Previous Next

ЗУХРА и… – Андреја Ђ. Врањеш

 


ТАХИР И ЗУХРА

Још и данас ослушкујем из даљине времена удар штаке како  у једнаким размацима удара о плочник  металним као потковица завршетком  и  једноличан понављајући звук истог тоналитета и  као  кроз сан
видим у беличастој измаглици   силуету жене и  мушкарца  зрелих година које је судбински повезала љубав и искреност.

Заједно су делили  тугу  и  интермеца радости коју им  је ето  додељивала ретка срећа смањујући патњу   за  кратку ведрину.  Свакоме  време донесе и остави различито  бреме, па се касније морамо борити и носити га као баласт цео век и  они су га  имали носећи га на свој начин како су знали и умели баш као што су носили и онај вечити немир хоће ли се огрешити о нечије. Живели су свој и у оном времену и у сваком  туробни живот,јер за поштена и сиромашна човека живот је увек тежак,таквима је свеједно ко влада а ко пада они свој чемер носе и не могу га скинути као што се не може одагнати бол,као што се не може заборавити  добар или ружан људски гест. Тахир  није имао  ногу а како  се  обогаљио нисам  сазнао, нисам ни пожелео, боље речено био сам дечак у свету игре и маште далеко
од такве знатижеље. Од чега су живели, како су се за кору хлеба сналазили ни то нисам сматрао занимљивим,оно што  јесте  битно сретао сам их сваког дана  као што сам свакодневно слушао  тај незаборавни звук  који се усекао у време ,сећање,свест и подсвест,   живи  као реликт давнина, архетип детињства, као  да све што је битно свако сећање мора имати  тон. Никада их нисам срео да сами некуда иду, увек заједно и увек озбиљни нису ни знали другачије.
Nastaviti čitanje

444 пута прочитано

5 ПЕСНИКА И ВИ – историја

Традиционалан поетско-музички програм 5 ПЕСНИКА И ВИ реализован је до сада 7 пута у клубу КЦК у Крушевцу. Програм је пројекат Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у сарадњи са Културним центром Крушевац. Програм је по концепцији поетско-музички и у њему крушевачки песници и њихови гости говоре своје најбоље песме, а између песника слушамо популарну музику… Наравно, реализовали смо и програм 5 САТИРИЧАРА И ВИ. Погледајте досадашње програме и припремите се за нови 8 сусрет песника и публике…


Плакат за 8 сусрет песника и публике…
Погледајте досадашње програме…

5 ПЕСНИКА И ВИ – 16. 6.2017

5 ПЕСНИКА И ВИ – 28.7.2017.

5 ПЕСНИКА И ВИ – 25. 8.2017.

5 ПЕСНИКА И ВИ – 30. 9.2017.

5 ПЕСНИКА И ВИ – 11.12.2017.

5 ПЕСНИКА И ВИ – 14. 3.2018.

5 ПЕСНИКА И ВИ – 31. 8.2018.

5 САТИРИЧАРА И ВИ – 11.10.2017.

 

