Previous Next

SMEDEREVO – Goran Arsić

S M E D E R E V O

Dunave …

Pamtiš li one
besane noći
njene krhke
i nežne ruke
dok sam ispod
krošnje drveća
pio sokove
njenih usana

Tvrdjavo…

Pamtiš li
punoću talasa
dok se u meni
topila
I krhkost stakla
kad je moju
strast osetila

Carino…

Pamtiš li
ritam mojih
koraka
otkucaje njenog
srca
kombinaciju našeg
mešovitog takta

Fontano…

Pamtiš li
one praznične dane
tada je upoznao
i svu draž
njene lepote
spoznao

Gimnazijo…

Pamtiš li
kada sam zaljubljen
dolazio
izostanke pravio
od ljubavi
pijan bio

Dude..

Pamtiš li
dok sam je čekao
dok je u meni
sve treperilo
i njene poljubce
željno iščekivao

Horu…

Pamtiš li
repeticije naše
Glas njenog soprana
poput vilenjaka
moje srce je
mazio

Muzička školo…

Pamtiš li
koncerte moje
u prvom redu sedela je
i note moje
bojila lepotom

Hej
Dunave …

Ti
Tvrdjavo

Ritmična
Carino

Praznična
Fontano

Ljubavna
Gimnazijo

Treptaju
Dude

Repeticijo
Horska

Koncertna dvorano
Muzičke škole

Despote Djurdje
Brankoviću

Pamtite li
moje školske
momačke
i ljubavne dane

Mladost moja
u vama
ostala je

© Goran Arsić

 

29 пута прочитано

Preboleću te – Miško Pločić

Sva tvoja pisma u reku baciću
Sve tvoje slike u vatri izgoreću
Al ne znam šta ću sa ovim u srcu
Kada uvek znam tebe voleću…

Sve tvoje darove pokloniću nekome
Sve tvoje pesme daću drugome
Al onu našu ljubav kad smo se voleli
Znaj, neću dati nikome…

I pored svega još uvek te volim
I neću moći lako da te prebolim
Al život ovaj ide dalje
I da zbog tebe patim neću da dozvolim…

Nateraću sebe da zavolim drugu
Neću da živim život uz tugu
Biće negde sreće i za mene
Zaboraviću tvoju kosu dugu…

Jednom ću prestati tebe da se sećam
Neću prema tebi ništa da osećam
Druga će ući u život moj
Danas ću to sebi da obećam.

32 пута прочитано

Starija žena – Miško pločić

Omiljen sam u svome selu
I tamo me svi vole
Kažu da sam dobar
I zbog toga svi me cene
Al me u poslednje vreme svi kritikuju
Što zavoleh ženu stariju od mene…

Ali to je ljubav
Šta tu mogu ja
Kad me je zavela
Žena starija…

Nisam ja kriv što je starija
Za ljubav ne postoje granice
Dobro je što je iskusnija
A i ima andjeosko lice…

A to je ljubav
Šta tu mogu ja
Kad me je zavela
Žena starija…

Kad me poljubi ja izgubim dah
Kad me dodirne klecaju mi kolena
I to je ona prava ljubav
Pa šta ako je starija žena…

Jer to je ljubav
Šta tu mogu ja
Kad me je zavela
Žena starija…

Nema veze dal starija il mladja
Za mene je ljubav najvažnija
Svi su mladji voleli starije
Nosam izuzetak ni ja…

A to je ljubav
Šta tu mogu ja
Kad me je zavela
Žena starija…

16 пута прочитано

РУСКО СРЦЕ У СРПСКОЈ ЗЕМЉИ – Свети Роман 2019.

Još slika na Fejsbuku
У Манастиру Св. Роман одржана је 2. 9.2019. године по једанаести пут поетска манифестација „РУСКО СРЦЕ У СРПСКОЈ ЗЕМЉИ“, посвећена сећању на пуковника Николаја Николајевича Рајевског. Организатори манифестације били су: Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и друштво српско-руског пријатељства *ПРВОСЛАВЉЕ* из Крушевца у сарадњи са управом манастира Св. Роман. Стихове су казивали песници из Крушевца: Љубодраг Обрадовић, Томислав Симић, Слађана Бундало, Светлана Ђурђевић, Ратко Тодосијевић Баћо, Јевтић Богдан, Мирко Стојадиновић, Вељко Стамболија, Миломир Терзић, као и афористичар Михајло Ћирковић и песници Боривоје Бора Видојкјовић и Бранко Ћировић Ћиро из Ћићевца. У Крушевачкој делегацији песника био је и професор Горан Арсић, који је за ову прилику припремио песму ЦИГАРЕТА…


