Saša Milivojev – THERE IS NO MORE POETRY, IT’S OVER

Saša Milivojev / 2021
Saša Milivojev / 2021
Saša Milivojev

THERE IS NO MORE POETRY, IT’S OVER

The sun has stopped.
The mankind has fallen
Evil has carried the day
Blowing the angels away

One and all is just as lonely
The lost are wandering the world
Abandoned, heartbroken
Their traces, as if they never were before
There is Love no more

Somewhere, away from the wicked
Night is yearning for the sun
Where the endless pit finishes
Where the dream extinguishes
The wound has healed
The song rendered speechless
In pursuit of redemption
Poet was left voiceless.

Where there are no tears
no shoulder to cry on
no time to repent
no chance to forgive

Where there is no misery
Where stops all joy and treachery
What will be will be,
Not even a whisper of a prayer to sound
There is no more poetry – ring the curtain down.

.

Translated by Ljubica Yentl Tinska

www.sasamilivojev.com

Saša Milivojev - THERE IS NO MORE POETRY, IT'S OVER
Saša Milivojev – THERE IS NO MORE POETRY, IT’S OVER

ЋУТАЊЕ СРПСКО – Душан Комазец

Народе српски гле тужна збора!
Док ходиш стазом драча и трња
на трону царском сирова, крња
бездушно јечи тужна агора.

Они све  знају, свачији порок,
јер за њих раде највећи зналци,
бивши удбаши и  „комуналци”
и још по неки незнани пророк.

Пурпурним лицем несталог стида
сваки се од њих у груди буса
оштрином речи тупљом од бруса,
клетвом у име очињег вида.

С’ „ прозора” стално бивши тумарач
најлепше речи ко разбој истка.
Свака му царска , ко’ поток плитка,
а шта ће јадан, треба му харач.

Настави са читањем “ЋУТАЊЕ СРПСКО – Душан Комазец”

КАКО ЈЕ МАЛИ ОВАЈ СВЕТ – Крушевац-Хасково

КАКО ЈЕ МАЛИ ОВАЈ СВЕТ – Крушевац-Хасково

Прочитајте више о самом догађају

ЗА НАЈСКУПЉУ РЕЧ

Ниједан човек није пећина
Чак и ако је острво
Чак и ако је обала
Не може ехо да се судара
Са мокрим стенама
У мрачној шпиљи
Међу шишмишима
Празнина је неопростива
(Као Пештера
Крај Дрјановског манастира
У Бугарској
Поред амбиса)
Мора се неком рећи
И најцрња истина
Неком ко ће потрошити
Реч
Најскупљу
Ехо у сопственој пећини
Одзвања прејако
Као громови у глави
И после тога
Не препознајеш
Ничији глас

© Јелена Протић-Петронијевић

Мой пристан

Помислих, че си цвете бяло
в пролет засияло,
привличане мое!

Помислих, че си сън прекрасен,
мечтан, от слънцето по-ясен
обричане мое!

Помислих те за изгрева небесен
в омарата на летен ден,
мое вдъхновение!

Помислих, че си песен
от ехо в златна есен,
мое откровение!

Какво си всъщност ти?
Мечти,
Мечти,
Мечти…

© Августина Янкова

ДУМА ЗА НАЙ СКЪПИТЕ
Никой човек не е пещера
Дори ако е остров,
Дори ако е плаж –
Не може ехото да се повтори
Мокри са стените
В тъмната пещера
Сред прилепи.
Пустотата е непростима
Като пещерата
Край Дряновския манастир
В България
Пред бездната.
Задължително някаква дума
И най- дълбока истина.
Някой ще строши
Дума
Най – скъпа
Ехо в собствената пещера
Твърде кънтящо
Като гръм в главата
И после не признаваш
Ничий глас.© Јелена Протић-Петронијевић
Моје уточиште

Помислих, да си цвеће бело
у пролеће засијало,
привлачности моја!

Помислих, да си сан прекрасан,
сањан, од сунца јаснији,
заклетво моја!

Помислих да си зора плаветна
у оморини летњег дана,
надахнуће моје!

Помислих, да си песма
одјека у златној јесени,
откровење моје!

Шта си уствари ти?
Сни,
Сни,
Сни…

© Августина Янкова

Настави са читањем “КАКО ЈЕ МАЛИ ОВАЈ СВЕТ – Крушевац-Хасково”

ЧАРОБНА ЈЕСЕН – Душан Комазец

Септембар летње дане
скратио, па к’ јесени хрли.
Краљица најлепших боја
чека зору да сване,
јер тежи да пригрли себи
природе радове ране.
 
Танана душа моја
препуна разних хтења
с’ мајком се природом стопи,
а јесен најбољи сликар
сва надахнута и с’ жаром
ту исту природу мења.
 
Док ходим стазом детињства
све око мене трепери.
Румена боја листа
жели још дуго да траје,
па неће да одлепрша
у бескрај, ка земљи црној
са гране што живот јој даје.
 
Суза у оку блиста
од среће, не од туге,
јер волим, а не знам зашто
јесење ноћи дуге.
Можда због звездица сјајних
које ко’ свици у шуми
баш свако вече пламте
и желе заједно са мном
чаробну јесен да памте.

Настави са читањем “ЧАРОБНА ЈЕСЕН – Душан Комазец”

БАЛЕРИНА – Градимир Карајовић

БАЛЕРИНА

Твоје црне очи и покрети
Говоре ми ко си ти
Нежна и прелепа
То сад осећам
Док те гледам ја

Знам да постојим и ја
За сада ти си мој сан
Док те сањам
Ноћ ми дође као сунчан дан

Настави са читањем “БАЛЕРИНА – Градимир Карајовић”

ЛАБУДОВО ЈЕЗЕРО – Весна Михајловић

ЛАБУДОВО ЈЕЗЕРО

Открили смо нешто
после много лета –
балетан се један
међу нама шета.