90 пута прочитано

TRENUTAK U OBLAKU-Miroslav Krnjeta

Moglo bi se reći još jedan običan dan,sve je počelo rutinski.
Popio sam jutarnju kafu,obavio po kući šta je bilo potrebno,otišao u prodavnicu i završio trening.
Onda počelo sve lagano da se dešava kao u filmu.Nisam bio preterano nervozan,uznemiren ili besan
više sam bio umoran,iscrpljen od loših misli i emocija koje su mi izazivale te misli i od neprespavane noći
jer sam zaspao tek pred zoru zbog misli i unutrašnjeg nemira.
Otac je od jutra pokušavao da uspostavi komunikaciju sa mnom,da mi nešto kaže,više puta sa različitim temama ali ja sam sekao razgovore sa kratkim odgovorima i tako stavio do znanja da nisam za razgovor.
Pitao me posle nekog vremena da mu na računaru pustim diskove na kojima se nalaze njegove pesme i  knjige,što sam i uradio.Počela je po glavi da mi se mota misao zašto danas baš dolazi sa knjigama,
da li treba da pišem,da li je to neki signal.Danima nisam ništa napisao a tek sam počeo da pišem,pesme mi stoje započete i nesređene na polici mesec dana,posle tolikog zaleta i inspiracije stao sam jer sam danima bio u lošoj fazi i mislio kako je sve besmisleno.
Rešio sam da izađem napolje obzirom da je bilo lepo vreme za mesec januar i prošetam do crkve.
Zaboravio sam da napišem,da me je pre podne zvao prijatelj i pitao za ribu koju imam viška u zamrzivaču
a koju niko ne jede,ako mogu da je donesem do kluba na dunavu da je peku za badnje veče i pozvao mene i brata na doček božića.To je u meni probudilo lepe emocije i želju za dobrim delom.Pokloniti i odneti ribu ljudima koji čekaju božić uz druženje,priče,dobru energiju je jako lepo i taj poziv prijatelja sam doživeo
kao nešto pozitivno i kao vrstu misije za badnje veče,video sam svrhu,moj udeo u dočeku božića.
Da se vratim šetnji i odlasku u crkvu.
Dok sam išao prema crkvi,imao sam neobična osećanja,vazduh je mirisao umirujuće osetio sam neobično
svetlo januarskoga sunca koje me je prosto vodilo van trenutka,okruženja,kao da sam lebdeo iznad svih briga,problema,sadašnjosti i sveta oko mene.Posle dugo vremena bio sam siguran da će sve biti u redu,
nestalo je očajanje,strah,nesigurnost,nemir i mnoge loše misli koje me prate i jure već duže vreme.
Osetio sam da je sa mnom neko mnogo jači,viša sila,bio sam svestan a tako smiren i spokojan da sam
mogao leći na lupu i zaspati,koliko sam se osećao bezbrižno i sigurno.Nisam mislio uopšte kao da sam se
isključio iz zemaljskog sistema,slično osećanju kada izađete iz vode u vrelim letnjim danima kada legnete na plažu i sunčate se,tih prvih par minuta sunčanja dok se ne osušite,taj osećaj toplote dodira sunčevog zraka.
Odsutnost od svih zemaljskih stvari,bola,patnje,samo mir i ja u tom trenutku,neopisiva opuštenost uma,tela,duha.Nikada tako nešto nisam osetio i doživeo u takvom stanju mira bez euforije radosti i energičnog poleta koje je gorivo za pogon čoveka podstrek da se krene dalje.Sada posle ovog iskustva
mislim da je greška juriti euforična osećanja sreće,radosti,zadovoljstva koja kratko traju pa ih jurimo
i čeznemo za njima,već su mir i spokoj,stanje opuštenosti,smirenosti put ka trajnoj sreći i rešenje
mnogih životnih problema.
Koračao sam lagano,smireno,svi moji pokreti su bili ujednačeni,u ritmu sa osećanjima i totalnoj opuštenosti
kao da nisam hodao nego lebdeo iznad asfalta.Pošto sam temperamentan čovek,brz po svojoj prirodi nisam
mogao da prepoznam samoga sebe.Gde su nestali oni brzi dugački koraci i energični pokreti ruku i uopšte
celog tela.Prvi put sam išao u crkvu sa takvim mirom i fokusiran na cilj,nisam išao kao prebijena mačka
i nemirna duša rastrzana brigama i problemima vukući se umorno po putu,ili pun besa nervozno žureći
do cilja ne primećujući šta se oko mene dešava i gde se nalazim.Koliko sam puta otišao do crkve ali nikad
u ovakvom stanju.
Kada sam stigao ispred crkve sve je bilo drugačije,krst koji sam mnogo puta video sada mi je bio mnogo bliži
očima i mnogo realniji,kao da sam gledao kroz njega ranije kada sam stajao ispred crkvene porte a ne u njega.
Prekrstio sam se i otvorio vrata od crkve,ruka je lagano,smireno,otvarala vrata,gledam u ruku a ne osećam pokret kao da nije moja ruka,nije mi jasno šta se dešava ali sam apsolutno smiren i prepušten stanju u kom
se nalazim.Ušao sam u crkvu i krenuo da kupim sveće,dok sam čekao red gledao sam crkvenu literaturu i vuklo me je da kupim jednu knjigu,u tom trenutku za oko mi je zapala knjiga sveti Serafim Sarovski i rekao sam sebi da ću kupiti nju i još neku kada krenem iz crkve kući.Stao sam ispred ikone,čiste misli i molitva mirnog srca,opuštenog tela apsolutno fokusiran na obraćanje Gospodu,svecima i sili nebeskoj.
