ČEGAR PAMTI – Ljiljana Tamburić

ČEGAR PAMTI

O Stevanu Sinđeliću i njegovim vojnicima,
čije glave ugradiše, neljudi, u Ćele kulu,
pevaće se i sećati na svu Srbad izginulu,
što čuvaše otadžbinu, na krvavim branicima.

Čegar pamti strašnu bitku, ispred Niša, na proplanku,
pre dva veka, a k’o juče, livada u krvi pliva,
jer sećanje ne umire, a dušama daje smiraj,
daje snagu, nadu, volju, da razmišlja o opstanku.

Niš se danas sav ponosan, okupio na Saboru,
po istoj se zemlji gazi, kao nekad pod oružjem,
zahvalnost u srcu nose, ovi ljudi što se druže,
dižući iz zemlje mrtve svojim lepim razgovorom…

Pera pišu i ne daju, zaboravu da zavlada,
da u svoje mračne mreže, veže dane neprebola,
u pesmama vezu priču svu satkanu od simbola,
istoriju stihom brane, da vremenom ne propada.

Čegar, travom zaodenut, sluša duše kako poje,
veseli se jer oseća ljubav koja ovde raste,
sa prolećem, kad u Nišu, zacvrkuću prve laste,
i kada se, u bagremu, medonosnom, pčele roje.

Ljiljana Tamburić

НЕКА ДРУГА ВРЕМЕНА

 

НЕКА ДРУГА ВРЕМЕНА

У туђем веку
Међ’ туђим људима
Душа радост хоће
Срећу у грудима.

Ал’ ветрови силни
Бију са свих страна
Сва стабла пуцају
Остаће без грана.

Где су оно застала
Времена нам лепа, мила
Зашто сада младунцима
У повоју секу крила.

А она би да порасту
Да полете у висине
Да погледом помилују
Реке, поља и долине.

И да знају међа где је
По сунчевом сјајном зраку
Да везане очи могу
Кућу наћи и по мраку.

Ни времена ова друга
Не сломише жеље, хтења
Да слободно расту, живе
Наша нова поколења.

Само видим остаје им
Тешко доба, тешка борба
Да ко људи с чашћу живе
Од туђина зулумћара
Сачувају образ, њиве..

                                                              Драгојло Јовић

S V E T A C

Kamen tvojih prstiju je otpao,
tvoj dlan ispružen u blagoslov
kao krilo, velike, dobre ptice,
leži pred tvojim nogama razbijen, tuđ…

Tvoje noge su rasekli zubi zemlje,
i kamenje, sivo kamenje.
Dugačak je put, vijugav, strmoglav,
dugo su žudele oči iz tamne šupljine…

Zarđali mačevi vremena rovali su u njima,
sad zure tvoje oči u sebe same,
u ustajalu ostavu tvojih misli,
moćnih misli iz svemisli…

Usne ne osećaju pauke
koji predu preko njih
sive paučine ćutnje,
sive i bezvremeno prašnjive…

Ti, rastočena ćutnja
što u tami stoji,
u kamen si urezana miso
s okrnjenim borama čela…

Samoćo na belom kamu,
crni krste što se raspadaš
u iskonskim očima crkve
na čaršavu praiskonskoga mraka…

Daleko kameni golubovi tvoje glave,
utihnule tvoje tice, tice pevačice.
Odnekud čuješ krike ždralova;
pesma tvoja tica ubijena,
tvoja duša glogom probodena…
* * *
Sve biće pesak koji peva…

© Branko Mijatovic 2021.
Iz zbirke “Snoviđenja”

Beli orao

Puče nebo sa Popovog vrha,

ljute munje zulum počiniše,

kao srdžba opakog očuha,

silnom vatrom zemlju zapališe.

Puče nebo sa Popovog vrha.

 

Na planini sad starine stoje,

od dukata  ište svoje skute,

naslednike oni pomno broje,

pa se jako sada na nas ljute,

Na planini sad starine stoje.

 

‘Beli orle upitaj kurđela,

što se jadan na me’ naljutio,

dal’ zbog kruške što nam je uvela,

il’ izvora što se zamutio?

Beli orle upitaj kurđela’.

 

‘Tvoje delo, tvoja reč ga blati,

tvoj odlazak njega jako boli,

hoće ljagu sa lika ti sprati,

da se vratiš Boga sada moli.

Tvoje delo, tvoja reč ga boli’.