Горан Арсић 

Ц И Г А Р Е Т А

Вoлeо бих
да сам цигарета
заробљена  између
твоја два прста
док осећам
блага њена
улегнућа

Док лежерним
покретом прстију
припаљујеш цигарету
угледах из упаљача
искру
исту ону
што си у мени
запалила
и у ватру
претворила

Постајем
плавичасти светлуцави дим
у плућима твојим никотин
док из себе испушташ
тај прозрачни дим
сједињен са дахом
твојим

Добро знаш
делотворно шта је
цигарета за људско
срце опасна је
Дах ми говори
да цигарету твоју
пољупцем заменим
и  плућа твоја
мојим чаробним
дахом прочистим

Да им удахнем
свежину љубави
и да дихтују добро
као мех на
хармоници

Вoлeо бих
уместо цигарете
да сам оловка
заробљена између
твоја два прста
И да кривудавим
словима исписујем
најлепше речи љубави
В О Л И М   Т Е    

© Горан Арсић


Nastaviti čitanje

40 пута прочитано

Šta smo mi

 

Šta smo Mi ?

Pitanje od jednog centa, ili od milion dolara ?

Ko smo Mi ? Postoji li ikakva paralela za to – Mi ?

Ne, Mi ne postojimo, Mi smo niko, Mi smo ništa.

Nema paralele u našim malim svemirima.

Nema frekvencije koju emituje pulsar

sipajući po nama prah zvjezdanih čestica.

Mi – Mi dakle, ne postoji.

Postojiš Ti i postojim Ja.

Dva zasebna svemira, dvije zasebne frekvencije.

Dva zasebna pulsara.

I ako te nekad ikad, neko bilo ko, bude pitao

da li smo se poznavali, ko sam, što sam,

ko smo, što smo, da li smo ili nismo,

nemoj da se ustručavaš reći – ništa smo.

Stranci. Manje od toga. Nesusret. Nesklad. Nula.

Ako te budu pitali ko sam, kaži istinu – ne znam,

nikad nam se nisu ukrstili ni putevi ni pulsari.

I ne pitaj se šta smo Mi. Mi je riječ koja povezuje.

Povezuje dvije tačke, dva svemira, dvije zvijezde,

povezuje dva ljudska bića u raznoraznim vezama,

povezuje prijatelje, neprijetelje, znance, čak i strance.

Mi – mi smo – ništa.

Ako te budu pitali ko sam, reci,

mora da je prašina vjetrom nošena

iz neke pustinje slučajno tu na moj put pala.

Otresi cipele i kreni dalje, prašina pustinje

samo jednom nam na put padne.

Odmahni rukom šta god da pitaju

reci da ne znaš o čemu pričaju,

samo istinu kaži, slobodno, zalud ne laži

nikad se sreli nismo, nikad se sresti i nećemo

nikad istom stranom svijeta nismo hodali

niti smo ikad mislima se negdje susreli

dok smo pod istim nebom plavim

slučajno na nekom oblaku odmarali.

Nismo, Mi, mi nismo pod istom kapom nebeskom

i nismo iz iste galaksije, iz istog univerzuma. Nismo.

Šta smo onda mi ? Ništa.

Mi povezuje, Mi obavezuje, Mi spaja,

Mi je dio najljepših svjetskih čuda.

Da li smo, onda, mi dio tog – Mi ?

Ko smo mi, šta smo mi, da li smo mi ?

Mi smo niko, mi smo ništa, mi nismo.

Mi smo statistička greška.

Zabluda. Opsena. Iluzija.

Ne troši riječi zalud da objašnjavaš – ništa.

Odmahni rukom i kao da rastjeruješ roj

dosadnih mušica, pođi svojim putem

ka svim svojim – Mi.

Ovo je bluz koji je već u prvoj noti

obojio pjesmu bojama košmarnog sna,

bluz nekog drugog vremena, nekog drugog svemira.

Bluz je život. Život je istina. Istina je Sloboda.

Sloboda je Beskonačnost. Infinity.

Bluz nije zabluda, nije opsena, nije iluzija.

Bluz je duša. Tu se susreću sve note jedne pjesme.

Tebe nisam srela nigdje. Nismo se ni upoznali ni prepoznali.

Eto, to smo. Ništa smo. Daleki univerzumi.

