НЕИЗАБРАНА – Анђела Ранђеловић

Молим се да прихватим стварност,
да прихватим да нисам била посебна,
да нисам жена коју је немогуће заменити.

Док сам од коже правила ожиљке,
од грла вапаје, од очију море,
живела сам у илузији
да се само претвара
како му није стало,
а истина је била
једноставнија
од свих мојих оправдања: НИЈЕ.

Било је лакше кривити околности,
него прихватити да ти једноставно
није било довољно стало.

Од тада ме прогони један исти страх:
да ћеш се једног јутра пробудити,
отворити очи поред мене
и схватити да нисам све
што си желео, да ће ти
увек фалити још нешто.

Можда старије,
можда мршавија,
можда са дужом косом,
можда са тамнијим очима.

Сваки пут када уђеш у мене,
сетим се да си улазио
и на друга врата и од тада
њих поредим са својим.

° Настави са читањем “НЕИЗАБРАНА – Анђела Ранђеловић”

REKVIJEM ZA DVOJE – Jelena Ilić


REKVIJEM ZA DVOJE

Pojeftinio si mi dušu u tom bezgraničnom nizu
anemičnih pokušaja da svakom trenutku
udeneš nehaj za rever.
Da me okitiš za tuđe svatove
izlizanim slutnjama, mršavim čežnjama
i zabludama da si obećan drugoj.

Pojeftinio si mi suze
lažnim osmehivanjima slučajno zadenutim za uglove
prelepih usana kojima si druge ljubio.
Ako si i želeo da mi proveriš
gustinu uzdaha za iskipelim očekivanjima,
nisi imao bestidnosti dovoljno.
Настави са читањем “REKVIJEM ZA DVOJE – Jelena Ilić”

КО ЈЕ ПОБЕДИО – КОЗИЋ САША

Јурим сенке прошлости

које се још играју са нама.

Стоје на сунцу и ветру,

чекају пролазност и дозволу

за вечност.

 

Пролазност времена

која убија људскост,

чека тренутак мудрости.

 

Историја, смештена

на самој граници

истине и садашњости,

тражи вечност

као једину вредност времена.

 

Некада давно неко је написао:

„Победници пишу историју,

а мртви је ћутећи одобравају.“

 

Па се ја питам:

Ко је победио у Другом рату ,

ми или они?

ЉУБАВ

Има нешто чврсто, јако
што нас веже и што спаја,
као сјенка што гази лако
и прати нас до бескраја.

Мора бити нешто веће,
нешто слађе, нешто драже,
нешто више и од среће,
што не може да се каже.

Исти плам у нама живи
небу плавом што се диже,
за тај огањ нисмо криви,
опојни нас мирис стиже.

То је љубав што се крије
из прикрајка све нам даје
препозната је од раније,
и суђена да вјечно траје.

15. мај 1975. године

НОЋУ ЛУТАМ – КОЗИЋ САША

Ноћу лутам сновима,

тражим успомене живота.

Прелазим нивое као у некој игрици,

трошећи своје животе,

надајући се било каквој победи.

 

Тренутку када ћу дочекати смирај лутања,

надам се да ће брзо доћи,

јер умор ме савладава.

 

Снови постају претешки,

живот узима свој данак,

а у сновима је све лако,

пролази брзо.

 

У животу

један трен представља све.

 

Оно чему смо се надаш

постаје истина

која убија стварност,

али стварност на крају

ипак исплива на површину

и постаје тежња.

ЛЕПТИР- Драган Милошевић

Стихови посвећени
Михаилу Ренџову (1936-2024)
На његову песму
ПЕСМА И ЛЕПТИР

Песната и пеперугата (метаморфоза)

Ќе бараш
Само ронка од светлинка
И од неа ќе искроиш
Пеперуга.
Долго, долго таа
Ќе ти лежи на клепките
Потоа ќе ти навлезе во крвта.
Потоа ќе бараш
Конче од ѕуница
И со неа ќе се виткаш
И ќе се обвиткуваш
Додека не се
Закожурчи.
Долго, долго така
Ќе ти лежи на срцето.
Ќе сакаш најпосле
Да ја именуваш
Тогаш од крвта
Ќе ти излази
АвторМихаил Ренџов

ЛЕПТИР

Светлост јака из сна ме буди,
подигох руку да око чувам.
Осетих додир нежни ко да се неко
да ме не уплаши, труди.

Да ли је јава или сањам.
На мојој руци лептир ко из раја,
сва моја успавана чула,
лепотом својом, са јавом спаја.

Као да ми неку поруку носи.
Пренух се, скочих. Проклех себе.
Шта радим, лепота ће од мене отићи.
Али не, ту је. Мом пуком лудилу пркоси

Ко те мени посла, ја само што не изусти.
Лепоту такву само љубав може да створи
У каквом ли је срцу чаура твоја била
и каква је то душа да те међу људе пусти

Изненада лептир у небеса полете
убод мали на руци ми оста’
топлина нека под кожу ми уђе
жилама до срца дође и ту љубав поста..

Обузе ме радост и срећа јер схватих
да ће у срцу мом лепота да се створи.
Али појави се и страх у мени
са искушењима да ли ће моћи срце моје
као Михаилово да се бори.

Драган Милошевић

ПЕСМА – КОЗИЋ САША

Ни сам не знам

како су ти догађаји

брзо ушли и прошли кроз мене,

 

Кроз мој живот ,

као врућ нож кроз путер.

 

Све око мене пролазило је

као филмска трака,

успорено, са сенкама

које остају као доказ

да се живело брзо.

 

Или ми се чини

 

Све је као неки филм

који је почињао пре свитања

и трајао дуго после сутoна,

пун ноћних мириса,

љубави, вина и уздаха

натопљених тугом.

 

Обично са плакањем

Sanjam – Sandra Jovanović

Sanjam

Sanjam često kuću,
Iz svoga detinjstva
Dvorište i drveće
I zelenu travu.
Pa poželim da mi
Sanak traje duže,
Uspomene svoje,
Nedam zaboravu.

Sanjam višnju malu,
Rumeni se plod njen,
Zrelu šljivu staru,
Kako je berem.
Sanjam trešnju slatku,
Dok se na nju penjem,
Skupljam je sa grana
S drveta je jedem.

Sanjam i poljanu,
Na kojoj se igram,
Svoju kozu Belku,
Dok listove brsti.
Sanjam da sam dete,
Bezbrižno i smelo
Ali sve je sada,
Samo sanak pusti.
Настави са читањем “Sanjam – Sandra Jovanović”

Пут

У кaраванима одлазе браћа
Тек покоји је у сузама
У крпама путују ка измаштаном сутра
Верујући да их стрпљиво чека

За кором хлеба или комадом лососа
У караванима одлазе наши
И знамо да је заувек
Иако су обећавали и убеђивали се
Домовина нас чека домовини ћемо се вратити

 

Помирење

Рат ће, мили мој
Велики театар остаће празан
И лабудови ће плесати за себе

Неуким младићима даће пушке у руке
Молећи се још једино Богу
Да не пуцају сами у себе

Пролиће се реке крви на исток и запад
У борби за живот клицаће помахнитали
У напад у напад!

Све је неумитно и све се одавно зна
Да нас спасем – не могу, да плачем – не умем
Научићу да не осећам док стојим у строју
и грабежљиво ми отимају све што волим

Рат ће, мили, спреми се
Одабери страну, постави страже
Опаши срце зидинама и не труди се да освестиш масу
Давно смо, давно у греху огрезли.