama razbijen, tuđ…

Tvoje noge su rasekli zubi zemlje,
i kamenje, sivo kamenje.
Dugačak je put, vijugav, strmoglav,
dugo su žudele oči iz tamne šupljine…

Zarđalu mačevi vremena rovali su u njima,
sad zure tvoje oči u sebe same,
u ustajalu ostavu tvojih misli,
moćnih misli iz svemisli…

Usne ne osećaju pauke
koji predu preko njih
sive paučine ćutnje,
sive i bezvremeno prašnjive…

Ti, rastočena ćutnja
što u tami stoji,
u kamen si urezana miso
s okrnjenim borama čela…

Samoćo na belom kamu,
crni krste što se raspadaš
u iskonskim očima crkve
na čaršavu praiskonskoga mraka…

Daleko kameni golubovi tvoje glave,
utihnule tvoje tice, tice pevačice.
Odnekud čuješ krike ždralova;
pesma tvoja tica ubijena,
tvoja duša glogom probodena…
* * *
Sve biće pesak koji peva…

Iz zbirke “Snoviđenja”

СУСРЕТ

( сонет 2.)

Угледах је где се враћа млада,
на извору воде је налила;
видим млађан ја од свога стада,
обрамца јој рамена савила.

Грешам мишљах: – Сада, ил` никада!
Левом руком подигох јој скуте;
плану она к`о никад до тада,
бујна њедра живу ватру слуте.

И док росну поваљасмо траву,
док нам чила удараше била;
мрсила је косу ми гараву,

а под нама вода се разлила.
Љубих усне од шећера слађе,
мили Боже, хвала што је нађе.

КИШНО СВИТАЊЕ – Душан Комазец

Без циља лутам, свуд’ око мене
кишно свитање јесени касне.
Пролазе људи, бездушне сене.
Одједном, најлепше очи јасне!

Урањам тихим погледом блуда
у очи плаве сафирног сјаја.
Премда је суморна јесен свуда
мене прекрили пролеће маја.

Заволех кишне јесење ноћи,
јутарња звона што нежно звоне
и буде месец да својом моћи
угаси небеске лампионе.

Пој старе песме, зора што свиће,
киша што стално ромиња, лије
опише као најжешће пиће.
Пожелех да те под крило свијем!

Утихнула сетна песма стара,
ноћ лелече, а ти немо стојиш,
к’о предивна икона с олтара,
ил’ се можда новог дана бојиш?

Тужним лепетом тишине пара
„малена птица” са душом плахом.
Вину се летом што крила смара.
За белим одлепрша облаком!