I nikad, baš nikad se ne pitaj ništa,

kada te neko iko, bilo ko, bude pitao;

A šta ste vi …?

Nema Vi, nema Mi.

Samo bluz koji je ispisao sam sebe.

Usamljeni bluz tišine.

© Nevenka Savić Alispahić

31 пута прочитано

ЛЕПОТА – Андреја Ђ. Врањеш

ПЕСМА НОВА
 

ЛЕПОТА

Најлепше сјаје  звезде
у башти Великих кола,
Месец их радошћу својом залива.

Nastaviti čitanje

547 пута прочитано

Рајевском у част – Горњи Адровац 2019.

„Даљина у очима. Писак воза. Да ли је све око њега бело или сиво, или је живот заиста безбојан?! Поглед у празно. Сећање. Она лепа и разиграна, лака као мирис пролећа, жури му у загрљај. Он поносан, висок, изгара љубављу. Сусрет… и врисак! Даљина у срцу. Тутњава воза. Сада знам: живот је црн. А можда је тама испунила празнину у срцу, у души, у очима. Можда сам слеп, или сам био слеп? Слепило спасава. Она под точковима воза, љубав под точковима судбине. А ја путујем… путујем… путујем“…

Поштовани пријатељи поезије, погледајте видео са књижевне манифестације *РАЈЕВСКОМ У ЧАСТ*, прочитајте и мали осврт на судбину пуковника Николаја Николајевича Рајевског, који је био инспирација и Толстоју за „АНУ КАРЕЊИНУ“ и осетитићете делић атмосвере која је 1. 9.2019. године лебдела у ваздуху на Голом Брду у Горњем Адровцу и знаћете зашто Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ из Крушевца, од самог почетка подржава ову манифестацију. Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу на манифистацији „РАЈЕВСКОМ У ЧАСТ 2019“ представљали су: Љубодраг Обрадовић, Мића Живановић, Ратко Тодосијевић и Богдан Јевтић. Манифестацију *РАЈЕВСКОМ У ЧАСТ осмислила је Светлана Биорац-Матић, тада председница КК „Велимир Рајић“ из Алексинца, а данас су се за реализацију манифестације постарали Александра Стојаковић Теда и садашњи председник КК „Велимир Рајић“ из Алексинца, Мирослав Здравковић, уз помоћ осталих чланова овог клуба. Уводним излагањем о Николају Николајевичу Рајевском, који је живот дао за слободу Србије, отпочела је, 11 по реду, књижевна манифестација „РАЈЕВСКОМ У ЧАСТ“, чији је организатор књижевни клуб „Велимир Рајић“ из Алексинца. Oвога пута поред Руске Цркве Свете Тројице, којa је подигнута Рајевском у част у Горњем Адровцу, у дебелом хладу столетних липа, сусрели су се песници из из: Београда, Ниша, Сокобање, Крушевца, Параћина, Ћуприје, Трстеника, Чачка, Прокупља, Алексинца и других градова и места Србије.. Još slika na Fejsbuku

142 пута прочитано

ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ – август 2019.

Слике на Фејсбуку

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ организовало је 30. 8.2019. године у летњој башти ресторана ДОН ЖОН КУЛА (стари ФАМ-ов ресторан) традиционална ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА – поетско-музички програм.Своју поезију говорили су чланови удружења и њихови гости: Љубодраг Обрадовић, Јасмина Димитријевић, Дејан Милошевић, Градимир Карајовић, Драган Ракић Сингер, Светлана Ђурђевић, Саша Милетић, Јована Марковић, Данијела Јевремовић, Богдан Јевтић, Драган Матејић, Мирослава Смиљанић, Михајло Ћирковић, Горан Арсић, Мирко Стојадиновић и Мирослав Живановић. Програм песничких сусретања је осмислио и водио Мирослав Мића Живановић, који је ово поетско вече обојио и музиком.

НИЈЕ УВЕК СВЕ ТАКО ЦРНО

Седим, испијам кафу.
Душа црна попут ње.
Слушам насмејане људе,
а мене ништа де насмеје!

У души чемер, јад.
У грудима нешто боли!
Где је срећа сад?
Зашто ме више не воли?

Постоји ли безгранична љубав,
због које све се прашта?
Или, љубави и није било!?
Била је само машта!
Nastaviti čitanje

33 пута прочитано

Раде Драинац – 120 година од дана рођења – Трбуње 2019.