Osećao sam nevidljivog prijatelja kome mogu beskrajno da verujem,pred kojim nema tajne,sramote,stida,
koji neće da me grdi,osuđuje,izlaže ruglu ogovaranja,koji me stvarno poznaje sa svim mojim manama,vrlinama,grehovima,sa celokupnom životnom pričom i koji me bez obzira na sve nikada
neće izdati i ostaviti.Kakav istinski doživljaj crkve,moje molitve i smirenosti sa osećanjem tople sigurnosti u
tom trenutku.Gledao sam ikone nekim drugim do tada meni nepoznatim očima sa jasnim i kratkim molitvama.Tišina i blago svetlo unutar crkve koje je osvetljavalo ikone je dalo celom iskustvu još jači
doživljaj.Kada sam završio sa celivanjem ikona i kada sam se poklonio Gospodu i svecima krenuo sam da kupim knjigu.Kao što sam rekao kupio sam svetog Serafima Sarovskog i tražio još jednu,pogled mi se zaustavio na poukama starca Siluana o kome sam puno čuo na tv emisijama i nešto malo pročitao o
njemu.Odlučio sam da kupim te dve knjige i krenem kući.Mislim da nije bila slučajnost da kupim
baš te knjige o čemu ću kasnije pisati.
Na putu do kuće doživljaj se nastavio još dublji i lepši.Gledao sam u nebo i uživao u prizoru,
oblaci su bili sivi a preko njih su se razlivali sunčevi zraci koji su dali novu boju oblacima,
neku sjajno sivu boju a ne onu tipičnu za ovo doba godine tmurno sivu depresivnu.
Gomilali su se kao vagoni jedan za drugim i razbijali kada bi se nagomilali,sa naletima sunčeve
svetlosti koja je prodirala kroz njih a onda im davala čarobnu sivu belinu.Osetio sam toplinu
sunčevog zraka na licu što je neverovatno za januar.Posmatrao sam tu borbu nijansi,rađanje
neobičnih boja na nebu,nisam spuštao pogled na zemlju,bio sam opčinjen,hipnotisan,
ne znam kako sam hodao išao pravim putem.Ptice su cvrkutale iz okolnih parkova,nisam mogao da verujem
kao da sam u rascvetalom maju u prolećnoj šetnji.Počeo sam da udišem duboko vazduh prepuštajući se
osećanjima,jednom rečju da uživam.Uživao sam u lepoti prizora,neobičnoj tišini,cvrkutu ptica koje sam
izgleda samo ja čuo jer sam hodao pored saobraćajnica i zgrada.Pomisli sam Gospode kakva slika,kakav mir u meni,da li je moguće da doživljavam ovako nešto u apsolutnoj smirenosti i kako to da me ništa ne interesuje
osim tog osećanja neopisivog mira.
Kada sam bio blizu kuće spustio sam glavu i pogledao ka horizontu,prizor koji sam mnogo puta video,
zlatna boja prelivala se preko granica zemlje i neba ali ovaj put mi je to bilo kao da sam se rodio i prvi put vidim tu lepotu,sreća kao kod malog deteta.Lagano su se oblaci sve više gomilali i na kraju zaklonili sunčevu
svetlost,ali nisu bili crni čak ni sivi već neobično tamno beli i bacali su neki sjajni odraz po zemlji.
Taman kad sam stigao do zgrade ta igra svetlosti i boja na nebu je prestajala ali emocije su ostale
u meni,osećanja mira,smirenosti,sigurnosti me nisu napustila.Svi problemi,sve brige,osećanja uznemirenosti
straha,besa,konfuzije u glavi su u tom trenutku isparila odnešena su kao rukom.Stara izreka kaže posle kiše
dolazi sunce,dugo sam čekao sunce ali je došlo.Mnogo sam čekao takav trenutak,trebalo mi je olakšanje,
malo mira,da predahnem posle toliko iscrpljujuće borbe,lošeg raspoloženja,teških misli,nemira i mnogo
drugih loših stvari.
Treba mnogo strpljenja i mnogo treba da se tereta istrpi i olakšanje dolazi u nekom obliku kojem ne možemo
da predvidimo.Tako pišem a nestrpljiv sam i temperamentan,znam to sada kao što sam znao i onda,
ali kad dođe nevolja,borba,ja u vatru padam i kroz vatru hodam.Možda me Gospod uči trpljenju i strpljenju
na ovakav način jer sam tvrdoglav čovek,možda moram proći kroz oluje da bi shvatio šta je mir,možda
mi Gospod kroz vatru pokazuje šta je strpljenje i smirenost.Ne znam,nemam odgovore ali znam da ovaj
događaj nije slučajnost i da je stigao u pravom trenutku.Nisam dobio sedmicu na lutriji,nisam dobio
dobro plaćen posao,nisam rešio ništa materijalno,mnoga pitanja od životnog značaja nisam rešio u tom
trenutku.Dobio sam mir koji mi je bio potreban,dobi sam nevidljivi osećaj sigurnosti koji mi je tog trenutka
rekao-ne boj se ja sam uz tebe sve će se dobro završiti.Neobično iskustvo za mene i tako nešto nisam doživeo
ranije.Vrlo interesantan dan i rasplet u njemu,ali da se ovo nije desilo ne bi ništa napisao.
Nadam se da će mi sunce zasijati i na drugim poljima i da će kiša konačno bar na trenutak skroz prestati.

