ПОПУТ МОРА….
Пуна, ми је душа чемера и јада
страда посрнула у мраку самоће
и не знам још увек зашто ли се нада
речима што тражи, додиру што хоће?!!
Нада се… И ниче сваког јутра опет,
пролећа су дани, године и часи,
миришу шапати које чудом чује,
замишља док клија, само да се спаси!!
Воли те, и ако вечност сама грли
у маси те види како луташ смео
понекад си збуњен као да би хтео
да постанеш Месец и скрасиш се цео?!!
Можда, би те онда волела још више
јер твоја би светлост била лек за ране
које сама вида када бол је сломи
и машта попусти, па пропушта дане!
А дани, та блага, како их разбаца,
ко ситне крпице, безвредне ситнице
многе даде боли, посрнула …грешна,
сулудо потроши ово свето пиће!
И сада, очајно граби низ улице,
сокацима жури као брза река,
о зашто се увек не радује небу
грле је ко море..плима и осека!?
Пуна.. ми је душа чемера и јада
страда посрнула у мраку самоће
и не знам још увек зашто ли се нада
речима што тражи, додиру што хоће?!!
© Сандра Миладиновић Мајра