 

‘Sveti oci mene nije htelo,

dolasku se već odavno spremam,

al’ mi noge izdadoše telo,

da se vratim ja vremena nemam.

Sveti oci mene nije htelo.

 

‘Duši mojoj uginuše strasti,

za promene sada želje nemam,

klonu glava hoće dole pasti,

za san večni ja se sada spremam.

Duši mojoj uginuše strasti’.

 

autor

Jovica N. Đorđević

GLAS-Miroslav Krnjeta

Lažni glasni Hanibali
trule su vam parole,
slonovi i vojske vam pali
a kako sad moguli svetski dole.
Gde seljak u nebo gleda
radniku od bola ruke trnu,
sad lajete dolazi snežna beda
dajte narode pšenicu zlatnu.
Sinovi laži,zlatnog teleta,
bogovi rata,gospodo Versaja,
vreme je da osetite tereta
nosite okove, kuće svetskih dahija.
Bacili ste sveto u smeće
sekli šume trovali reke
gazili Hrista trpali krst u vreće
za judine dukate prodali potomke i pretke.
Nestalo bahanalija debelog dvora
plašite se hajduka,Garibaldija,Robespjera,
ne spavate,drhtite od noćnih mora,
čeka vas zora i bandera.
Kažete dolazi najteža zima
pa deri narod bajkama i porezima,
kad nema rešenja gurni raju u rat
a vi ćete pevati i zaraditi procenat.
Prođe život dok pravite metar puta
dosta više maski i mandata,
leba tražimo i malo života
zaboravili smo šta je lepota.
Gurali ste kule ispod svakog lista
zaboravili Gospoda Isusa Hrista,
faraoni šibali ste bez milosti
poješće vas vaše podlosti i bahatosti.
Radnik i seljak neka slavi Gospoda
gospodari će lizati kačamak sa poda,
ili sveti krst ili proleteri
na vrata dolaze besne zveri,
ili Božiji prst.

Д У Ш Е

( сонет 1.)

Душа са душом одвећ уплетена,
воле се душе, у љубави горе;
душе су наше тица убијена,
последњом песмом најављују зоре.

Душе су наше љубављу рањене,
срца камена наша љубав топи;
сред црне планине, окамењене;
душа изгубљена с твојом се стопи.

А кад и како, у које то време,
бићемо вољена телима скупа;
то за нас сад` више и није бреме,

нека нашу љубав Сунце окупа.
Нека свела рука свелу милује,
нека душа души љубав дарује.

© Проф.Мр.Бранко Мијатовић 2021.
Из збирке сонета у припреми

ATI NE SEDLANI – Glosa – Jasmina Dimitrijević

NA PO PUTA

Ostale su za mnom bašte jorgovana
Sjaj proleća moga, šum pesme i vrela
Studena me jesen na po puta srela
I po meni pada suho lišće s` grana.

Autor: ALeksa Šantić

ATI NE SEDLANI

Ostala mi tamo njiva neorana,
livadica moja u korov zarasla,
ati nesedlani vezani uz jasla,
ostale su zamnom bašte jorgovana.

Još se sećam pesme i seoskog prela,
dok se vito kolo po poljani plete,
sviračima prsti po dirkama lete,
sjaj proleća moga, šum pesme i vrela.

Otišla sam davno, mada nisam htela,
pobegla bih rado od ovog sivila,
nestaše i snovi što sam tamo snila,
studena me jesen na po puta srela.

U duši mi crno, crnje od katrana,
noge ko drvene nekuda  me nose,
nepresušne suze moje oči rose,
I po meni pada suho lišće s` grana.

© Jasmina Dimitrijević Srbija
12.12.2021.

БЕРАЧИ ПАМУКА – Душан Комазец

Срце ми је тврдо попут стене црне,
што јецаје сунца у обиљу злата
испраћа бездушно до звезданих врата.
Плам њихов му не да вечно да утрне.

Украли ми душу памука берачи,
милозвучјем речи, што се нежно расу
по отужном дану, који спозна да су
под маском анђела љути освајачи.

У очају, смерном молитвом од Бога
тражим душу другу, благовесну, коју
украо бих нежно, ал’ не знам од кога.

У ноћи, спознаје лажних идеала,
испраћам најлепше чежње у повоју,
док млад месец руди, врх небеског вала.