22 пута прочитано

Ко ме зна – Петар Савић

Ко ме зна рећи ће вам нисам зао.

Верујем, јер не видим себе са стране.

Иако сам се тукао, вређао и крао,

ипак сам многима залечио ране.

 

Ко ме зна рећи ће вам нисам лош.

Верујем, јер не могу о себи да судим.

Не сврставам људе у исти кош,

добијам мање него што нудим.

 

Ал’ да ли је у праву онај ко ме зна ?

Да л’ признаје мрак што царује у мени ?

Да ли зна средства уздизања са дна ?

Није све црно-бело, путеви су шарени.

 

Да ли добра дела поклапају зла,

или су средство смирења савести ?

Да л’ ико од нас себе добро „зна“ ,

кад све су тајне скривене у подсвести  ?

 

Увек нас други боље знају !?

Имају савете за сваког од нас!

Али своје грехе сви сами кају,

у тренутку када куцне смртни час !

43 пута прочитано

АФОРИЗМИ *Михајло Ћирковић – Ћира

* Тешко је разумети уметност јер не потиче ни из срца ни из мозга;
* Уби нас савез огледала и сећања;
* Пепео у огњишту. Значи отишла је;
* Владаре храбри, али и плаши снага сопствене војске;
* Боље је да ружна реч затаји у мозгу него на језику;
* Човек се осећа подједнако изгубљен када изгуби сваку наду, а и илузије;
* Да би смо освојили врх, врх треба да освоји нас;
* Загубише се кључеви наших тамница. Да ли су код њих или код нас?
* И заробљеник и чувар су један другог заровили;
* Да ли плетиљама наноси бол „венац од трња“;
* Узалуд окрећеш главу према мени када не окрећеш очи.

