Добродошли!
БОГИЊА
Око тебе врти се свет…
Младост, љубав и прилике…
Ти напросто опијаш, сликајући слике,
у којима и крај свој бескрај има!
Oко тебе бљешти сјај,
безброј срца слути срећу…
Око тебе лампиони, сви шампиони,
и нада да ока ти одсјај,
заборавити никад нећу…
Слободно скочи,
све кочнице откочи…
Живот је слеп, кад си тако лепа
по сувом док пливаш, у мирисима уживаш,
све скриваш, а смисао откриваш…
НЕКАД И САД
Кружи смела и усамљена
рода…над огледалом неба
погед јој допире преко брда
топао ветар милује бедра…
Испод ње амбис, дише долина,
шуме немири расутих чета,
кроз пируете распетих једара,
крију се погледи задужбинара…
Зајеча милина уз вијутак,
ту, где су пасла расута стада,
застаде тајно један тренутак,
и састаше се некад и сада….
Настави са читањем “НЕКАД И САД – Сандра Миладиновић Марја”
СТИХОЉУБЉЕ ПоезијаСРБ
Поводом обележавања дванаесетогодишњице од дана оснивања (основани смо 17. 9. 2012. године), Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу Вас позива: да пошаљете Вашу поезију за обележавање овог нама драгог датума и јубилеја нашег удружења.
Можете слати и постављати на сајту све врсте Ваше поезије (љубавна, родољубива, рефлексивна, социјална, елегична и друге) на српском језику. Право слања своје поезије и видео снимака имају сви песници ( млади и одрасли), а сви ће бити у категорији:
Можете учествовати са највише 1 Вашом песмом, без обзира да ли је објављивана или не.
Песме се објављују у писаном облику на сајту www.poezija.rs у категорији “СТИХОЉУБЉЕ – ПоезијаСРБ” односно “СТИХОЉУБЉЕ 2024”. Песме на сајту може објавити сам аутор који шаље песму, а може их послати и на мејл: stiholjublje@poezija.rs како би их на сајту објавили уредник сајта Љубодраг Обрадовић или Драгојло Јовић – члан ИО.
Видео или аудио снимак Ваше песме (у форматима mp4 или mp3) можете послати на мејл: stiholjublje@poezija.rs ако желите да своју песму пропратите и сликом и речима.
Приликом видео снимања Ваше поезије водите рачуна да телефон буде у водоравном
положају да би и снимак био водораван.
Радове можете објавити на сајту www.poezija.rs , или послати у писаном облику, односно видео формату (mp4) или аудио формату (mp3) на мејл: stiholjublje@poezija.rs најкасније 17. септембра 2024. године до 24:00 часова.
Сви радови обавезно треба да садрже податке о аутору (име, презиме, фотографију, место становања, мејл, телефон).
Ако имате нејасноћа, питајте на мејл: stiholjublje@poezija.rs и добићете одговор од уредника сајта.
Радови се не враћају. Слањем радова, аутори радова су сагласни да се њихови радови могу објавити без новчане накнаде ауторима, а по сопственом избору Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и то:
Одлуку о најбољим песмама нећемо доносити, али ћемо најбоље песме по мишљењу
уредника сајта објавити у часопису ПоезијаСРБ број 23. Часопис ће бити објављен у пдф-у и биће бесплатно доступан свим учесницима који су послали своју поезију.
На дан 17.09.2024. године – рођендан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, све песме из ове категорије биће посебно истакнуте на сајту www.poezija.rs.
Организатори нису у ситуацији да сносе никакве трошкове учесницима конкурса у вези са припремом уметничких радова (аудио, видеа и поезије), као ни трошкове евентуалног доласка и боравка у Крушевцу на на неком од програма овог удружења…
Tako mirno je noćas,
ni’zvezde ne trepere
u tišini,pa i mesec,
gubi zlatni sjaj,
grme oblakom koraci,
kao da neko odlazi u raj.
Crna staza dudnji
k’o vitezovi u boj da hrle
i jecaj cepa nebo,
suze padaju na gore.
Munja proždire,ljubav,
otvara teška vrata,
otud ruke samo vire,
prihvataju dolazak iz daljine.
Žure nebeske kočije,
kovčeg duše nose,
svetlost bez kraja,
što bol za sobom ostavlja.
U sekundi horor drama,
crnim slovima ispisana.
Vrisak dece,majka steže
i sama bi plakala,ali ne sme.
