ŠAKE

Tamnim vrtom okružena,
vetar briše suze sa lica
u daljini rađa se zora,
mesečina sve tiša.

Budna sanjam,ruke
miluju mi kosu,
polako,nežno. . .
Upliću vlasi.
Oblaci dolaze-munja bljesnu,
na tren vidim senku,
istu kao Ti.

Na nebu kao da se vode ratovi,
il’nečije srce pati,
tako bruji,tutnji zemlja drhti.
Ne znam.
Da li anđeli javiše onom,
što nebo u rukama drži?
Da je srce noćas bolno
i da kišu pusti?

Ne smeta meni kiša,
ni’oblaci sivi,
toliko me duša boli,
da bih se predala tami.
Začu bistar glas
iz neba zvoni,
kiša će sprati,
aromu čistote sačuvati.

Posle oluje.
Sunce pruži svoje šake,
dodirnu mi zrakom lice,
izbrisa iz srca patnje.

КАЗНА-Здравка Пап

Недостајеш, причо,
у гранама ветра,
накапана сузом,
испричана жељом,
осушена сунцем,
награђена речју,
испевана стихом
и послата од Бога.
Жеље да се споје
и заплешу у души.

Саткана од боли,
у којој се патња
преврће у гробу
и не може више
да издржи сама.
У којој је тишина
потекла од лажи
и језика оштрог,
и све у мени
претвара у казну.

НАСЛЕДНИЦИ ОД НАС УЧЕ – Јован Бундало

Стихове говори Нада Гајић на манифестацији Звездано Здравиње 2024.

НАСЛЕДНИЦИ ОД НАС УЧЕ
– кад се браћа деле-

Умре отац изненада, баш у доба часног поста
нас два брата усред јада пописасмо што преоста.
Делисмо се к’о сва браћа, такво нам је ваљда семе,
гледали смо од старијих, запамтисмо тога доста.
Зло искуство данак враћа, кроз вене нам кружи време.

Поделисмо све на пола да једнако сваком буде,
пресекосмо уздуж кола, са тестером, све до руде.
И ту наста проблем мали ко да нисмо бића свесна,
инат неће да прихвати и када му злато нуде,
очас смо се посвађали, ком припада страна десна.

У воћњаку исто бива, од старина зна се ко смо
њему шљива, мени шљива, а непарну исекосмо.
У деоби све се види,  пргава је нарав мушка,
од предака с обе стране, ми ту нарав наследисмо.
Њему вишња, мени дуња, њему орах, мени крушка.
Настави са читањем “НАСЛЕДНИЦИ ОД НАС УЧЕ – Јован Бундало”

PORED JASENICE-Miroslav Krnjeta

Pijem vodu sa hladne Jasenice
u dolini pored stare vodenice,
tihi povetarac nosi miris borovih iglica
iz orlovih šuma sa vrha šturca.

Rano sunce preliva se brdima
bele se stada po plavim livadama,
sa lučinog potoka česma peva
okolo šuma jutro umiva.

Čuju se jutarnja zvona
budi se cela rudnik planina,
sedim pod grabom stare vodenice
0 divna šumadijo srce bistre jasenice.

ЗБРАЈАШ ЛИ ГОДИНЕ

Збрајаш ли мила године прошле
Моја слутњо, моја зебњо, младости моја
Да ли у њима још мене има
Или ме је тихо прекрила прашина.

Имаш ли још пожутелих слика
Наша шетња зидинама Калемегдана
На прохладном мартовском сунцу те 80-te године
Спуштајући се до Бранковог моста
Када си ми рекла „е сад је доста“,
„Не могу поднети толику љубав
Гуши ме количина твоје нежности
Тонем у валове и плаветнило
Твојих сетних очију.“

Љубила си ми око, једно и друго,
Лагано миловала сваку бору лица мог
А знала си да осим душе чисте
Ја немам за тебе ничег другог.

Вукле су ме дубине твојих зелених очију
Желео сам да у тим вировима останем вечно
Али сам знао да ћу те изгубити
Да ћеш нестати тихо као што си и ушла
У живот простодушног дечака плавих очију.

Знао сам да ће те Београдска Кошава однети
Јер ветрови мојих брда су питомији, кроткији,
Чак и од оних твојих босанских.