24 пута прочитано

ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА „ПОЕЗИЈА ПОД ЛИПОМ“

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ у сарадњи са Културним центром Крушевац организoвало је 5. 7. 2019. године у 20:00 сати у Дворишту Културно просветне заједнице Песничка сусретања „ПОЕЗИЈА ПОД ЛИПОМ“. Учествовали су чланови ПоезијеСРБ и њихови гости: Љубодраг Обрадовић, Саша Милетић, Дарко Михајловић, Дејан Петровић Кенац, Слађана Бундало, Живојин Манојловић, Михајло Ћирковић, Ратко Тодосијевић Баћо, Вељко Стамболија, Зоран Ђурић, Јована Марковић, Стефан Кнежевић, Градимир Карајовић, Аријана Хинић, Даница Рајковић, Милош Ристић, Мирослава Смиљанић, Братислав Спасојевић, Драган Ракић Сингер, Драгојло Јовић, Данијела Нела Јевремовић, Драган Тодосијевић, Мишко Плочић… Присутне публику, афористичаре и песнике поздравио је Љубодраг Обрадовић – председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ песмом „ЗА НЕКУ БУДУЋНОСТ“, првом песмом из његове прве објављене књиге „ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ“ далеке 1990 године. Програм су водили и уредили: Драгојло Јовић и Данијела Нела Јевремовић. Програм је озвучио и направио аудио снимак Горан Ракић, тј. фирма АртЕлектро из Крушевца, слике је снимио Стефан Кнежевић, а видео су забележили Славиша Паунковић и Љубодраг Обрадовић. Било је то заиста лепо поетско вече под липом…

ЗА НЕКУ БУДУЋНОСТ

Излазим пред Вас и дрхтим,
ко уличар пред олтаром.
Знам, кратак је пут до смрти!
Ипак, настављам по старом.

А ко сам ја у оваквом стању;
очи упале, у души рана.
Изгнаник слепи у очајању,
или светлост већ згаслог дана?

Ко сам ја? И који враг ме држи,
да блебећем оно у шта и сам сумњам?
Да ли би да сам од живота бржи,
или скитница што узалуд светом луња?

И бесан сам ноћас на цео свет.
На чисте улице, а прљаве људе.
Знам, ја сам овлаш згажени цвет,
коме исти што га газе и суде.

И ево, млатим се ту и кезим,
док главом кошмар лупа,
а срце нове поразе бележи…
Права љубав увек је прескупа.

Осећам да су Ваша досада
и презир, део чудне освете.
И Ви се бојите сами себе,
јер и крај Вас сати неумитно лете.

Знам да знате како срце боли,
и да сте и Ви патили крадом.
Знам да смо сви били охоли
кад нас кроз живот водила нада.

Знам да су многе жеље нестале,
са данима, ко сан неосетни.
Знам да смо често били будале,
баш кад се чинило да смо срећни.

Знам много, или бар мислим тако,
бесан на збиљу која ме меље.
Сад знам, ништа данас није лако.
У животу, лаке су само жеље.

А ипак, излазим пред Вас и дрхтим,
ко уличар кад стане пред олтар.
Дрхтим за неку светлу будућност,
у којој ћу за многе бити тек сањар.

За неку будућност, са мирисом липа,
у којој ћу бити сањар кога и мрзе и цене,
док корача калдрмом кад киша сипа,
и гледа светле рекламе, које нагриза време.

