Luster – Darko Rašeta

      Luster u mojoj sobi – naslikao Darko Rašeta

U mojoj sobi luster na nebu stoji,

Izgleda kao visibaba.

Prav je u jednom delu,

Ali visi u pogrešnom smeru.

S njim odlazim u san,

I njega prvo ugledam kad počne novi dan.

Palim ga uveče kad se u sobu ušeta mrak,

Ali on je potpuno istrošen, nefunkcionalan i umoran.

Od pet njegovih visećih glava,

Samo jedna snažno sija.

Pitam se još koliko će vremena proći,

Dok i ona ne nestane u samoći.

Neko bi ga odavno ubrao,

Sa tog glatkog nebeskog polja.

Zamenio ga modernijim, lepšim, boljim,

Jer nije delio s njim, nezaboravne i smisaone dane i noći.

~ Darko Rašeta

ТУГА! Преминуо Далибор Ђокић, новинар и песник из Бруса

DRUGI PIŠU: ESPRESO – TUGA – Preminuo Dalibor Djokić

Горан Минић, песник из Бруса ми је јавио тужну вест да је 21.10.2021. године преминуо његов колега новинар, а наш заједнички колега песник Далибор Ђокић. Шта рећи, него ТУГА!

СУТРА СЕ ЖИВОТ ЗАВРШАВА... – Горан Минић

Драги мој Ђоле, вест је стигла страшна , изгубио си последњу и највећу битку живота. Настао је мук, неверица, а опет све је злокобна истина. Сузе теку саме. Не могу да их зауставим док премотавам ону чудесну реченицу изговорену приликом нашег последњег сусрета “Сутра се живот завршава” то је тек један стих песме у рукопису коју си ми показивао…

Као да си нешто предосећао. Из пепела посутог росом тихо си се винуо пут неба говорећи још “Колико мало је потребно да се загреје срце”.

А бол је велика. Тек си требао да искажеш, и покажеш животу и нама, шта све можеш. Сећаш се, драги мој млади пријатељу, како смо се радовали твојој глумачкој награди на фестивалу у Смедереву, како смо се поносили твојом другом збирком песама “Урлик бола”. Тај урлик међу корицама тек сада ми одзвања као урлик неоствареног и неправедног док смо говорили о неправди коју су ти наносили док си остајао без посла. Неки су били пречи.

Сећам се како смо правили Радио Брус, касније и ТВ Брус, сећам се са колико љубави и даровитости си ушао у тај посао заједно са Жидом, Вером, Сенком, Маријаном, Сикијем и другима. Данас су то само успомене на тебе, друже мој.

Опрости онима који су грешили, и који су се огрешили о тебе, опрости јер само велики праштају. Ја никада нећу заборавити оне промоције у Крушевцу и Брусу, оно дружење са пријатељима из Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ СРБ. Прерано и изненада си се придружио Баћи, Бори, Мићи…

Шта данас рећи твојој мајци, твом брату? Био си сјајан, непоновљив шмекер који се није трудио да га сви заволе, јер како си умео да кажеш “онда би заборавио ко си”. Драги мој Ђоле, разумео сам те и када то нисам желео. Живео си боемским животом као да ти је сваки дан задњи дан. Умели смо у једном погледу да се разумемо за све ове године твог кратког живота.

Хвала ти, пријатељу. Обећавам чуваћу, и чуваћемо, успомену на тебе јер си то заслужио. Хвала ти за поговор моје књиге коју смо се спремали да промовишемо ових дана. И сам си волео песме Неше лептира и ону “Јелени умиру сами.”

Нека ти је вечна слава.

Горан Минић

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, имало је изузетну сарадњу са Ђолетом, како смо га из милоште звали. Био је наш сарадник на сајту www.poezijascg.com где је од самог почетка објављивао своју поезију, пре свега боемску. По његовој песми ПИЈЕМО ЖИВОТ И ЈА дали смо и име зборнику поезије које је наше удружење објавило 2015. године. Објавили смо и његову књигу УРЛИК БОЛА. На нашем сајту можете чути и како Далибор говори сопствену поезију…


НАЗИВ КЊИГЕ ЈЕ ПО Ђолетовој песми ПИЈЕМО ЖИВОТ И ЈА


Далибор Ђокић чита песму по којој се зборник “ПИЈЕМО ЖИВОТ И ЈА” зове

ПИЈЕМО ЖИВОТ И ЈА

Пијемо живот и ЈА.
Опијам га вином и ракијом,
он мене тугом и болом.
На доку крај шанка,
он оде од мене,
а ја остах да појим себе.

