Ti, koji odvoji vode od voda,
Ti, koji suvo stvori,
Svetlila nebeska otvori,
Jesi l` od čoveka nast`o,
Kada i Ti se umori?
Ti, koji nemaš ime jedno,
No te Te nazivaju Amonom,
Budom, Višnom i Krišnom,
Ti, koji si Jahve, Hristos,
Ti, Muhamed, Alahov poslenik,
Što ženiš zanima ko puškom
Na strašnom nizu godina;
Ti, o Svemoćni,
Pred Tvojim licem patuljci
Gorostase seku, gorostase buše!
Ti, koji jesi,
Ne daj, ne dozvoli, da brat na brata,
Ne daj da ikada bude rata,
Neka se vole crno i belo,
Žuto kosooko i belo plavooko!
Ne daj da Neroni vaskrsli prave pir,
Ne daj da hrastu opada nezreo žir,
Ne daj da krvca umesto vode teče,
Ne daj da krvavog me dočeka veče…
Ne daj da Ti što stvori ruše
Neroni vaskrsli bez duše…
Ti, koji jesi,
Tu, međ ljudima, a ne ” Na Nebesi “,
Ti, sveprisutni…sveznajući…
Moćni… Svemoćni!
Učini da u zadnjem letnjem danu
Čuju se u miru i tišini zrikavci ponoćni…
Ti, koji jesi,
Ne daj nečasnom truda svoga,
Zamahni mačem istine…saseci Magoga!
Ti, koji jesi,
Nek sile dobra dunu u rog,
Neka vaskrsnu Svarog i Perun,
Zevs i Amon Ra,
Tora, Biblija i Kuran neka se spoje,
Ti, koji jesi,
Lakše ćeš pobediti kad se saberu troje…
Ne daj patuljcima više truda svog,
Jer Ti si Ti…jer Ti si Bog!
Достојан живота
Када уме да укроти дубок бол,
да угуши срџбу, и попут видара
прибави мелем од заборава
и датих опроштаја.
Када је искуством платио
свој дуг разочарањима и горчинама,
ненаграђеним напорима,
не занемарујући ни заседе,
ни подлости, ни издајства.
Када човек уме да жели и воли,
и има снаге да се избави путева
мрачних, на које га наводи слепа коб.
Храбрости када има да погледа у очи
свом најгорем страху и одоли охолости
и буде једнако достојанствен
и у победи и у поразу, јер зна да пораз
исто као и победа бива лековит.
Када зна да има тренутака када је свака
одлука лоша, и уме да одабере баш ону
због које ће најмање жалити.
Док ћутке, без речи кајања, минулих дана,
испраћа поворку сенки.
Човека достојан проживе свој век.
ЗВЕКЕТИ ЛАНЦА – Душан Комазец
Ти ниси чула одјек тишине
пренутих зора, ни звекет ланца
што душу роби треном истине,
нити си чула вапај „ незнанца”
чије си снове срушила крадом,
не знајућ’ да ће у трену једном,
малена искра стазом безнадном
лед изворити у срцу чедном.
Ти ниси чула жуборе реке,
ни цвркут птица када се гнезде
у снежној ноћи, којом далеке
звезде безгласно због тебе језде.
Ти ниси чула шапат ветрова
који са собом уздахе носе,
нит’ вапај чежње у мору снова
док је бездушјем тишине „росе”.
Бесрамна ноћи слажи је! Кажи,
да су ме снежне замеле зиме,
да сам умин’о на „мртвој стражи”
где дах безгласја краде ми име!
Јер, када чује да трагом мојим
кораци неме, нестају пути,
спознаће срећна да не постојим.
Да јесен руди, да лист сам жути,..
Можда ће очи плаветне боје
што чежњом робе новог незнанца,
сву тужну прошлост да упокоје?
Минуће тада звекети ланца!
Промоција ПоезијаСРБ број 20.
