Političar

Opet neki ludi novinar piše

Da sam na vlast došao krađom glasova

E preko glave mi ih je više.

Nisam, vjere mi, narod me izabrao

Sasvim sam legitiman, opozicija laže

A za uži krug: sigurno sjedim

Dok god radim šta mi se kaže

Nije ovdje loše, s visine se dalje vidi

A ima i da se zagrabi,

Sličan se sličnog ne stidi

Ok, mora se ponekad kupiti pojas novi,

Podvaljak mi retuširaju

Stomak mi dobro stoji.

Dragi moji, vlast opija,

I u pijanstvu zaboravih

Koja bješe moja ideologija

A narod k´o narod

Narod voli bajke

Laži uvjek opstaju,

Mijenjaju se stranke.

p.s.

I tako, život piše nove stranice

Ako uđemo u EU,

Radiću i preko granice

A sad malo o mraku

Svaki dan je izvjesno da pada noć
A ovog doba godine i prilično rano
Kao da izvire iz svakog budžaka
kad krene, vere se u prozore, visi iz oblaka
uvlači ti se u kosti, navlači ti se na oči
i koliko god da se boriš nisi jači od noći

I misli se nekako zamrače
sve što bilo je jasno negdje umače
i pitaš se šta li se sve krije iza ove crne zavjese
koga sve može da proguta ova neman
gdje sve ne može da te odnese
ako te samo tmina ponese

kroz prozor crno, baš ni zrno svjetlosti,
ni najmanja zvijezda da zatreperi
isključen tv, kao da je pregorio od poslednjih tužnih vijesti
ni ona mala crvena lampica ne svijetli
možda je nestalo struje, i čudan neki vjetar puše
da ostanes bez daha, da ostaneš bez duše

Pa sebi kažem budi optimista,
sinoć je noć bila ista,
i eto te još si tu

Pa sebi kažem, ne budi dijete

Znaš da je svijetlo

Sa druge strane planete

 

ZUMBUL

Zašto veneš moj zumbule plavi
pa ti suza mesto cveta blista
što ti tuga mladi koren davi
pa ne daje stablu da olista

Nežnu rosu ja sam za te brao
sa bagrema slatki nektar zreli
suzom sam ti koren zalivao
da ti nežno stablo svo zaceli

Rukama sam sunce zaklanjao
da u hladu ti provodiš dane
molitvama Boga preklinjao
da milošću zaceli ti rane

Ja ne ištem za se blaga druga
neka Gospod tvoje pute zlati
ako koren zalomi ti tuga
svoj ću koren tebi cvete dati.

autor
Jovica N. Đorđević
08.06.2024g.

U ovom svetu hladnom  – Nebojša Stanojković

U ovom svetu hladnom  
U ovom svetu hladnom
novo se oružje sprema
u intermecu
Bez utehe za bol i jad
Nit hleba da pruži se
Slabom i gladnom
Dok uživaju u svome raju

БОРБА-Здравка Пап

Саздана од невоља
Разлетим се од твог уздаха
И сакупим се у гомилу страха
И чекам да ме узмеш у заштиту

У снази уздисаја и издисаја
Тумарам ко птица без крила
И скачем са гране на грану
И бојим се људске неправде

Кашљуцам од издаје
И правим се да ми је свеједно
И молим за мало разумевања
И среће у оку истине и правде

Умирем полако и сигурно
И није ми жао да нестанем
У борби која је непрегледна
И тече из душе преварених

SVE TI JE BRATE OPROŠTENO

SVE TI JE BRATE OPROŠTENO

Pod istim grudima spavali,
utroba beše naše gnezdo,
bili smo čisti u ljubavi,
brat i sestra ko jedno čedo.

Bila sam tvoja indijanka,
bolničarka i lečnik mali,
mislima nam plovila barka,
svetu smo maštu svu pokrali.

Delili smo jabuku jednu,
tajnu čuvali kao zlato,
pesmom pojili dušu žednu,
zanavek ljubav obećao.

Zrno od maka ruka moja,
stasala bratom da se diči,
na pragu nikad ne sedela,
žena presudi našoj priči.

Okom ti zavlada omraz crn,
mali lečnik ne leči dušu,
postadoh tebi u oku trn,
reč pogazi rođenu kuću.

Majčinska utroba zaplaka,
rasturen dom grudima kida,
pupčana vrpca iskidana,
ne može sve rane da vida.

Mili brate zašto te nema,
grob majke suzno podrhtava,
zaboravljaš i obećanje,
sestra život tebi bi dala.

Zar ljubav žene omraz stvori,
da mrziš svoje, voliš njeno,
korene tuđe, litre krvi,
sve ti je brate oprošteno.

Teško je biti tebi ništa,
sestra za bratom suzu pusti,
grob majke osta’ kao bista,
bolom da spava i da ćuti.


AUTOR: Vesna Jakovljevic ©️®️
17.03.2024.