Ма није то шетња,
већ окретна игра,
јер он скаче и врти се
боље него чигра.

ЈЕЛА – Даница Рајковић


ЈЕЛА


Радост ме тера
Испред тебе да ћутим
Сваки твој додир
Веже ме за тебе
Ти си џепна Венера
 
Међу боровима си краљица
Модни креатор
Балерина за све часописе
Витког стаса и насмејаног лица

Твоје дуге ноге
На постољу сигурно стоје
Играш балет и валцер
Најлепше су очи твоје

Твоје смарагдне хаљине
Срмом проткане
Од твоје лепоте боровима срце стане
И када развигорац рашири руке твоје
На твојим жипонима заиграју све боје

Настави са читањем “ЈЕЛА – Даница Рајковић”

PROKIŠNJAVA LI NAŠ STROP – Mirko Popović

Veliki, iz visina
popustili ključevi
Slapovi
savijaju li dušu
odnose li
naš vid


Pogledaj me

dok još gori
i ključa u nama
večernja rumen
dok očni iris bilježi
pucketanje vatre
blaženstvo trajanja Настави са читањем “PROKIŠNJAVA LI NAŠ STROP – Mirko Popović”

РЕКА – Душан Комазец

Куд год да кренем нечуј прекрива далеки јек
лелејске горе плачне и звона отужних звек,
јер снена тихне река, узалуд хитра жури.
Сустигла је равница, с’ неба облаци сури.

Где си кренула сама кад те даљина неће?
Сва окована ледом сниваш нежно пролеће,
жељна да опет будеш бисер планина нежних,
а не слеђена стаза равница неизбежних.

Е моја худа реко залуд си снове снила
да си лепота света и нагоркиња вила,
која крилима моћним прелеће суре стазе
док те ветрови чежње уздахом нежним мазе.

Свака кап бистре воде у ствари твоја није.
Тамо далеко, ушће немих  чежњи се крије.
У њему руди вечност. Ко задњи трептај дана
нестајеш сваким треном у царству океана.

Настави са читањем “РЕКА – Душан Комазец”

Ljubav…. – Aleksandra Viorovic

smart

Prava ljubav, ljubav koja zaista prelazi okvire vremena i prostora jednostavno ne postaje i ne nestaje, ona je tu, zauvek utkana u naš život, terajući nas da pronađemo onoga ko nam je suđen bez obzira gde se on nalazi i koliko teško ga je pronaći. Jedanput kada ga pronađemo, znamo da je traženju kraj, znamo da nikada više neće biti one želje da idemo dalje i tražimo više, i znamo da će ona trajati večito, i posle nas, i pošto se zvezde ugase i kada vreme prestane da postoji…
Znas retko koja zena ima srecu da ima pored sebe muskarca koji je voli,koji je potpuno iskren prema njoj,koji se trudi da joj pruzi maksimalno koliko moze i kad moze,zato ti kazem da sam jako srecna pored tebe,a to sto me ponekad svlada tuga,to je samo zato sto sam te zeljna,sto ne mogu da te imam vise,cesce,duze…a znam da tako mora biti…i ne treba to da menjamo…nikako.Nemoj mi zameriti,to je zato sto te volim toliko puno…najvise na svetu..

Настави са читањем “Ljubav…. – Aleksandra Viorovic”

ЛАМЕНТ О ЛЕПОТИ КОЈА ТРАЈЕ – Љубомир Вујовић

ЛАМЕНТ О ЛЕПОТИ КОЈА ТРАЈЕ

Затворићу небо у стихове своје Вињетама слова скрићу плаво море
И облаке наде да из речи сину Под графитним трагом сачуваћу боје
Сазвежђа сетна распламсаћу до зоре Да сетамном ноћи снови не расплину
Затворићу небо у стихове своје И облаке наде да из речи сину

Затворићу срце у стихове своје Као стене магму испод земне коре
Да ми плами ватре никад не умину Из дубина жара где се искре роје
Узбурканом лавом сећања док горе Молићу вулкане да ме теби вину
Затворићу срце у стихове своје Да ми плами ватре никад не умину

Ово је ламенто лепоти која траје Док бревијар смрти сенчи сунца зраке
И дах жудни, крилом птице да полетим Опија ме песма, утеху ми даје
Да за навек нежно грлим снове лаке Да те страсно љубим, тугу кад осетим

Затворићу небо у стихове своје Желим гладну љубав вечношћу да толим
Записима срца да слова не жуте Из графитног трага разлиће се боје
У сазвежђа сетна кроз која ћу да волим И кад ми осећања пепелом заћуте

 

Настави са читањем “ЛАМЕНТ О ЛЕПОТИ КОЈА ТРАЈЕ – Љубомир Вујовић”

PUTEM DO ZBILJE – Mirko Popović

 

Nikada niste željeli znati kako brzo se ugljeniše
magičnost prijeđenog
Iza ponositog koračanja žurno ste ostavljali
sve neraščešljane noći i neraspleteno
tlo pod nogama
Nikada niste željeli znati
kako sve brzo vene između želje i kobi
Nikada niste zastajali pred sobom
dok su truli postamenti ljudske
nepotrošive pomame (ispod kojih se guta
blaženstvo virtualnih svjetova)
„štancali“ sumorne pijedestale
kljukajući  vas  iluzijom uspjeha

Настави са читањем “PUTEM DO ZBILJE – Mirko Popović”