Снимио Славиша Паунковић
Снимио Љубодраг Обрадовић
Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ је основано 17. 9.2012. године. У то име желим да данас свим члановима удружења и посетиоцима нашег сајта честитам 11. рођендан са доста одличних песама објављених у Часопису за поезију ПоезијаСРБ број 20 чију смо промоцију организовали 19. 9.2023. године у Великој сали Народног музеја у Крушевцу. У промоцији су учествовали неки од аутора који су писали у њему. Часопис је штампан уз помоћ Града Крушевца. Вечерашњу промоцију су водили песници: Светлана Ђурђевић, Љубодраг Обрадовић и Данијела Јевремовић. На промоцији се чула и поезија Пере Зупца, Бранка Мијатовића, Драгојла Јовића, Стевана Раичковића, Радета Драинца, Сање Петровић, Животе Трифуновића, Градимира Карајовића, а изговорили су је Даница Гвозденовић, Данијела Јевремовић и Љубодраг Обрадовић. Своју поезију и друга ауторска остварења изговорили су: Мирослава Смиљанић, Бранко Ћировић, Слађана Бундало, Драгиша Павловић Расински, Љиљана Тамбурић, Братислав Костадинов, Боривоје Бора Видојковић, Миљко Шљивић, Првослав Пендић Пенда, Даница Рајковић, Гордана Влаховић, Олга Раденковић, Стефан Кнежевић, Мирослав Кркић, Дејан Петровић Кенац, Милосав Ђукић Ђука, Снежана Поповић, Ана Миливојевић, Љиљана Марјановић, Живојин Манојловић, Данијела Јевремовић, Светлана Ђурђевић и Љубодраг Обрадовић. Промоцију су својом музиком оплеменили: Женски хор БИСЕР из Крушевца и Љубиша Боровац Боки и Дејан Живковић из Ћићевца. Фотографије је снимила Ђурђија Обрадовић , а видео Љубодраг Обрадовић и Славиша Паунковић. За беспрекоран тон била је задужена фирма АРТ ЕЛЕКТРО Горана Ракића из Крушевца. УЖИВАЈТЕ!
Audio snimak: Ljubodrag Obradović
Saša Milivojev: PRESTANITE DA UBIJATE PESNIKE!
СПЛИТ – Aндреја Ђ. Врањеш
СПЛИТ
Босанског Грахова долазе у Сплит, обично одсједну у ексклузивном хотелу Лав, ноћ двије, довољно да оду до Бачвица, осјете море, онда се појаве на неким од познатих тргова, Пјаци обавезно која је својеврсни театар дешавања. Ако су у прилици да до дубоко у ноћ на Тргу републике остану на запаженом концерту , онда су направили себи угођај за незаборав. Ипак највећа вриједност овога града су људи, а Сплит их је одувијек имао: Мештровић, Тартаља, Вицко Крстуловић, Марулић, Борис Дворник, Јагода Буић и многи, многи други, могло би се набрајати цијели сат а да опет нисмо сигурни да ли су сви побројани. Не знам напросто некога из моје нападнуте младости да није волио овај град, били увјерени да Сплит неће бити контра Београда а и што би био мислили смо када су у времену злу дјелили исту судбину. У Сплит сам долазио и одлазио најмање четри пута годишње, пошто бих исто толико пута боравио код ђеда у Гламочу. Горштацима је овај град увијек био важан културни, трговачки , болнички и сваки други центар иза Динаре. Сјећам се имао сам пет година породично смо љетовали у Омишу, када је оца на вечеру позвао хрватски пјесник Јуре Каштелан, који је тако лијепо писао о нашој Десанки и ђацима Крагујевца побијеним у једној земљи сељака на брдовитом Балкану. Било је лијепо те медитеранске ноћи код Каштелана и било је искрено топло около срца у граду који гостима је поклањао све што је имао, до меканог сленга и пјесме далматинских клапа које су изводили слухисти, а грађани препознатљиве отворености, темпераментнoг духа уводили су нас у другачији свијет нама непознат али драг. Овдје ћете увијек осјетити призвук давне ренесансе, трубадура, серенада ослоњених на античку културу, овдје се стално велича радост, његује сензуалност али складно уметнуто у ново доба. Дука каже: ,,ЧОВЈЕК ЈЕ ДО ПАРИЗА ЈЕДНО А ОД ПАРИЗА ДРУГО.“; исто би се могло рећи за Сплит. Додао бих само човјек је од Сплита господственији за лакоћу вјеровања у непролазно лијепо. Тако је било некада. У овом каменитом поднебљу тешко је рећи шта је овдије мјера, шта су границе, сваки доживљај је засебан и посебан. И НИГДЈЕ ТУГЕ ЗА ПРОЛАЗНОШЋУ.
