Moglo bi se reći još jedan običan dan,sve je počelo rutinski.
Popio sam jutarnju kafu,obavio po kući šta je bilo potrebno,otišao u prodavnicu i završio trening.
Onda počelo sve lagano da se dešava kao u filmu.Nisam bio preterano nervozan,uznemiren ili besan
više sam bio umoran,iscrpljen od loših misli i emocija koje su mi izazivale te misli i od neprespavane noći
jer sam zaspao tek pred zoru zbog misli i unutrašnjeg nemira.
Otac je od jutra pokušavao da uspostavi komunikaciju sa mnom,da mi nešto kaže,više puta sa različitim temama ali ja sam sekao razgovore sa kratkim odgovorima i tako stavio do znanja da nisam za razgovor.
Pitao me posle nekog vremena da mu na računaru pustim diskove na kojima se nalaze njegove pesme i knjige,što sam i uradio.Počela je po glavi da mi se mota misao zašto danas baš dolazi sa knjigama,
da li treba da pišem,da li je to neki signal.Danima nisam ništa napisao a tek sam počeo da pišem,pesme mi stoje započete i nesređene na polici mesec dana,posle tolikog zaleta i inspiracije stao sam jer sam danima bio u lošoj fazi i mislio kako je sve besmisleno.
Rešio sam da izađem napolje obzirom da je bilo lepo vreme za mesec januar i prošetam do crkve.
Zaboravio sam da napišem,da me je pre podne zvao prijatelj i pitao za ribu koju imam viška u zamrzivaču
a koju niko ne jede,ako mogu da je donesem do kluba na dunavu da je peku za badnje veče i pozvao mene i brata na doček božića.To je u meni probudilo lepe emocije i želju za dobrim delom.Pokloniti i odneti ribu ljudima koji čekaju božić uz druženje,priče,dobru energiju je jako lepo i taj poziv prijatelja sam doživeo
kao nešto pozitivno i kao vrstu misije za badnje veče,video sam svrhu,moj udeo u dočeku božića.
Da se vratim šetnji i odlasku u crkvu.
Dok sam išao prema crkvi,imao sam neobična osećanja,vazduh je mirisao umirujuće osetio sam neobično
svetlo januarskoga sunca koje me je prosto vodilo van trenutka,okruženja,kao da sam lebdeo iznad svih briga,problema,sadašnjosti i sveta oko mene.Posle dugo vremena bio sam siguran da će sve biti u redu,
nestalo je očajanje,strah,nesigurnost,nemir i mnoge loše misli koje me prate i jure već duže vreme.
Osetio sam da je sa mnom neko mnogo jači,viša sila,bio sam svestan a tako smiren i spokojan da sam
mogao leći na lupu i zaspati,koliko sam se osećao bezbrižno i sigurno.Nisam mislio uopšte kao da sam se
isključio iz zemaljskog sistema,slično osećanju kada izađete iz vode u vrelim letnjim danima kada legnete na plažu i sunčate se,tih prvih par minuta sunčanja dok se ne osušite,taj osećaj toplote dodira sunčevog zraka.
Odsutnost od svih zemaljskih stvari,bola,patnje,samo mir i ja u tom trenutku,neopisiva opuštenost uma,tela,duha.Nikada tako nešto nisam osetio i doživeo u takvom stanju mira bez euforije radosti i energičnog poleta koje je gorivo za pogon čoveka podstrek da se krene dalje.Sada posle ovog iskustva
mislim da je greška juriti euforična osećanja sreće,radosti,zadovoljstva koja kratko traju pa ih jurimo
i čeznemo za njima,već su mir i spokoj,stanje opuštenosti,smirenosti put ka trajnoj sreći i rešenje
mnogih životnih problema.
Koračao sam lagano,smireno,svi moji pokreti su bili ujednačeni,u ritmu sa osećanjima i totalnoj opuštenosti
kao da nisam hodao nego lebdeo iznad asfalta.Pošto sam temperamentan čovek,brz po svojoj prirodi nisam
mogao da prepoznam samoga sebe.Gde su nestali oni brzi dugački koraci i energični pokreti ruku i uopšte
celog tela.Prvi put sam išao u crkvu sa takvim mirom i fokusiran na cilj,nisam išao kao prebijena mačka
i nemirna duša rastrzana brigama i problemima vukući se umorno po putu,ili pun besa nervozno žureći
do cilja ne primećujući šta se oko mene dešava i gde se nalazim.Koliko sam puta otišao do crkve ali nikad
u ovakvom stanju.
Kada sam stigao ispred crkve sve je bilo drugačije,krst koji sam mnogo puta video sada mi je bio mnogo bliži
očima i mnogo realniji,kao da sam gledao kroz njega ranije kada sam stajao ispred crkvene porte a ne u njega.
Prekrstio sam se i otvorio vrata od crkve,ruka je lagano,smireno,otvarala vrata,gledam u ruku a ne osećam pokret kao da nije moja ruka,nije mi jasno šta se dešava ali sam apsolutno smiren i prepušten stanju u kom
se nalazim.Ušao sam u crkvu i krenuo da kupim sveće,dok sam čekao red gledao sam crkvenu literaturu i vuklo me je da kupim jednu knjigu,u tom trenutku za oko mi je zapala knjiga sveti Serafim Sarovski i rekao sam sebi da ću kupiti nju i još neku kada krenem iz crkve kući.Stao sam ispred ikone,čiste misli i molitva mirnog srca,opuštenog tela apsolutno fokusiran na obraćanje Gospodu,svecima i sili nebeskoj.