Пред родном кућом великог песника Радета Драинца општина Блаце је данас 27.08.2019. године, обележила велики јубилеј Великог песника – 120 година од Драинчевог рођења. У обележавању 120 – тог Драинчевог рођендана учествовали су и песници Удружења песника Србије – Поезија СРБ из Крушевца. Крушевачки песници су тако наставили да негују своју манифестацију “Песници Драинцу у походе”, која је ове године по осми пут одржана у Трбуњу, у родној кући Радета Драинца. Манифестација је ове године реализовна на иницијативу Народне библиотеке Рака Драинац из Блаца, а у сарадњи са Удружењем песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. У првом делу програма који је изведен испред куће Радета Драинца наступили су млади глумци из Блаца који су говорили поезију и прозу Радета Драинца. Пред Драинчевом кућом у улози Радета Драинца појавио се глумац Саша Савић, а стихове су говорили: Марија Јевтовић, Наталија Павличевић, Ленка Ћојбашић, Новак Ћојбашић и Бранкица Црноглавац. Своје стихове казивали су песници – чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ из Крушевца: Љубодраг Обрадовић, Мића Живановић, Ратко Тодосијевић Баћо и Богдан Јевтић, а песму Драгојла Јовића ЛИПА прочитао је Љубодраг Обрадовић. Програму је присуствовао и рођак Радета Драинца из Трбуња Витомир Јовановић Џогурда, као и бројни љубитељи Драинчеве поезије и културни посленици из општине Блаце. Програм је осмислила и реализовала Народна библиотека Рака Драинац из Блаца на челу са директорком Славицом Павличевић.
Još slika na Fejsbuku

47 пута прочитано

СУДБИНЕ… – Андреја Ђ. Врањеш

СУДБИНЕ  –  кратка прича

 Живео је изван правила,стално ужурбан, у истом ритму, деловало  је  да је остао без времена, па као да је  темпом хтео надокнадити цео живот. Црни, како су га звали сви они који су га знали није ни  био црн,а  зашто  је овај надимак  њега запао, зна  онај ко га је наденуо као забуну. У  Радошевом детињству ЦРНИ је играо важну  улогу, пролазио је  поред  његовог дечјег радовања  свакодневно кад би се играо,обележивши не само време него и простор његовог детињства , удахнуо му је нешто необично своје .И  није то  било  случајно  јер ништа на овоме свету   није  случајно. Радовао се дечјој игри као што се пчела радује ливадском цвећу. Нико није могао тад ни знати, није ни било на домак видљивог ко је он.  Као  заробљеник  лошег друштва тражио је  излаз, био је то његов бледи покушај да се извуче из  злокобног у шта је ушао  једне далеке преваре,  хтео је бити део већ испричане  приче. Некад би им  украо лопту онда  би  финтирао  направио гег шалу, па  је вратио   лежерно петом  и продужио  својим  путем.Некад би  дискретно ускочио у игру невидљив као дух, остао кратко тек да је осети и исто тако тихо из ње изашао.Куповао их је  тајнама, постао је  идол. Пролазиле су године и игре са њима ,другачије и различите, са играма је пролазила радост,  дечаци су стасавали имитирајући  необичног човека,покретима, триковима чак размишљањем.Имали су његово поверење и очекивану  наклоност.Све је  између њега и њих  било  искрено, дубоко потхрањено у нешто што се зове пријатељство.