И није нам трајало дуго, али знадох да ће остати
Печат за живот цео, да те никада неће
избрисати овај дивљи сељачки мозак
У који си ушла, сместила се а онда нестала.

А ја и после четрдесет лета
осећам мирис твоје косе,
И знам да ћу још једном бар
Видети те зелене очи и ноге босе.

Често сам одлазио у цркву,
За здравље твоје палио свећу
Свевишњег молио да те још једном сретнем
Да ми испричаш све о животу свом
Одједном на мах, да у причи изгубиш дах,

А онда нек буде крај
Једне слутње, чежње и зебње
За сваку непроспавану ноћ
Која је оставила траг
На лицу мом уморном.

И не љути се што опет пишем,
Можда су ово последње речи
Што ће те сетити на једно време
Кад смо могли много, ал` било је невреме.

Хватач снова

Гавран крилом, небо плаво,
кад загрли ноћ,
ја се испнем на чардак,
ни на небу ни на земљи
и окачим крњ месец.
Око њега мноштво звезда
и два, три перца галаксија.

Одмакнем се мало, испружим руку,
подигнем палац,
све одмерим зналачки, и…
Та – да! Мој лични хватач за снове.

Е, сад могу да починем и чекам.

Иза капија немих усана,
остају закључане мисли
а поглед, иза капака, сакривен.

Мислио сам да познајем усамљеност.

На источном небу светлост се јави
и расипа се по мени као киша.
Тек да наслутим дубину жеђи,
неугасивом жудњом опијен,
сањам ТЕБЕ.

Време пролази немерљиво.
Као дрво, које је добило педесет
годова у једној години,
будим се сед,
у наручју ливадских трава.
Старији за још један сан
и сто година самоће.

SAMOĆA UBIJA

Sunce šara Zapadom,
klone duboko svet,
Ratari žurno noćištu hode,
čas po čas ,škripi postelja.

Škripa vozila utihnula,
sve polako u san tone,
samo zvezdani lampioni cakle
u noći tišine.

O mnogo čemu maštala sam,
svak manje tužan-manje zna.
On,ne zna šta je trnje
i nije išao u postelju sam.

Njegov svet je bašta od ruža,
po bašti šeće kao paun mlad,
duša,jezero mirno,
njegov se nikad ne koleba dan.

Samoća ubija veru tiho,
satre lepote kras,
ljubiću dok’ sam živa,
ma koliko sama bila.

NA PUČINI – Ivo Torbica

NA PUČINI

Gledam u daljinu, na ovom otvorenom moru,
Zamišljen, jer je u glavi pregršt nekih misli.
Dok je voda nalik nekom mastilu i mramoru,
Srce u seti skita, iako su dušu i telo bolovi stisli.

Nakon tebe mi je ostalo samo jedno sećanje,
I sva lepa mesta na kojima smo zajedno kisli,
Gde smo ljubili jedno drugo, dajući obećanje;
Ono obećanje, koje osta samo deo ovih misli!

Prebrzo smo potrošili sve ono u šta smo se kleli,
Iako smo mislili da imamo ljubavi za dva života.
Venac naših nada i strasti prerano smo raspleli,
Dok sa brodovima odlaze svi naši snovi i divota.

More boje mastila, pozdravi mi najdražu moju,
I na svojim talasima joj prenesi setne reči moje,
Jer još uvek maštam i nadam se samo njoj,
Tom mirisnom i radosnom životu, udvoje!

СЕНКЕ НАШЕ-Здравка Пап

Ја ходам
по сенци твојој
и сваку стопу
твоју пратим.

Ја се у сенци
твојој кријем,
бојим се да те
не уплашим.

Ти си сенка
и злато моје,
по сунцу
те ваљам.

Сенке наше
скривене иза облака
почињу да светле.

VREME NOĆI

Noć kao ova,već je bila.
Lelujalo lišće s’prvim mrakom,
ruke sklapao oko mog vrata,
kao lastavica krila iz povratka.

Dodirom usana,
buktinja zavlada
u pomračini divote,
nežnost ispunjava.

Noć šapuće,
zvezde baciše prašinu,
kao jezero na mesečini ,
oči cakle.

Sunce se rađa,
a noć ova vraća,
na licu nam ispisana,
Ljubav,večna.