NEBESKO CARSTVO

Ovaj sonet posvećujem mom
recenzentu, kjiževniku Slobodan Djurovic, koji mi, evo, piše i treću recenziju.
Ovoga puta za životno delo jer ne nameravam više štampati knjige.
Zahvaljujem velikom pesniku, kulturnom pregaocu i uredniku moje zadnje knjige Ljubodrag Obradović, Udruženju pesnika “Poezija SRB” kao izdavaču i gospodinu Dejan Spasojević čiju štamparsku delatnost i izdavaštvo preporučujem svima koji žele dobro urađenu knjigu.
Posebno se zahvaljujem cenjenoj umetnici, slikarski Zaklina Andric koja je nesebično sponzorisala štampanje moje knjige.

Davno to beše, kad rodilo se dete,
kojem je Tvorac mnoge talente dao;
odraste brzo, godine žure, lete,
imućan, slavan, u mladosti postao.

Sreća je njegova trajala prekratko,
dušmanski uništiše njegovo tkanje ;
u trenu jednom, nesta sve što je satko,
da, bio je Tvorčevo žrtveno janje.

Nikada više dvore zidao nije,
umesto svoga, živeo drugih život;
delima sve bliže Iskonske sinije,

za njega Heruvimi spremaju kivot.
Za sobom ostavlja duhovno bogastvo,
skupio dovoljno za Nebesko Carstvo.

SKLOPI MU OČI

Svi su smrtni, svako mreti mora,
al nova se zora opet rađa;
čujte krike sa vrha Timora,
to se zemlja kojekud porađa.

U nju seju najlepša semena,
seju s` stara, al seju s` i mlađa;
zato j` zemlja oduvek bremena,
biva, smrt je od života slađa.

Pa ko ima drage pored sebe,
da mu oči sklope umrlome;
taj srećan je, ne treba da zebe,

crne misli neka ga ne slome.
Sklopi mu oči, potomče, sine,
s Timora krik je – krik sa visine.

ГЛАСНА ТИШИНА – Иво Торбица

ГЛАСНА ТИШИНА

Још увек станујеш на мојим уснама,
И мириси твоји предубоко су завучени
Испод сваке поре мог лица,
Хладне и бледе коже.

У данима испуњеним невременом и ноћима,
Мучи ме гласна тишина,
Изостанак погледа са оним нечим и необјашњивим,
Што је обоје до облака, неба и звезда,
На крилима заједничког сна носило.

Зар међу нама није могло бити много више?!
Зар се нисмо могли боље упознати ми?

Превише ме болиш.
Постао сам мртвац живи!

У очајању, попут сенке у мраку,
У тренутку дугом, из темеља нестајем,
Носећи те и даље на уснама својим,
Kоје те, иако нестварну,
Никада неће престати да љубе,

Чак ни после смрти!

DANA

Kano sivo jutro u proleće rano
što u nedra svoja čuva studen zime
čekah da te sretnem moja mila Dano
da te vidim da me pusta želja mine

I nije mi žao što mi mladost prođe
što mi život kruni noći i svanuća
žalim samo Dano što mi ti ne dođe
što ti oko moje ne postade kuća

Bez tebe se Dano gnušam svakoj bori
i svakome danu što mi srebro plete
čekam da mi kosa tvoja zavijori

kano zlatni barjak na vrh kule svete.
Pa mi sleti Dano tu na željne grudi
u mom setnom oku zanavek ti budi.

autor
Jovica N. Đorđević

ТАМО ГДЕ НИКАДА НЕЋУ ДОЋИ – Иво Торбица

ТАМО ГДЕ НИKАДА НЕЋУ ДОЋИ

На раскршћу живота, пут нам више није исти.
Из камених груди, отима се последњи уздах.

Моје све је сада ближе безнађу, лудилу и смрти,
Јер тамо где је твоје срце кренуло,
Ја никада нећу доћи!

Најлепше жеље и тренутке нежности,
У свитање, без речи, оставили смо за собом.
Сада ми успомене и силне сете навиру;
Од заборава те отргнути не могу!

Знам, вреле усне и румене образе твоје
Чекаће неки други људи и нова лица,
Док моје, после тебе, до гроба,
Остаће неме и нељубљене!

Kада ме Бог себи узме,
И усамљена душа, на рањеним крилима,
Полети ка небу и сјајним звездама,

Можда ћеш коначно схватити
Да је само наша љубав била чиста и права,
И да су сви око тебе били лажни, у пролазу.

На дугој и пустој стази немира,
Само једно те молим –
Име ми не заборави!

Допусти да ти понекад
Kао рајска птица, у мисли слетим,

Јер тамо где је твоје срце кренуло,

Ја никада нећу доћи!

КАД УМРЕ СЕЉАК – Светлана Биорац Матић

 


КАД УМРЕ СЕЉАК

Кад умре сељак то не објаве вести.
Уздахне њива бременита,
зашкрипи кош црвоточни пун жита,
и забран забринути читаву шуму обавести.

Сељак кад умре нико не држи велике говоре.
Зацвили пас на ланцу у авлији
И калем млади задрхти на кајсији
док црне чавке међе надлећу и жаморе.