Седимо у кафани живот и ЈА.
Пијем и пушим,
покушавам њега да срушим.
Појим га до краја,
тражећи вечни пут,
пут до раја.

На тој дугој стази,
изгубих и себе и њега…
Рано ујутру,
уморни боем, кући се гега.

© Далибор Ђокић

У наставку подсећамо на лик и дело Далибора Ђокића…
Настави са читањем “ТУГА! Преминуо Далибор Ђокић, новинар и песник из Бруса”

Недостајања

1.

Ових дана ваздух мирише на буру.

Само мирише, нема је ту.

У том мирису мијешају се давни,

помало заборављени мириси дјетињства,

младости, неки давни срећни дани.

Ових дана све мирише на буру,

На далека брда,

камен и босиљак,

лаванду и винограде,

на бакин хљеб и уштипке,

на мамину кухињу,

мирише на румене обрашчиће,

плаве локне и звонки смјех

што одзвања широким двориштем.

Мирише на трешњин и багремов цвијет,

на пар испреплетених прстију,

на заувијек.

Ових дана све мирише на буру.

А буре нигдје. Нигдје…

Нигдје ничега,

само незаборав и ноћ пуна

даљине, сјећања и немира.

2.

Ових дана ми недостаје бура.

Не осјећам је ни у ваздуху.

Нема је ни у мени.

Само то недостајање.

Недостајање и тишина.

Таква су недостајања, тиха,

али ова тишина није од оних тишина

које миром миришу.

Ова тишина је као бонаца.

Бонацу осјећам, њен мирис пун слутњи.

Недостаје ми бура …

Бура која ће очистити ваздух

односећи све пред собом,

бура која би мрсећи ми косу

и носећи ме као лист

улазећи у сваку кост

добро ме протресајући

бистрећи поглед и мисли

и полако јењавајући

односила са собом ово

што се скупило на раменима

у очима, у новим борама

у старим ожиљцима

у никад затвореним ранама

у души …

Ових дана ми недостаје бура.

Нема је ни у сјећањима.

Нема је ни у мени.

Ту је само …недостајање.

Недостајање и кобна тишина

што мирише бонацом.

Пир

Српом месеца, сву ноћ, жањем звезда снопље
Видиш љубави, шта стављам пред твоје стопе
Док гори метеор бачен на земљу као копље
дугом среће цветове таме бојим и речи строфе

Вилинске песме магле се јате изнад брда
Свијам ти пољупцима гнездо под грлом
Груди ме твоје чежњом зову ко родна груда
Плејаде у коло дозивам чаробном фрулом

Живот бих проживео са руком у твојој коси
Моја je мисао шарени рингишпил сањарења
Од кад се са судбином сретох ја те од неба просим
у теби самој открих чудесни лек против старења

Ноћас ће још сва сазвежђа за нашу срећу чути
Кићеном буклијом мој брат у сватове зове
У загрљају на постељи од облака ћемо осванути
кроз калеидоскоп загледани у своје снове

Земља се тобом кити док те небо слави звездама,
осмеси твоји на путу до среће нек буду водиља
Хаљину од жеља обуци да обасјаш поноре бездана
Увире прошлост у доба будуће, а душа те моја благосиља

ЛЕТЊИ ДАН & ЛЕТЊЕ ВЕЧЕ – Дуле Пауновић

ЛЕТЊИ ДАН

Из таме, низ планину,
ливадом,
жубором реке,
котрља се Сунце
да се поново ушушка у постељу ноћи
…освит.

Мирисом, цвеће се буди
роса светлуца сјајем драгуља,
птице певају у хору оду новом дану
пчеле и инсекти брује вредно
зец начуљио уши-ослушкује
…јутро

Сунце ка зениту хита,
све је живо
ратари у зноју вредно раде,
косци песмом и откосом се надмећу
полегао мирис покошеног цвећа и траве
… до поднева

Све је утихуло и стало,
нови мириси под топлином Сунца опијају
и ратар и косац и Шаров стари
у хладовини, засели да предахну
и окрепе се из завежљаја
и тиквом хладне воде
… подне

Повремено, за собом поглед баце
пуно око и милина у души
берићетна и безбрижна година ће бити…
Док Сунце на запад хита
и топлина, сенке су све су дуже
… поподне …и сутон се сшушта.

