ЉУБАВ

О љубави говорим,
као прошлом, садашњем и
будућем времену.
Ту нема разлога да се прећути
или сакрију замагљени видокрузи.
Љубав је моћ дата рођењем,
водиља снаге и тела.
Јасно исказујем да ту нема ничега другог
што би љубав могло избрисати из видокруга
и замагљених путоказа…
Све туге заокружене су у једној целини
неописиве моћи закључане у
кутији душе и зарезене у Пандориној кутији.
У борби са умом останеш свестан
вредности и невредности.
Како да кажем нешто друго,
осим, да смо створени од те необјашњиве,
недокучиве речи, а, ипак нас она окружује
у болу, срећи, свих надахнућа.
Је ли нам љубав кућа или
само згариште снова?
И шта бих ту нешто друго
унела у мисли беспућа?
Где смо данас раширили та крила
свемоћне речи “љубав?”
Где су нам снови залутали
у тами злобних мисли и осећања?
Има ли нас у тој причи
или само пишемо снове?
Да ли ће нам спалити крила,
као ноћи ове или летимо и даље,
као ноћи ове?
Прогоњени временом борбе за загрљајем,
заборавили смо праву вредност
љубави и чежње нашег тела.
Да ли Вам треба рећи нешто друго,
вама који ме разумете?
У пар ових речи прошараних уздахом,
знам, говор ништа не значи…
само је замрљана хартија бела…
Довољно је да погледам у небо
и у свод бистрог ума и
да схватим да је љубав све што нас окружује
и ту нема и не постоји ништа,
али баш ништа друго осим уздаха наших…

Pesma miru; Jovana Živković

Pesma miru

 

Sve bure u nama nek nosi vetar,

Sve ruke što donose nemir

od nas nek se sklone,

sve nek vesnici pokupe tmine,

Nek sa pticom u letu čuje se pesma mira.

 

Nek naše ruke postanu tople,

Nek naša srca postanu mila,

Nek dodiri tvoji budu poput svile,

Nek budu nam reči pune tišine.

 

I sve tišine nek se skupe,

I sve patnje i sva bol,

Sve sreće što ne mogu da se kupe…

 

Neka stanje potpune bezgraničnosti,

Bez straha od promena i stalne nestalnosti,

Donese blagostanje!

 

Taj večni mir želim da mi pruže!

Taj večni spokoj da se ustani u naše duše,

te prljave ruke da postanu čiste

Kao kroz staklo da vide se iste,

Što prepletene drže nepobediv u nama sklad,

Što ruše sve slabosti, sve tajne strahove!

 

Nek se tad popune sve praznine,

Nek svaka pora te sadrži u meni,

Jer tada znam da mi smo spokojni,

jer tada znam da bude se te miline.

 

Nek vesnicima do naših srca,

Putevima krhkim zazvone zvona,

Nek svako korakom svojim mirovnog borca,

Dodirne ulice vrelog betona.

 

Sve bure u nama nek nosi vetar,

Sve ruke što donose nemir

Od nas nek se sklone,

Sve nek vesnici pokupe tmine,

Nek sa pticom u letu čuje se pesma mira.

 

Jovana Živković

PROFESSOR EMERITUS PHD RADE BOŽOVIĆ ABOUT THE VERSES OF SAŠA MILIVOJEV’S “PAIN OF THE WORLD”

Prof. dr Rade Božović
Professor PhD Rade Božović
Professor emeritus PhD Rade Božović
about the verses of
Saša Milivojev’s “Pain of the world”
.

A prolonged and warning cry of Saša Milivojev is always and anew prompting us to carefully contemplate the world we are living in. Alas, the world is far too small for a true literate and must be treated planetarly. However, these verses of Saša are not sent forth from Pan’s flute, they are wailing from Rumi’s Nay, a type of Middle-Eastern flute. And it seems as if, they are once again embodying the warning and worrying words of Rumi “Don’t sit under a tree with those that do not understand you, sit only with those who know and understand you. Sit only under a tree that is full of blossoms”, from now on.

My Saša, it is hard being a poet in these times, dry and wasted. It is as hard as ascending the Axis mundi, the never-ending, invisible, heavenly pillar. The heavens are soaring and the earth is unyielding. A timber post is easy to climb – they have stirrups. But it is worth it, and it is possible, with help of universal thought and fierce words. I know Saša that you eagerly wanted to find the right words for the contemporary wanderings of the frightfully perplexed world. You succeeded in terms of themes, however, how does one find the right, unadulterated words for themes so terribly compelling? You have succeeded, oftentimes, with poignant thought, although sometimes suffocating the words with gratuitous rhymes… And there once again, just like Rumi’s nightingale, who landing on the rose’s thorn, still continues to sing. You were not afraid of the thorn. Although you walk on the thorns. Your cry is not coming from Voltaire’s garden, it is a celestial cry from the depths of hell. For the One who is capable of hearing.