РАСТЕМО У СУЗАМА-Здравка Пап

Растемо у сузама
И бројимо дане среће
И чекамо да се помиримо
У жељи да се ујединимо

Растемо у болу
Без сунца и снова
И молимо Бога да се
Сложимо и будемо срећни

Растемо без радости
И бриге за љубав
И борбе за истину
И достојанства

Растемо и маштамо
Да ћемо се попети
До самог неба
И раја у души..

Песма месеца маја 2024.

SVEDOČANSTVO

Čovek je stvoren od krvi i mesa,
drži u ruci jarbol života,
prašta i voli, mrzi i čeka,
čovek je otrov u obliku boli.

Borba srca i uma je česta,
savest je nekad daleki sprud,
gde ne dostigne priziva Sveca,
čovek je dobar, čovek je lud.

Napišite mi svedočanstvo
da sam u bitku sa sobom pao,
htedoh da živim pošteno, časno,
sve što sam imao sve sam i dao.
Izgleda da sam previše lud,
kad sam od samog sebe krao,
ja sam u bitku sa sobom pao,
sad nemam kome, sad nemam kud.

Čovek je biće, voli i mašta,
greška je uboga slast i obmana,
zakletvu daje da neće ikad
da ga obori suza slana.

I opet greši i opet prašta,
popušta lanac na zadatu reč
i opet samog sebe vara
čovek živi zbog ljubavi slep.

Htedoh da živim pošteno, časno,
sve što sam imao sve sam dao,
izgleda da sam po svemu lud
kad sam od samog sebe krao.
Napišite mi svedočanstvo
da nemam kome, da nemam kud,
napišite da živeo je
za druge dobar, za sebe lud.

AUTOR; Vesna Jakovljevic ©️®️

Napomena: Pesmu je za pesmu meseca maja 2024. odabrala Ljiljana Tamburić

 

BREZA

Čuj, kako mrmori vetar kroz usahle brezine grane
i pretešku dirljivu suzu što tiho iz stabla navire
dok lenjo se uspinje danak kao da neće da svane
da varnicom obasja reku, gde stablo nemo umire

Vidi, kako iz sna se budi mlada olistala lipa
pa korenom miluje reku da stablo svoje umije
gde prekrasno vodeno cveće preslatke nektare sipa
gde podno majušne izbočine vidra mladunce krije

Iz usahlog brezinog skuta bezglavo ptica odleti
da pronađe olistale grane, da novo gnezdo svije
i nikada više vratiti se neće da na berzu sleti
da nad teškom sudbinom kletom iskonsku suzu prolije

Gledaj, kako se duri nebo, iz oblake dažd poteče
kako nemirni talas života ponovo rekom plovi
dok stihija zapljuska brezu i ovo majsko veče
iz korena usahlog stabla izniče izdanak novi

autor
Jovica N. Đorđević

VOLEĆU TEBE I NAŠE BREZE

Ugledah tebe jedne košmarne noći,
kad no bolan ležah, povijena vrata;
majka se plašila pozivar će doći,
da me odvedu, znajuć da biće rata.

Tutnjalo je: “Biće rata, biće rata!”,
pogledi se sretoše u noći jeze;
pa zar opet mora brat na svoga brata,
svet je u haosu, ta sve je bezveze!

Očima pitah te: Za Amere, Ruse?
dok si sa vrata uplašena gledala;
jer oni su sila, baš u sve se mrse,
znao sam, da me vode, ti nebi dala.

Osmehom si me grejala kad odlučih,
da neću Ruse, da neću ni Amere;
od đeda, od oca, k`o dete naučih,
ako sam Srbin da časne su namere.

Na groblju časti davno glancah mermere,
sve zabludeli, uz crveno su stali;
ta znam, i njima behu časne namere,
Heroji! Glave dali, idejno pali!

Na stratištu lica, podbula i modra,
crveno pobi, oboji svet u crno;
daleko ostaše i Volga i Odra,
gde grešnik da zaseje sopstveno zrno?

Rođen u crvenom, sad u crno gledam,
budimo pametni, pa mi smo još mladi;
želim da volim, da nikome te nedam,
hajde, baš sa mnom, mlade breze zasadi.

Hajde da vodim te, lepoto, na Savu,
na reku što pamti, znam, ratove mnoge;
tamo da mrsim ja kosu ti garavu,
nikad više vojničke čizme na noge.

U meni, još uvek, ima tihe jeze,
a ti me, snenog, vodiš pod ruske breze;
svet je u haosu, opet svet bezveze,
opet u zbegove i navlači reze.

O, pa zar je bitno: Ameri, il Rusi,
ja hoću da zrno u tebe usadim;
pa nek padnu u vodu sve moje teze,
voleću tebe i samo naše breze.

© Branko Mijatovic 2024.god.
Iz zbirke “Crni čovek” 1995.
Zastupljeno u izabrane pesme
“Bez senki iza ljupkosti snoviđenja” 2018.