Говорим о времену што прошлост нема,
а за будућност је неспремно.
О изгубљеном виду у светлости злата
и грешном извору с којег још захватам воду.
Говорим о магли срдите росе
и речима којима се руга крвоток
и на изрицање пресуде
неће стићи та света реч,
јер среће касне свима нама.
Самоћа нас кришом милује
и сунце у сну немоћно је,
јер га прождиру ноћи самотне.
Док неутешне глади…наричу песму
и заљубљене усне траже,
плачућ’ савршенством даљине,
моjа ноћ не спава спокојним сном.
Говорим митологијом љубави,
наричућ песмину тугу.
Не знам како да ублажим речи,
да’љубављу не плачу
И тај гребен дубине бола
у јецавом цвилу ветра да зауставим.
Сгаснуће сјај небеским сводом,
и умреће звезде
Да више неће бити важно,
ни шта ћу рећи, ни што ћу мислити,
кад из срца исцури сјај чекања
и срж времена…
Никога немам,
никог, на свету целом,
док мислим на далеке дане
од којих су остале само сени.
Као суза низ образ града,
тече река.
Као прозирна вода са кладенца,
кроз коју се назире дно моје душе
Кaо Прометеј на небу голом,
распет сам.
Јецају музе док звезде уздишу,
грли ме облак, громови њиште.
Као из цркве,
из груди ми јече звона.
Кроз крик мисли плачу речи,
док отимам те од тишине.
O baš sam bio glup
tih dana snage i mladosti
kafane i žene drmale mi kosti
ložio se na tebe i bio mangup.
Okolo sve članovi mafije
ja moram na stražu u redove armije
kite me parama kao gastrabajtera
a drugovi grabe kese bisera.
Nema veze ljubim okice lutke
ali nemam dva dinara druže
ostavi me kao đubre poput
trule jabuke
lečim rane na zelenoj travi gruže.
Sanjam Amsterdam,gledam krila aviona
koračam,zastajkujem,kod crkve
svetog Marka
svojom ulicom šetam u tami mraka
jutrom vozom put Čačka,pravac do perona.
Umoran sam palim zadnju cigaretu
molim anđele dok ležim u krevetu
da čujem pesmu o slavnom Boviju
pa da kažem zbogom napuštam
zemlju Srbiju.
BORI ĐORĐEVIĆU
ZBOGOM I HVALA.
САМО ТУГУ ГОСПОД НАМ ЈЕ ДАО
Тражио сам зрно своје среће,
Трудио се, дао све од себе.
Пробао сам али нисам знао,
Само тугу господ нам је дао.
Ходајући пољима самоће,
Под звездама трошио сам ноћи.
Стискала ме праскозорја тиха,
Да л’ је срећа одјек лажног стиха?
Танки дани ко паука мреже,
Зле одлуке и погрешни људи.
Дуге нити окупане жалом,
Узалудна потрага за гралом.
Путем страве распрсла се душа,
Сваки корак овенчан је болом.
Уклесани епитаф над главом,
Од рођења зовем ореолом.
Шта остаје на стазама трња?
Искреност је и превише ретка.
Тек по која кап јутарње росе,
Љуби лице и табане босе.
Сустигну ме некад драги људи,
Нека лепа сећања оживе.
Помогну ми колико ко може,
Да победим ове дане сиве.
Бљесне осмех, заталаса коса,
Стигне нота познатог парфема.
Реч топлине, мирис коже снене,
Поглед страсти и пољубац жене.
Бриди срце од сулуде наде,
Тврдоглаво, до судњега часа.
Све док живим тражићу сванућа,
Све док живим и док имам гласа.
Можда срећа и није за мене…
Заспала је црна ноћ
на неколико кратких тренутака.
Звезда је искористила повољан час,
да раскрили ружичасту боју,
као јутро росу по зеленој трави.
Чудила се свом великом краљу,
како замишљено некуд корача,
без свите и без свог мача,
сузног ока гледа даљину,
као самац богомољска врата.
Заробљен маглом у своду небеском,
осетљив на лет и невин завет.
Чежњом грли трептај тих,
нежан пој миле птице,
што му искри љубав блажену
Звезда дозива Месец пун,
као бисерна шкољка зрео.
Он,не чује тај мио звук,
и не види од слепила свог,
благ сјај што га дочекује.
Сваки му корак оборене главе,
на челу исписана
путања каменитих,
стрмих брига,
да сетом такне своја срећна
звона и да љубав сузом залије.