And so, in this vertiginous and puzzled world, the Jupiter and Venus are embracing, however, luckily, there are men who don’t believe that man and the donkey are smarter than the man. You got that right, Saša. It is right to fight against that poison that is, in your own words “on the planet of the reptiles, piles of human corpses”. Are we going to be burying them in cardboard coffins, the likes of WWII Britain?

ЈА ВИШЕ НИСАМ МЛАД – Мирко Стојадиновић

ЈА ВИШЕ НИСАМ ТАКО МЛАД

Ја више нисам тако млад
Прође к’о трен или сен
Што беше некад није сад
Дал санак усних ил сам њен.

Ја више нисам тако млад
За ме си вечна а не сен
Љубих јуче, љубим те сад
Усне миле, и осмех њен.

Ја више нисам тако млад
За љубав њену бићу сен
Пожелех јуче да је сад
Увек да будем само њен.

Ја више нисам тако млад
Прохуја време као сен
Дал мене жели она сад
Хоћу ли бити избор њен.

Ја више нисам тако млад
Покој тамни ил светла сен
Дилема моја вечна сад
Живот дајем за осмех њен.

Ја више нисам тако млад
Дал’ живим још, или сам сен
Живех некад, живећу сад
Живот је мени опој њен.

© Мирко Стојадиновић

ГЛАС ПЕСНИКА – Јасмина Димитријевић

ГЛАС ПЕСНИКА

Гледала сам орла како небом шара,
песму своју кликће да је свак` разуме.
Не то песник снује срцем благодара,
да осети душу само песник уме.

Песникова душа, погача народа,
сваку бол осећа и дели са њима,
очајава муку свемилосног рода,
а народне ране и сам песник има.

Слушај мили роде како песник вапи,
за благодат рода срце своје даће,
а и крви своје до последње капи,

кроз песника гласа народ прогледаће.
И њихови гласи слушаће се јаче,
јер гласи народа много сами значе.

Настави са читањем “ГЛАС ПЕСНИКА – Јасмина Димитријевић”

ЦРНИ ЧОВЕК – Андреја Ђ. Вранјеш

ЦРНИ ЧОВЕК

Истеран из сећања,
кад умре превари муку,
по времену просута прича,
забринут кад га не туку.

Магацин патњу крије,
путник без повратне карте,
Африке жарке син је,
белих лажи га прате .

Црни човек памти,
ко му је силовао слободу,
како су претке робове,
мрзили у ходу.

Из племена Масаи,
на Бродвеју свира трубу,
све су отели још давно,
оставили тугу.

Настави са читањем “ЦРНИ ЧОВЕК – Андреја Ђ. Вранјеш”

Девојачка спрема

Начинише те Богови на слику своју
дарујући красотом Афродите достојном,
знатижељом детиње наивном.
Да умилном песмом ране видаш,
а храброшћу и лукавством дарива те
лепотан онај и тат – Хермес,
што ће и моју душу да испрати у Хад,
Девојачке спреме Сведарје моје,
као за казну, шкрињом опреми те

У срце лудо заљубљено ми лудост
пусти још већу и превари га
Тугом ме до дна понора очајања опи,
у пркос болу, у инат сузи
Моћнијом од било ког зла,
НАДОМ
да узалуд чезнем
за обалом твојом далеком,
Утехом лаковерних,
слатком самообманом,
том лажи над лажима,
отрова ме и остави да страдам

ПАНДОРО!



Professor PhD Mila Alečković about the poetry of Saša Milivojev

Prof. dr Mila Alečković
Professor PhD Mila Alečković

Professor PhD Mila Alečković
about the poetry of Saša Milivojev

 

Had it not been for a fact that I myself am a child of a poet, I may have failed to perceive the talent of a young man who lives faraway from his hometown, yet not far from his ancient archetype. Was Sasha Milivoyev born a poet, or is this what he had become, out of what breadth bears in its trail, that sharpens the senses and adds up all the sufferings, regardless. Milivoyev is simply a poet in the melancholy backdrop of the maker, who is sheltered and strengthened by his verses. Milivoyev knows that with poetry one transcends to timelessness, to infinity, to imortality and namelessness in which we become the twins and transmitters of Chist’s words, hence in his “Message After death” he says:

And I have died,
in antiquity,
and noone ached for me.
Some rejoiced,
young as I was, as I bled on the cross,
drenched in blood, in agony.

