ПоезијаСРБ

                 СВЕТ СОНЕТА


Дароваћу Ти сонете, стихове и риме
уплешћу их можда и у венац као завет
акростих сваки биће Твоје име
у магистралу саградићу наш свет

У њему ће бити скривене све наше тајне
живећемо живот без злих слутњи и страха
звезде ће бити као оне из младости – сјајне
ноћи пуне жељених снова и слатких уздаха

Можда је то мало спрам изгубљеног века
али сачуваћу делић онога што гајих за нас
у дубинама душе, да нас успомена чека

кад Бог буде рекао: дошао је твој час.
Не тугуј, вечност ћу осликати као пролеће
а кад дође Твој час, као Звезде засјаће свеће

да искажу сву тугу и у вечности део среће 

Дуле Пауновић                              Мајданпек
                                                  27. септембра 2020. год.

gledaš s prozora zamišljaš trag
zelenog autobusa koji dugo stoji
pred ulazom u blagi kovitlac kiše
što te uspavljuje daljinama

napustio bi prozor pustio bi da rastu
uzbuđujuće slike daleko izvan tebe
ali nejasno osjetiš kako srazmjerno
bubrenju kišnih kapi što klize
niz prozorska stakla i u tebi raste
neshvatljiva radost

pogledom se uljuljkano i ne htijući
vratiš slici zelenog autobusa

koji se izgubio u ravnici

tamo gdje već cvjeta jedno proljeće

s dalekim usamljenim ugodnim

vjetrom u ravnicama

ПТИЦЕ ВЕСНИЦЕ


Зашто се лепота ведре ноћи тихо своди
док птице веснице снивају на мутној води
оне исте птице из срећних дечачких дана
као да ми шапћу: можда зацели ова рана

Знају оне а знам и ја да она зацелити неће
да ће она и ране нове постајати веће, веће…
и зјапиће на крају пута као празан гроб
за мене ваљда јер смртан сам, само Божји роб

Спавајте, спавајте птице пред вама је пут дуг
чека вас тежак и опасан лет, далеко је југ
далеко, далеко је гнездо, што га тамо свисте

С пролећа када се вратите, ако вам не махнем
не будите тужне, прилегао сам да предахнем
мислио сам тако… пролећне зоре остаће исте.


Дуле Пауновић Мајданпек
25. септембра 2020. год.

pamtim ga
ali otvaram albume
da se uvjerim je li on
ikada postojao ili postoji
samo priča plava velika čarobna
ostala u slikama morskim
iz kojih je izranjao i koje su se
za njim bučno sklapale

pamtim ga
govori majka imam šest
ili sedam godina i šutim
kao i danas dok njene
razvezujem riječi tražeći ga
kako uspravnim hodom
silazi u dubine okrenute
neprebrojivim zvijezdama

pamtim ga i ja
šapne mi val i kao ispijena radost
povuče se iz moje zjenice
a meni ostane bajka
o učitelju plivanja iz djetinjstva
o moru u koje njegov duh
još uvijek snažno baca
sidra u dubine

Kad utihnu zeleni tramvaji
Naše mladosti
Svratim u aleju na Keju pet
Radi pića i kasnoga sata
Nazdravim sjenama
Staroga društva, šapatu
Nepresušnih moći
Njenih usana
Nazdravim noćnom ambisu
I pustolovinama
Koje vjerovaše u snagu
Preusmjeravanja
Zemljine putanje

Svratim u aleju na Keju pet
Čekam glasove jedine istine
Da nitko više ne čeka
Izdahnulu rumen čije grudi
Nikada nisu ostarjele
I čekam
Da se iz riječne dubine
Nasmiješe
Zaleđene zvijezde
Da oslušnem kako je
Bdjela nada na nekoj
Skali životnoj
Dok su pjevale sretne ptice
Cvrkutao bistar smijeh
Niz tamnu rijeku vremena