ЛЕТЊЕ ВЕЧЕ

У даљини галама и дозивања се чују,
окаснела клепетуша и бич пастира запара мук,
шарови бесомучно око својих тараба једногласно залају
зелене гране и китњасто воће постају плаво тамне
и њише их лењо благи, ноћни поветарац,
само лампе чкиље и парају таму,
… повечерје, ноћ полеже.

Ноћ, тишина, мир… снови се већ сном везу.
Небом тамно-плавим звезде и Месец се пале:
надам се- засјаће две најсветлије звезде,
два ока Њена давно угашена, ову ноћ да доживе
а Месец враголасти испричаће ми своју причу
…ноћ за окрепљење и наду се спустила…

Дуле Пауновић
17. 10. 2021. год.

У ОЧИМА ПЛАВОГ НЕБА – Даница Рајковић


У ОЧИМА ПЛАВОГ НЕБА



Не волим да живим у самоћи
И неке ствари се разилазе и губе
Нису стајале на правом месту
За опстанак не треба да се труде

Никада те нећу заборавити
Ни љубав која је ушла у срце моје
Ту је насла право место
Да живимо нас двоје

Најбоље би било да време пише
И да све буде на месту где треба
Твоја љубав вредна је и драгоцена
У очима плавог неба

У тишини седим крај тебе
И стављам те на своје крило
Штитим те од додира времена
И да све буде како је и било

Настави са читањем “У ОЧИМА ПЛАВОГ НЕБА – Даница Рајковић”

Сећам се тог пољупца – Милутин Плочић

 

Сећам се тог пољупца

Падале су благе кише
И био је школски распуст
Нежно си ме загрлила око врата
И пољбила ме задњи пут.

Тог пољупца се и данас сећам
Јер више ме љубила ниси
Сузних очију си се окренула
И заувек негде отишла си.

Отишла си из мог живота
Негде далеко, не знам где,
Данима сам плакао, годинама туговао
И никад те нисам пребoлeо.

Сузе ми и данас квасе лице
Кад се сетим тог пољупца
Од тог растанка нашег
Никад се нисам опоравио ја.

Рекла си да на растанку нећеш плакати
И своје си обећање одржала
Али знам да си касније
И ти као киша исплакала.

А, ја, плачем још увек
И за тобом ме срце боли
Јер, као што смо се вoлeли ми
Нико никад неће да воли.

Настави са читањем “Сећам се тог пољупца – Милутин Плочић”

ВИЛИНСКО КОЛО – Јасмина Димитријевић

ВИЛИНСКО КОЛО

Где се нико надо није,
вилино се коло вије,
пoлeтније него прије
крај изворске воде двије.
Ту леп момак лице мије,
а и ледну воду пије.
Гледа коло сто се вије,
па му несто јасно није.
Да л`  је будан, или спије,
Да ли да се сад сакрије,
и да бира најмилије?
Гледа коло веселије,
а срце му јаче бије.
Све су виле убавије
И над њима он сад бдије.
Најлепсе се једна смије,
другој дуга коса вîје,
трећој  бисер око лије
четврта му душу грије.
Одлучит  се лако није
кад би мого бират двије.
Није момче најхрабрије,
мора бити одлучније.
Неста коло што се вије
то сан само момче сније.

Настави са читањем “ВИЛИНСКО КОЛО – Јасмина Димитријевић”

Опомена

 

Ходам по врелом пепелу
тек угашених пожара
брижљиво тражећи заостале искре
босим их ногама газим
да ни једна нигдје не остане.

Пуштам да стопала крваре
не обазирем се на оштре болове
што јаче и дуже боли
мање ће ичега остати
мање искри заостати.

Мјешају се пепео и крв
дим се са маглом стапа
на рањава стопала
обувам ципеле за сутра
које воде у ведра јутра.

Сваки корак изазива бол
подсјећа на згариште иза леђа
не одустајем, корачам
пуштам корак да рану врјеђа
да не заборавим, да се не окренем.

Нека боли, само је бол сигуран пут
што јаче боли дуже се памти
гдје су и кад настале магле
само је бол прави штит
од новог мача, од нове ране.