МОРАВСКИ РАЈ
МОРАВСКИ РАЈ
Док Морава тихо шуми,
и уз њу се поља злате,
моје очи с уживањем,
те чаробне слике прате.
Док ријеке и потоци,
ка Морави хитро теку,
са предивним аријама,
жуборећи праве јеку.
Свуд` се плодне њиве шире,
и ливаде процвјетале,
а на њима пјесма ори,
уз чаробни звук свирале.
С об`е стране од Мораве,
питома се брда дижу,
у њиховим њедрима се,
ко бисери села нижу.
Слушајући пој славуја,
и чудесни зов природе,
на душу ми мелем пада,
а чула ме у рај воде.
Свемогућем Творцу хвала,
што је има` пуно дара,
и што бјеше шире руке,
Поморавље, кад је ствара`.
Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
Село Корман, јул 2018 љета Господњег
НОВЕ – Љубодраг Обрадовић – СРЕЋАН РОЂЕНДАН!
Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ је основано 17. 9.2012. године, тако да је данас 17. 9. 2023. наш рођендан. У то име желим да данас свим члановима удружења и посетиоцима нашег сајта честитам 11. рођендан са пар мојих песама и пожелим још много лепих рођендана. У ту част организоваћемо и промоцију нашег јубиларног Часописа за пезију – ПоезијаСРБ број 20 која ће се одржати 19. 9.2023. године у Народном музеју Крушевац у 18:00 часова. Па изволите, придружите нам се у нашем малом слављу. Више детаља
НОВЕ
Долазе…
Илузију доносе.
Све је идила,
а осећај среће,
ко снег шкрипи!
Пролазе…
Шампањац самоћу гаси
и чепом погађа небо
да превари срце!
Настави са читањем “НОВЕ – Љубодраг Обрадовић – СРЕЋАН РОЂЕНДАН!”
ПРОЛАЗНИ СМО
Пролазни смо,
као киша, као ветар,
као песма што оде у етар,
полени ветром понети,
одасвуд, са свих страна донети,
па расути, па бачени, тлачени,
поражени, смрвљени, стрпљени,
ућуткани, у ништа послати,
да престану, да нестану,
легну и остану, ту за свагда,
а драга би била и магла и кише,
само да не брише, само да не једе,
и све ове беде, биле би драге,
да није влаге, да није буђи,
ђаво отвара врата, каже,
слободно уђи, сада си у својој кући,
не брини, ништа ти сметати неће,
ништа мање ни веће,
од ове таме, од ове језе,
јесте без везе, ал’ сад си ту,
у свом вечном сну.
Пролазни смо.
КАДА
КАДА
Питам се, када ће умрети нада,
када, зашто не одмах, сада;
када ме увек у магле одвуче,
од силне чежње срце пуче.
Времена самотног прође доста,
колико га још оваквог оста;
не жалим за њим, већ за свим,
тренуцима сјајним, очима тим.
Када ће престати све, даве ме,
у празној соби сенке сабласне;
прилазе, умом пролазе, не одлазе,
гласом твојим говоре, тихо роморе.
Сети се, како нам било је пре,
кад волела сам само тебе, друге не;
сећам се, то заборавити не могу,
да врати време молим се Богу.
Када, више не могу чекати,
низ празан пут тужно гледати;
дођи њиме, њиме си отишла,
до сад си можда цео свет обишла?