© Љубодраг Обрадовић

29 пута прочитано

SLAVA GOSPODNJA-Miroslav Krnjeta

Sevaju munje gromovi udaraju
nebo se cepa od moćnog glasa,
pomeraš planine podižeš vode
svetlost slave silazi
sa visokih terasa,
objavljuješ slavu Gospode.
Od sile zvezde padaju
pokazuješ blistavu snagu
od straha sve što živi
spušta glavu.
Moćna je ruka cara vasione
daje život,ruši faraone,
sve drhti od desnice tvoje
carevi silni,najveće zveri,
srca muk svi se boje.
Poklonimo se Gospodnjoj slavi
molimo nebeskog cara
da nas izbavi.
Slava Gospoda na nebu
slava Gospoda na zemlji,
zahvalimo braćo na hlebu
zagrlimo svetlo ljubavi prijatelji.
Slava Gospoda na moru
i u potoku koji žubori,
jer On ruši goru
daje svetlo zori.

Davide care izrailja
Božiji čoveče,
lepotom psalmova izobilja
molio si pesmom izbavitelja.
Čuješ li svete,
čuješ li meseče,
Davidovu hvalu koja
večno teče,
od koje zvezde i poljska trava
poznaju šta je Gospodnja slava.
Velik si sveti Gospode
tvojoj slavi horovi pevaju ode,
niko ne vide tvoga lika
nedostižan je za običnog smrtnika.
A ja običan prah,grešna zemlja,
osećam svetlu slavu buktinje
kad pogledam krošnje rascvetale trešnje.

29 пута прочитано

ПОДЕРАНО  СЕЋАЊЕ и друге песме – Андреја Ђ. Врањеш

ИЗ ЗБИРКЕ СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ
ПОДЕРАНО  СЕЋАЊЕ

Капут на чивилуку,
испражњен виси,
на крају гостионице,
а он никако да одгонетне,
где је срео доброг човека,
у подераном сећању.

ЛОВРЕНАЦ КОД МЛАДЕНОВА

Лахори душа равнице,
над меандрима реке,
што протиче временом,
између зелених ешалона.

У просеци шумској,
јелен грли стабло,
чудно трошећи снагу,
због њему знаног циља.

Из врбака прхну шева,
у предвечерњи мук,
удар весла,
потмуо једини звук.

ЗАГОНЕТКА

Често се питао,
шта је мржња ?
Није ли она поплава злобе,
по можданој кори.

Nastaviti čitanje

444 пута прочитано

Saša Milivojev – ČAŠA KRVI

 

Saša Milivojev - pesnik

Saša Milivojev

ČAŠA KRVI

 

http://www.sasamilivojev.com/sasa-milivojev-casa-krvi/

24 пута прочитано

Видовданске награде и признања Града Крушевца 2019.

ДОБРО ЈЕ БИТИ ДОБАР – Љубодраг Обрадовић – Тв Плус Крушевац

Данас је посебан дан за Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ, односно за мене, Љубодрага  Oбрадовића, као песника и председника удружења! Данас сам добио Видовданску похвалу града Крушевац за поетско стваралаштво и афирмацију крушевачке културе.

ДОБРО ЈЕ БИТИ ДОБАР

Добро је бити добар
За људе искрити љубав
Чињење зла само јад доноси
И душу право у пакао носи

Добро је имати снове
У сновима је могуће све
Али живот своје путеве оре
На јави снови често изгоре

Добро је летети
Лети се и без крила
Само да је поред тебе
Она што је некад била

Добро је бити заљубљен
Тај нектар стално пити
Палити чежњу и страст
Али боље је љубљен бити

Добро је пронаћи своје место
Ко тражи увек пронађе
Ако ти смета светлост
Сачекај да сунце зађе

Добро је пронаћи мир
Кад немири душу прже
И брзо градити свој свемир
Јер живот се крати још брже

Добро је паметан бити
Мислити да све знаш
Али живот је често чудан
Хоће и оно што не даш

Добро је изазове преживети
Кругови су стално нови
Све што ти срце сад ремети
У будућност своју плови

Добро је пронаћи наду
И излаз кад је густо
Маштања сад ти краду
А без илузија све је пусто

Добро је живети
И кад живот губи чар
Своје јаде од свих скрити
Пронаћи срећу у себи бар

Добро је бити добар…

© Љубодраг Обрадовић

68 пута прочитано