Аутор: Јасмина Николић

Слободна

 

Пожелела сам јуче

да сам зрно песка

у пустињи.

Да сам слободна,

ветар ме носи.

Свуда.

Летим.

Да нисам затворена

у шкрињи.

 

Пожелела сам јуче

да сам

латица маслачка

на ливади.

Да сам слободна.

Ветар ме подиже високо,

изнад шуме.

Докле моје очи досежу.

Игра се, крије ме.

Да нисам ухваћена у мрежу.

 

Пожелела сам јуче,

да сам кап воде у реци.

Да сам слободна.

Ништа ме не плаши.

Брзаци ме носе.

Да нисам заробљена у чаши.

 

Нисам.

Слободна.

Омче су многе са страна свих.

Стежу ме,

чују се суседни гласови.

Ћути.

Буди тих.

Не дозвољавају

мени ни један стих.

 

Јасмина Николић

 

Наша песма

Кроз залеђено прозорско окно

угледах твој мио лик.

У оџаклији црепуља.

На ковчегу ибрик.

Мирис испеченог хлеба

шири се кроз нашу кућу.

Са радошћу очекујем те, драги,

да направиш нам ракију врућу.

 

Шириш руке и љубиш косу моју.

Довољно за цео дан један.

Доносим нарамак дрва у скуту.

И чујем твоје благе речи:

“Важно је да си ти мени ту”.

Тренутак, а као цео живот је вредан.

 

Блискији смо сада него икада,

док гледамо белину жупе наше.

У зимској ноћи, поред ватре која светлуца.

Пламичци су надвладали таму.

Назиру се кроз наше подигнуте чаше.

Чујем твој шапат:

“Душо моја, не остављам те никад саму”.

 

 

Милан Ракић

Јасмина Николић