СЛУТЊА
Ноћас ми не долази ни у снове
не оп арај ни најмањи прозор ове старе куће
јер је мост између твојих и мојих порука
покидан оног белог дана
када си ме лудо болесног
заборавила
на перону сањиве железничке станице
ноћас се не отимај ни за моје ливаде у коси
јер су и последњу влат траве
однели северни ветрови
оног јутра кад сам у оку убио
последњи дамар наших обала
Не улази ноћас ни у моју улицу
јер се и калдрма љути када тебе види
памтећи све љубавнике који су
псећи послушно хрлили твојим рукама
и газили кишу што опомиње на април
и заједничка пролећа
Одлази ноћас из ове горе
из старе собе мојих дедова
Ристовићи су осветом рађани
играма смрти ковани
и вечито чекају последњи зов
првог претка Матије
да сабљу истине зарију и у споменике
ако крв поганих иструли
Не долази више никада у ову гору у ову песму
врата су отворена а звекир бачен у нему реку
која увек понире испред твојих загрљаја
© Миомир Хари Ристовић