Сељак кад умре мало је букета и икебана.
Тужно мирише босиљак
И понека мушкатла тек убрана,
а он у очима носи читаву ливаду цветну
што је миловао и удисао свакога дана.
Настави са читањем “КАД УМРЕ СЕЉАК – Светлана Биорац Матић”

УСАМЉЕНА -Здравка Пап

Кад ми дођеш,
ти позлати срећу
светлошћу из душе
и радошћу из срца.

И прислони образ
уз то моје лице,
па ми реци лепо:
да сам твоја ружа.

Загреби по души
ко пуповац по трави
и пронађи радост
у срцу што плаче.

И немој ме никад
изгубити из вида
и увек се сети,
како моја душа
вене усамљена.

ПОПУТ МОРА… – Сандра Миладиновић Марја


ПОПУТ МОРА….

Пуна,  ми је душа чемера и јада
страда посрнула у мраку самоће
и не знам још увек зашто ли се нада
речима што тражи, додиру што хоће?!!

Нада се… И ниче сваког јутра опет,
пролећа су дани, године и часи,
миришу шапати које чудом чује,
замишља док клија, само да се спаси!!

Воли те, и ако вечност сама грли
у маси те види како луташ смео
понекад си збуњен као да би хтео
да постанеш Месец и скрасиш се цео?!!
Настави са читањем “ПОПУТ МОРА… – Сандра Миладиновић Марја”

PUSTINJSKA ŽALFIJA

PESMA MESECA JUNA 2024

PUSTINJSKA ŽALFIJA – Sonja Bratić

Pitao si me jednom
pod okriljem začaranog neba,
posutog zvjezdanom prašinom,
u noći u kojoj se čula
pjesma pijanog zrikavca,
da ti povjerim sve ono
što čuvam
u najtananijim dijelovima svoga bića,
tajnu koju ćutim,
nedorecenu u svim danima
koji ostaju iza nas.
Gledao si me
ocima gladnim saznanja,
kao da u meni postoji neka zagonetka, mistična,
poput razotkrivanja cirkuskog šarlatana,
kao da će iz moga tijela
poteći rijeka riječi i donijeti otkrovenje.
Šta sam to ocutala, skrila,
kao pulsirajucu sliku
iscrtanu rukom veselog ciganina
koji sav svoj život nosi u jednom đaku.
To je tajna od sedam dana,
sedam noći,
sedam vjekova,
sedam beskonačnih
fantazmagoricnih svijetova
koji u dalekoj pustinji
stvaraju savršen neuništivi cvijet,
pješčane žalfije,
koja daruje pustinji svoje srebrno lišće, pokrivalo za zalutale,
iznemogle putnike.
Ta žalfija to sam ja,
oaza u nepreglednim dinam
koje me nanovo dovode tebi.
Ni osjetilo najiskusnijeg botaničara
nije pronašlo put do tog mističnog, nesalomivog cvijeta
koji stanuje pod mojim okriljem,
pokrivenim pješčanim
nepreglednim prostranstvom
u čijem svakom i najmanjem
zrncetu očitava se moja ljubav.
Ljubav koju ni suša,
ni vrućina od koje se gubi um,
do granica gdje pustinja
dobija obrise oaze,
ne može da uništi,
ta ljubav ce trajati
čak i kada se poslednja kometa obruši
u pokušaju da stvori neki novi svijet.
Zanavjek,
kada svi brodovi potonu
zajedno sa svojim jarbolima,
pustinjska žalfija
ostaće kao simbol prkosa i inata.
Pitao si,
dal je sve to istina,
kako cvijet moze da traje vjecno.
Samo sam se nasmijala,
vjecnost je ravna ludilu
koje se sadrži u jednoj riječi, Voljeti!

Jednoga dana
pored pustinjske žalfije
procice umorni beduin,
poželjeće da taj zanosni cvijet
otrgne iz divljine
i da ukrasi kose svoje dragane.
Ali cvijet neće imati tu sudbinu.
Nekom neviđenom magijom
svoje mjesto naći će
među koricama stare knjige,
i pobjedice svoje nestajanje,
promjeniće svoj oblik
i dugo među
stranicama starog papira
u kojem obitavaju mnogi junaci
zivjece jedan ziviot koji se zove čekanje.

Čekaće da u tvoje ruke stigne knjiga koja nosi odgovor.
Ugledavši ponosnu pustinjsku žalfiju,
niz tvoje lice krenuće tihe suze
i u tom trenu
saznaćeš tu davno sakrivenu tajnu,
saznaćeš koliko sam te voljela.

(C) Sonja Bratić

СЛУТЊА – Миомир Хари Ристовић

СЛУТЊА

Ноћас ми не долази ни у снове
не оп арај ни најмањи прозор ове старе куће
јер је мост између твојих и мојих порука
покидан оног белог дана
када си ме лудо болесног
заборавила
на перону сањиве железничке станице
ноћас се не отимај ни за моје ливаде у коси
јер су и последњу влат траве
однели северни ветрови
оног јутра кад сам у оку убио
последњи дамар наших обала

Не улази ноћас ни у моју улицу
јер се и калдрма љути када тебе види
памтећи све љубавнике који су
псећи послушно хрлили твојим рукама
и газили кишу што опомиње на април
и заједничка пролећа
Настави са читањем “СЛУТЊА – Миомир Хари Ристовић”