Годишња награда ПоезијаСРБ за 2021. годину Драгојлу Јовићу

Видео је снимио Славиша Паунковић из Крушевца

После дужег затишја, 24. 5.2022. године у 18:00 сати у дворишту КПЗ Крушевац (која сада ради као саставни део Културног ценра Крушевац) поново је одржан програм ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА – ПоезијаСРБ у организацији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и Културног центра Крушевац..

Овога пута спровели смо  у дело једногласно донету одлуку Годишње скупштине удружења песника Србије -ПоезијаСРБ да се годишња Награда додели: Драгојлу Јовићу за континуиран рад у Удружењу песника Србије – ПоезијаСРБ, ценећи посебно квалитет његове поезије као и његову ангажованост на свим пословима Удружења песника Србије ПоезијаСРБ.

Драгојло Јовић је одмах на почетку програма од Љубодрага Обрадовића – председника Удружења и Светлане Ћурђевић – заменика, примио награду и обратио се присутнима пригодном беседом и једном својом песмом. Награда се састојојала од дипломе, уметничке слике и 5 књига из издавачке продукције Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ.

Затим  су додељене награде по једногласној одлуци Управног одбора за књигу године у издавачкој продукцији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ за 2021. годину (период од сајма до сајма – Сајам књига и издаваштва Расинског округа) и то:


– за област поезије: књига Љиљане Тамбурић из Крушевца ДАМАРИ ТИШИНЕ;


– за област прозе: књига Латинке Ђорђевић из Цириха – Крушевца
ПТИЦА КОЈА НЕПРЕСТАНО ЛЕТИ;



– за област хумора и сатире: књига Драгана Матејића из Крушевца
ШИШАЊЕ ИЗ ДВА ДЕЛА;
Награде су се састојале од дипломе и 3 књиге из издавачке продукције ПоезијеСРБ.

 

Похваљене су књиге поезије – песнички првенци:

ТАЈНЕ ИСКРЕНОГ ОСМЕХА – Миона Ђокић и


ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА – Јасмина Димитријевић – Даница
Димитријевић-Петровић.

 

Награде су се састојале од дипломе – похвале и 1 књиге из издавачке продукције ПоезијаСРБ.

Програм су водили Данијела Јевремовић и Саша Милетић. У поетском и сатиричном делу програма учествовали су: Драгојло Јовић, Љиљана Тамбурић, Латинка Ђорђевић, Драган Матејић, Мирко Стојадиновић, Данијела Јевремовић, Градимир Карајовић, Милосав Ђукић Ђука, Светлана Ђурђевић, Миљко Шљивић, Живојин Манојловић, Слађана Бундало, Љубодраг Обрадовић, Драгиша Павловић Расински, Дарко Михајловић, Братислав Бата Костадинов, Мирослава Мира Смиљанић, Снежана Поповић, Дејан Петровић Кенац, Живомир Миленковић, Милан Марковић Лака, Нада Милосављевић Кети, Александар Дрндаревић Сингер, Милош Ристић, Стефан Кнежевић и Саша Милетић. У музичком делу програма наступио је Градимир Карајовић.

Фотографије ћемо због ограничења броја фотографија на Фејсбуку објавити из два дела:

Уживајте… /ПоезијаСРБ/


И ОВУ ПЕСМУ ПИСАЋУ ТЕБИ

И ову песму писаћу теби,
У зимској ноћи бар један стих,
Па ако ми зора испије душу ,
Читај песму моју, не слушај њих.

Не веруј ништа устима лажним,
Што вешто маску у јутро ставе,
А рањеним душама, као некад бабе,
Баце неки угљен и сливају страве.

Настави са читањем “Годишња награда ПоезијаСРБ за 2021. годину Драгојлу Јовићу”

Točak

Aman ljudi, pustite me više,
svojski se trudim da sve razumem,
možda mi duša pogrešno diše,
al’ ja drugačije i ne umem.
 
Plaši me samo da sve će stati,
ironija zla uzima meru,
evoluciju hoće da vrati,
točak ide u pogrešnom smeru.
 
Kome da pisci ostave dela,
u strahu bolna duša se pita,
kako bi reč moju razumela,
kad više niko neće da čita.
 
Proklinjem tiho sad sudbu svoju,
hteo bih život svoj da zamenim
hoću da nađem pećinu koju,
da se zauvek ja okamenim.
 