Osećao sam nevidljivog prijatelja kome mogu beskrajno da verujem,pred kojim nema tajne,sramote,stida,
koji neće da me grdi,osuđuje,izlaže ruglu ogovaranja,koji me stvarno poznaje sa svim mojim manama,vrlinama,grehovima,sa celokupnom životnom pričom i koji me bez obzira na sve nikada
neće izdati i ostaviti.Kakav istinski doživljaj crkve,moje molitve i smirenosti sa osećanjem tople sigurnosti u
tom trenutku.Gledao sam ikone nekim drugim do tada meni nepoznatim očima sa jasnim i kratkim molitvama.Tišina i blago svetlo unutar crkve koje je osvetljavalo ikone je dalo celom iskustvu još jači
doživljaj.Kada sam završio sa celivanjem ikona i kada sam se poklonio Gospodu i svecima krenuo sam da kupim knjigu.Kao što sam rekao kupio sam svetog Serafima Sarovskog i tražio još jednu,pogled mi se zaustavio na poukama starca Siluana o kome sam puno čuo na tv emisijama i nešto malo pročitao o
njemu.Odlučio sam da kupim te dve knjige i krenem kući.Mislim da nije bila slučajnost da kupim
baš te knjige o čemu ću kasnije pisati.
Na putu do kuće doživljaj se nastavio još dublji i lepši.Gledao sam u nebo i uživao u prizoru,
oblaci su bili sivi a preko njih su se razlivali sunčevi zraci koji su dali novu boju oblacima,
neku sjajno sivu boju a ne onu tipičnu za ovo doba godine tmurno sivu depresivnu.
Gomilali su se kao vagoni jedan za drugim i razbijali kada bi se nagomilali,sa naletima sunčeve
svetlosti koja je prodirala kroz njih a onda im davala čarobnu sivu belinu.Osetio sam toplinu
sunčevog zraka na licu što je neverovatno za januar.Posmatrao sam tu borbu nijansi,rađanje
neobičnih boja na nebu,nisam spuštao pogled na zemlju,bio sam opčinjen,hipnotisan,
ne znam kako sam hodao išao pravim putem.Ptice su cvrkutale iz okolnih parkova,nisam mogao da verujem
kao da sam u rascvetalom maju u prolećnoj šetnji.Počeo sam da udišem duboko vazduh prepuštajući se
osećanjima,jednom rečju da uživam.Uživao sam u lepoti prizora,neobičnoj tišini,cvrkutu ptica koje sam
izgleda samo ja čuo jer sam hodao pored saobraćajnica i zgrada.Pomisli sam Gospode kakva slika,kakav mir u meni,da li je moguće da doživljavam ovako nešto u apsolutnoj smirenosti i kako to da me ništa ne interesuje
osim tog osećanja neopisivog mira.
Kada sam bio blizu kuće spustio sam glavu i pogledao ka horizontu,prizor koji sam mnogo puta video,
zlatna boja prelivala se preko granica zemlje i neba ali ovaj put mi je to bilo kao da sam se rodio i prvi put vidim tu lepotu,sreća kao kod malog deteta.Lagano su se oblaci sve više gomilali i na kraju zaklonili sunčevu
svetlost,ali nisu bili crni čak ni sivi već neobično tamno beli i bacali su neki sjajni odraz po zemlji.
Taman kad sam stigao do zgrade ta igra svetlosti i boja na nebu je prestajala ali emocije su ostale
u meni,osećanja mira,smirenosti,sigurnosti me nisu napustila.Svi problemi,sve brige,osećanja uznemirenosti
straha,besa,konfuzije u glavi su u tom trenutku isparila odnešena su kao rukom.Stara izreka kaže posle kiše
dolazi sunce,dugo sam čekao sunce ali je došlo.Mnogo sam čekao takav trenutak,trebalo mi je olakšanje,
malo mira,da predahnem posle toliko iscrpljujuće borbe,lošeg raspoloženja,teških misli,nemira i mnogo
drugih loših stvari.
Treba mnogo strpljenja i mnogo treba da se tereta istrpi i olakšanje dolazi u nekom obliku kojem ne možemo
da predvidimo.Tako pišem a nestrpljiv sam i temperamentan,znam to sada kao što sam znao i onda,
ali kad dođe nevolja,borba,ja u vatru padam i kroz vatru hodam.Možda me Gospod uči trpljenju i strpljenju
na ovakav način jer sam tvrdoglav čovek,možda moram proći kroz oluje da bi shvatio šta je mir,možda
mi Gospod kroz vatru pokazuje šta je strpljenje i smirenost.Ne znam,nemam odgovore ali znam da ovaj
događaj nije slučajnost i da je stigao u pravom trenutku.Nisam dobio sedmicu na lutriji,nisam dobio
dobro plaćen posao,nisam rešio ništa materijalno,mnoga pitanja od životnog značaja nisam rešio u tom
trenutku.Dobio sam mir koji mi je bio potreban,dobi sam nevidljivi osećaj sigurnosti koji mi je tog trenutka
rekao-ne boj se ja sam uz tebe sve će se dobro završiti.Neobično iskustvo za mene i tako nešto nisam doživeo
ranije.Vrlo interesantan dan i rasplet u njemu,ali da se ovo nije desilo ne bi ništa napisao.
Nadam se da će mi sunce zasijati i na drugim poljima i da će kiša konačno bar na trenutak skroz prestati.
22 пута прочитано
Скорашњи коментари