Not a single tear rolled down for me,
when they nailed my bones to yew,
the dzelats were singing sneeringly.
and I was smiling, forgivingly.

In that life so brief,
in that cauldron of hell
in the tarnished jaws
I begged for love with poetry,
fruitlessly. 

Earnestly, the poet perceives the timelessness and supremacy of creation in which, owing to poetry no less, he forgives the numerous bypassers of life and looks at humanity from some other, altogether tranquil, distant angle. Milivoyev sings:

And as I have perished
to all I have forgiven,
soaring to Third Heaven.

Into the mountains of crimson jade,
Barefoot with the angels I stroll,
It is raining milk and honey
on the squares of the city of gold,
just as it did before.

Was there ever a true poet that did not dream of his own passing, especially being a melancholic? There is no poet that does not live a second or third life, through poetry bestowed. Sasha Milivoyev flawlessly perceives this ceaseless orbit, and hence draws to a close the most beautiful of his poems with these words:

Here, there is no pain and misery,
resentment and poverty, fear and sin,
by the beautiful streams,
sweet fruits are blossoming,
here, love is always waiting for you
when you come to stay from far, far away.

The poet is within us, although at times miles away. It is with his gift that he transcends through space and time. With his talent, Milivoyev embodies just that. That is why his poetry is an internal howl that discerns the futility of the subjacent world of suffering and grief. The greatness of the poet lies in living in the suffering yet speaking from the unforeseeable heights, transforming the suffering into a blessing and being triumphant.

Faraway from his homeland Serbia, Sasha Milivoyev is nonetheless close to all of us. He left, but he knows that here, for him, love will always be the way, when he comes from far away. The Poets Souls Society is always waiting for him.

At last, an old Russian song says: All you need is to look up at the dark and towering, star embellished night skies’ to see the one that is faraway… And so, I too, can now, at night, from the vast distance, see and hear the poet Sasha Milivoyev.

PhD Mila Alečković
professor of psychology and psychiatry, author
ex University of Sorbonne
International Society for Psychopathology of Expression and Art Therapy

Translated by Ljubica Yentl Tinska
.

Prof. dr Mila Alečković i Saša Milivojev
Professor PhD Mila Alečković i Saša Milivojev

Sasha Milivoyev is an eminent Serbian writer, poet, columnist and a journalist, residing in Dubai, having left Serbia a long time ago due to discrimination, censorship (and blocking) in all media. He was one of the most widely read columnists in Serbia, the author of five books and a hundred columns published in daily newspapers. He is the author of the novel “The Boy from the Yellow House” as well as the numerous political speeches. His works have been translated into some twenty languages worldwide…

Osa News: SAŠA MILIVOJEV NA NASLOVNOJ STRANI ORANGE STAR MAGAZINA
Saša Milivojev on the Front Page of Orange Star magazine

SAŠA MILIVOJEV

萨沙•米利沃耶夫Saşa Milivoyevサーシャ・ミリヴォエフSasha Milivoyevसाशा मिलीवोएवСаша Миливойевساشا میلیوویفSaša MilivojevΣάσα ΜιλιβόγιεφSasa MilivojevSacha MilivoyévSascia MilivoevSasza MiliwojewSacha MilivoevSasha Milivojevሳሻ ሚሊቮዬቭСаша МиливоевСаша Миливојевساشا ميليفويف

www.sasamilivojev.com

БЕСАНА НОЋ

БЕСАНА НОЋ

Док ноћ се лагано спушта,
и светла улична пале,
пољупци твоји ми, Мила,
бескрајно вечерас фале.

Ах, љубави узвишена,
шта од тебе лепше има,
и од чари које пружаш,
те их нежно душа прима.

Знам, да сада далеко си,
и да ноћас нећеш доћи,
те ноћ ову, без тебе ћу,
тиховати у самоћи.

Твој ми осмех недостаје,
и загрљај белих руку,
ко и црна коса дуга,
кад се проспе по јастуку.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, 1990. љета Господњег

ДАЛЕКО ОД СРЦА

ДАЛЕКО ОД СРЦА

Замишљен, гледам у воз који креће,
јер вољена моја, путоваће њиме,
а знам, да никад вратити се неће,
и ево тешко мирим се са тиме.

У другу земљу одлази она,
заувек иде из живота мога,
док руком машем са уског перона,
тужан сам од бола, рад стања тога.

Из моје земље одлазе млади,
ал` они нису к`о што су роде,
на жалос` моју, шта да се ради,
нико се не врати, кад једном оде.

Љубави многе тако увену.
Душа ми сада у болу грца,
вољена оде у овом трену,
и биће далеко од мога срца.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, 1989. љета Господњег