Он је поклањао тајне,они њему радост,а  када се не би видели тог дана, када би се десило да га нема  остјали би забринутији за слутњу, оптерећени сумњом тешком као  камен све док га не би поново угледали. Једном су за мало скренули у порочну тајну која гута  лепоту. Заокупљени игром  нису  приметили како  се привукао, како се  нашао  у гужви   њихових  жеља и устрепталости, бесно као никада пре  рекао  је оштрим тоном: „Можете се играти али коцкати се нећете“  Одржао им  је величанствену лекцију као да им је отац  који неспокојан држи непослушној деци предавање испуњено прекором завршивши га леденим  упозорењем. Минуло је благо детињство, брзо као ветар, као све што је  лепо, живот је попримио другачији немирнији  ток,  нестало је  лудорија, појавили су се нови догађаји другачији, ванредни,тешки, с њима и друга искуства.Негде у трансценденцији изгубио се  Црни као прича као  каменчић у набујалој реци. Прошлост се  враћала  сећањем нагло само када живот наметне чудна решења,посебно за дугих зимских белина ,као лелек времена далеког, као заостале  тајне, као  прича која живи  у играма,победама и поразима, весела или тужна. Генерација  се расула, изменило се све, изгубило себе,али сећање, сећање је  ипак остало. Радош је одселио далеко од  прошлости, истеран испод неба родног, посрамљен, остављен сам себи, изван  токова, одгурнут, отишао  је  да броји облаке далеког севера у земљу ирваса . Све што је деловало до тада  монолитно срушило се  као кула од карата,остали су снови. У времену лажи  све ће се окренути тумбе, појавиће се стара истина која ће се надвити над главе свих и кривих и оних  правих,  најгора могућа пошаст, рат.
Живот је вољом других заменио лагодност за немир   од ружилишта  постао је ружнилиште, стравична неизвесност,злокобна, сурова стварност, нешто толико непојмљиво, нормалном далеко. Доселио се невесело у  други град,туђу земљу ,  да се измакне од невида, да се склони,град у којем је на туђем језику хтео започети испочетка ново. Нису га разумели, имао је осећај да га нико и никада неће разумети, тмуран као и небо њихово, несхваћен, погрешних додира  очекивао је можда и превише.Природно је да људи без траума  живе животе другачијих сазнања испред којих се није испречила ни туга,ни носталгија, ни губитак најлепше тишине, а човек сваки на овој расутој  светлости,  мимоилажења и судара верује само властитом искуству. Тако је бивало увек  и увек ће и бити , остало је то као чињеница непромењљива, као аксиом. Купио је новине једног светлијег јутра , на насловној страни угледао је слику Црног.  Масним словима испод ње  било је написано: „ Ухваћен  у проневери  лопов и коцкар,  име, презиме и надимак, таксативно.“Очима није могао веровати шта је угледао , шта прочитао. Да ли је могуће да их је судбина поново приближила  у туђини.Он га је заиста волео , волео је и  што су ту негде иза угла времена ближе  срцу удомили снове и  надања, али  сазнање да је лопов било је као удар грома.Вест га је затекла као груба неистина,као најнижа подвала, као  најбруталнија лаж. Покушао је вратити  прошлост. 


Још једном је онда  приближио слику очима уверивши се да је његова, видео га је природног као да је  поред њега, али како он  да  је  лопов? Где сместити такво сазнање,неверица, немир, па онда зашто питао се ? Схватио  је најзад целу позадину, прихватити је није могао никако,није ни  хтео. Схватио је  зашто је његово  понашање  онда  било  жустро,  испуњено гневом ,зашто им је поклањао пажњу .Сетио се   говора.  Знао је он  каква опасност вреба  у прљавој  игри коју су били започели, колико фатално  може да се заврши ако  постане навика, колико се тешко од зла ослободити,  није хтео репризу властитог живота, није желео да дечаци скрену у сигурну пропаст,  имао је  савест, непоколебљиву намеру да их спречи у врашки опасном.Спасити  младост која је летела био је не само  његов мотив већ и императив и успео је. Ништа се  као лепота   душе  не сачува у сећању толико чиста, толико убедљива,  беше Радошева помисао. Црни је и поред свега остао  у сећању  као забран у који не може нико, нешто недокучиво као Божанство, власник радости његове. Можда ником не би опростио  горко сазнање,можда ни сину, ни мајци ни ћерки, ником,али њему,њему није могао замерити ама баш ништа. Размишљати  да ли је лопов или  није не би имало никаквог  смисла, где би га та  потврда одвела,изгубио би сву  лепоту, чудо шареног детињства, једино што је остало као  реткост у његовом животу што је у себи носио као симбол, требало му је измислити Сунце и ако постоји таква је била његова тугом опасана стварност,доста му је било људског приземног,пустио је ту муку низ воду,зар му није  доста било свега,  изгубити њега,значило би изгубити себе срушити мит, једино  прибежиште, пресећи грану на којој седи, не  било би то  превише поразно,за ионако  бескрајно сурови људски  живот.

ИЗ ЗБИРКЕ СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ.

СУДБИНА

Родио се патња да га тражи,
живот цео провео у варци,
смешио се кад су га лагали,
они мудри и они глупаци.

Туговао стабло кад се руши,
у лажима гнусним,пливао је искрен,
добротом рањен није мого стићи,
мрзели га што је био мислен.

У простору тамног мира,
злоби није дошао крај,
стихујући поносан у сенци,
ни у рају није нашо рај.

Nastaviti čitanje

1.568 пута прочитано