www.poezija.rs

 

Ако се деси да изгубим себе, пронаћи ћу се у талогу, на дну, прљавог, пијаног, можда и болесног, у души мртвог. Али ћу преживети, устати, победити. Поново ћу умети, хтети и смети. Опет ћу постати човек, вредан себе, своје вере, без права на грешке, са надом на нормалан живот.

А све то захваљујући Њему. Болест ми је дао, не као казну, већ као наду. Када год мислиш да нема помоћи, има наде. Она је тада све што ти треба — и храна, и ваздух, и све. Све што си у животу урадио, урадио си ти. Ако си грешио, ти ћеш одговарати. И само ти. Ако ниси, постоји нада да ћеш изаћи као победник.

Највећи ратови се не воде на видљивим пољима, већ у тишини човекове душе. Када те болест притисне, најтеже је победити сопствени понос. Све у теби вришти да мораш сам, онако како си навикао кроз цео живот. Али највећа ствар коју болестан човек може да уради јесте да победи себе. Права победа дешава се онда када преломиш тај унутрашњи отпор, када победиш сопствену сујету и пружиш руку тражећи помоћ за оно што твоје тело више не може самo.

То није пад и није пораз. То је тренутак када си победио себе да би наставио да живиш. Све док се држиш за ту сламку спаса, нада је жива.

 

Док се сунце пење мердевинама на небо, слушам цвркут лептира, рику паука, песму муве. Ја, опчињен, размишљам, ћутим замишљено. Природа је чудо. То ми је за сада у глави. Цврчи. Морам то да избацим из себе. Сунце прегрејава. Киша ће.

Док замишљено срљам улицама, не примећујем крупне капи које полако промичу. Почињем да се смејем. Папуче скидам, стављам их под неки ауто да се не исквасе. Ја, озареног лица, бос газим по врелом асфалту. Киша, која полако прелази у пљусак, обилато га хлади. Почињем да певушим, све јаче и јаче.

Људи око мене се крсте и гледају ме. Чујем како неко рече: „Млад је, штета.“ Осмехујући се, полако идем даље.

Покушавам да разумем приче

које ми шапуће живот,

у нади да ћу схватити поенту

свега око мене.

 

Док месец плаче,

тражећи репризу сумрака

уроњеног у јутра,

 

сунцем обасјани предели будућности

наше умишљене вечности

тихо роморе,

 

проспуте на тепиху

од златне срме.

 

Док сви очајници спавају,

имитирајући глас разума

који се јавља

у зору заруделог јутра,

 

као песма лептира купусара

која се никада не чује,

 

због мириса сутрашњице

повезаног са мирисом свежег млека,

јутрос помузених светих крава

овога дела васељене,

 

створеног да пати

у тишини својих мисли,

распуштених

на духовну испашу.

ВЕЧНИ ПЛАМЕН – КОЗИЋ САША

Вечни пламен лиже наше успомене,

бачене у сумрак јутра

изгубљеног детињства.

 

Дани јуре суманутом брзином,

као ветрови затворени

у флашу попијеног вина.

 

Заглављени у кланцу туге,

плачемо због изгубљених снова,

нарастајућег бола.

 

Уморних ловаца на лептире

живих боја,

уроњених у јутра

преливена медом.

 

Слатки погледи,

пуни горчине,

рођени у нашим годинама самоће.

 

Сирова тежња слободних радника

насталом у колони очајника ,

рођених, па умрлих.

 

У нарастајућој тежњи мртвих песника

остаје сирова данашњица

великих умова,

 

Свих смртних грехова

ове нарастајуће генерације

искрених стваралаца магле.