Настави са читањем “Točak”

Имамо ли снаге да објавимо књигу ? – “ПЕСМЕ и КОМЕНТАРИ” – Миљојко Ј. Милојевић

У припреми је прва књига поезије Миљојка Ј. Милојевића “ПЕСМЕ и  КОМЕНТАРИ”. Књигу ће као издавач објавити Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ уз помоћ свих Вас који пожелите да донацијом помогнете штампање и чување од заборава ове прве књиге једног одличног писца (чије су стваралаштво многи од нас пратили) који за живота није стигао да званично објави ни једну своју књигу.  МОЖЕМО ЛИ МИ ТО?

Ја се надам да можемо, јер су почеле да пристижу уплате. До сада су финансијски штампање књиге подржали:


Латинка Ђорђевић

Љубодраг Обрадовић

Придружите се и ВИ!

Донације у износу од 500,00 динара и више можете уплатити на жиро рачун Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ: 205-514491-79. У знак захвалности као донатор добићете по изласку из штампе једну књигу “ПЕСМЕ и КОМЕНТАРИ” аутора Миљојка Ј. Милојевића. /Љ. Обрадовић – Уредник сајта/.

Песме у овој књизи “ПЕСМЕ и КОМЕНТАРИ” одабрао је и поређао по редоследу сам аутор Миљојко Милојевић Биле и било је то његово лично издање одштампано на кућном штампачу. Ми смо придодали и песме са сајта: https://www.poezijascg.com/PHP-Nuke/index.php тако да ће књига бити обимна – преко 200 страна!

СОРАБИ

Магистру Ранђелу Јанићијевићу
земљописцу, повесничару, песнику
и врсном аутохтонисти.

Подунавље, Задунавље,
Дунав плави-Фисон стари
Црно море што налива
Сунце јарко док га зари
Сорабе ће још да снива-
Јер Србија цветна, жива,
Сорабска је плодна њива.

Од Плпчника, Бубња, Винче
И Старчева, Брањевине…
До Лепенског старог Вира,
Мој Сорабе, бакра принче
О теби се доказ копа и прибира

Настави са читањем “Имамо ли снаге да објавимо књигу ? – “ПЕСМЕ и КОМЕНТАРИ” – Миљојко Ј. Милојевић”

ŽUTI IMENIK

Subotnje veče misleno,
opet sam sâm, besmisleno.
Predamnom papir, izgužvan, beo;
to moje lice…
Levo knjige, desno knjige;
brdo papira što dušu dira.
Hrpa misli iz svemisli.
Zamisli…
Zašto baš ovog kilavog proleća
bujica rime sve veća i veća?
Crveni telefon, imenik žut,
listam ga, drhtim k`o na vetru prut…
Hoću li noćas pronaći broj?
Ne bilo čiji, nego tvoj prijatelju moj!
Želim da misao ima smisao,
i ove subote besmisaso:
nijedan poznat ne nađoh broj…
Prijatelje moje izbrisali.
Imenik žuti k`o da nije svoj,
pa zar nijedan prijatelj moj?
Besmisleno, nemisleno…
Ma, promišljeno!
Tek juče svi tu su bili,
sve dobro moje sa mnom delili…
Večeras, kad delim samo tugu,
kad delim čemer, jad i bedu,
drugog su našli s kim piju i jedu…
Pljuju sad oni na misli moje,
fuka se njima za moju tugu;
već dugo živimo misao drugu,
odavno nemamo misli iste:
njihove kvarne, moje još čiste…
Prestah listati imenik žut,
ne drhtim više, nisam ni ljut.
Nek misle i dalje svoje pogane,
ja ću i dalje pesničke, tanane…
Pisaću moje stihove i rime,
ne, neću reći nijedno ime,
imena više nisu važna,
ta, ionako sva behu lažna.

Настави са читањем “ŽUTI IMENIK”

PRED SPAVANJE – Ljiljana Tamburić

PRED SPAVANJE

Kada tamna noć se spusti, na sećanja u samoći,
u toj tami kao zvezde, zablistaju tvoje oči…
Svaki kutak, oboji se, plavetnilom ozvezdanim,
pa se dan u punom svetlu, u tom mraku meni javi.

Ja pogledom tad’ pokupim, svu tu srmu s’ tavanice,
i smotam je kao gnezdo, da uspavam besanice.
One kao ptići traže, da u kljun im nešto stavim,
umirim ih i ununim stihovima izmišljanim.

Iz pesama, k’o iz rama, tvoj lik tiho progovara:
“Ova noć je bezopasna, tek prolazna, kratka tama…
Kad zažmuriš, sliku stvori, paunovim perom piši,
noćnu rosu,sa mog dlana, pred spavanje, pomiriši!”

Ljiljana Tamburić