Добродошли!
Месец је сијао
Са звездама на челу
И носио тајну у срцу
И рушио тамнице зла
И живео за васкрснуће
Докле ћеш да лажеш
Кад знаш да истина
На престолу седи
И чека да те казни
Месец је оличење
Тишине, таме и снаге
Где сијају звезде
И испуњавају жеље.!
Беград се управо пробудио
Тешко, позно вече.
Конобари наплаћују задњу туру
и најављују фајронт.
Пијани гости траже још једно,
задње пиће за вечерас.
Музичари ни сами не знају
шта, како и коме свирају.
Лепотице ноћи,
јуре задње припите клијенте,
продавци цвећа
пакују преостале букете.
А у оближњој пекари,
избацују први бурек и хлеб.
Мирише на улици.
Трамваји возе свој први круг.
Беград се управо пробудио.
Пишем све што желим
И не могу стати изазвана
Снагом и лепотом стиха
Свако слово ја преплићем
И окрећем да баш буде како ваља
И како ми наређује савест и доброта
Зависници свога ега
Не могу га похвалити
Кад им ништа није лепо
И не могу честитати
Све су сузе овог света
Због човека који мрзи
И који је од памтивека
Научио да се свети
Стави на сто свето писмо
И научи што ти приповеда вера
И моли се за све грехе и заблуде
У којима народ не уме да прашта!
Sa oblaka silazi svetlo
uz zvuke carske harfe
ulazi u hramove grli sveto tlo
rajski glasovi recituju strofe.
Nebeska vojska slavi Gospoda
anđeoske trube odjekuju vasionom,
pevajte liturgije Hrist u srcima hoda
slavite krst sija nad Sionom.
LJubav neka u dušama lista
cveće mira,blagostanja u domovima cveta
pesma je Gospoda Isusa Hrista
spas svetlo večnog krsta.
Serafimi plamen ljubavi šire
oblaci od slave Gospodnje gore,
proroci,velikomučenici,sveci,
sede do trona
sa visina zvone nebeska zvona.
НАПОСЛЕТKУ
Године су, тако брзо и неосетно,
Поред нас двоје, прошле,
А могли смо безбрижно старити,
До смрти, радост и срећу обоје грлити,
Дивну и прелепу децу изродити,
Читав свет имати под ногама.
О, зар се нас двоје никада волело није?
Зар на љубавном пољу наших живота
Нема више заједничких корака,
Топлог дома, на истој адреси?!
Дани ми постају тешки и дуги, предуги.
И овај је без икаквог смисла.
Без топлине је, хладан,
Kао последњи поглед и додир твој.
А превише тога сам имао да ти кажем –
Да си моја друга половина тела,
Врела крв, која кроз моје вене и аорту тече,
На мојој животној стази,
Једини и прави знак!
Напослетку,
Након бескрајних речи, пуних горчине и бола,
Kоје до тебе ни сада не допиру,
У невремену и вечном лутању,
Док ме ветрови судбине зле бесомучно ломе,
Остајеш део сваке моје песме, стиха и риме,
Највећа неостварена жеља и машта,
Kада ми зора увек украде наду,
Kоју ми свака бесана ноћ дâ…
На великој муци
кад треба признати:
зашто баш тако и
никако другачије.
Увек у праву,
и никад извини,
и никад опрости.
Смишљаш и лажеш,
и стојиш на једној нози,
и пазиш да се не оклизнеш.
И увек нађеш оправдање
за изречене речи и увреде,
и свима враћаш мило за драго.
У глави све лажи
користиш за оправдање
и скупљаш ситнице у причи,
и кријеш истину иза леђа.
Kina nema boju. Deca su na livadi vazduh je ništa
rasipa se polen.
Deca navlače kapuljače. Iz daljine liče na mucave monahe.
Možda mirišu na vazduh. Možda pričaju o Kini.
Neko me zove na molitveni doručak ali ja sam iscrpljen. Radio sam noćnu smenu. Čitao sam vodu
potajno slušao pesme ljubavi i mržnje
pesme iz sobe.
Hteo sam da objasnim deci na livadi
Kina je belo nebo
iako Kinu ne znam. Ne poznajem reči ne razlikujem boje. Ne mičem iz ovog grada.
Hteo sam da objasnim
večeri su ugarak večeri masline pune crnog mora večeri su kuhinjski psaltiri. Moja bivša devojka koju još uvek volim mi nikad nije odgovorila na pismo.
Kina se jedva nazire na mapi.
Decu na livadi to ne zanima.
Tao komšiluka tvrdi da sam u nevolji. Neće biti povoljno ako nastavim ovim tempom.
Savetuju me da bežim u planine.
Bolje da ne znam kakav će se blagoslov uskoro sručiti na mene jer
Kina već dugo nije kina
Peku me pogledi licemernih ljudi
sve lažljive reči slatko izrečene
ukaljani uzdah izbačen iz grudi
razjapljene usne čudom zatečene
Zar trpezu svetu s krvnikom da delim
što na ranu mučki stavi grumen soli
pa udari na me svojim bićem celim
tamo gde mi dušu ponajviše boli
Zar da gledam gube, veštice i vile
što ko đavli crni silom naumiše
da poseku stablo što mi grudi svile
pa izdanak nežni kletvom zalomiše
Mome nežnom stablu Bog zaleči rane
na koren se nežni božja milost spusti
sad izdanak mladi širi cvetne grane
zlotvoreva kletva osta sanak pusti.
autor
Jovica N. Đorđević
26.10.2024g.
Болујем од чежње за завичајем,
последњим уточиштем за моја бекства.
У ноћи корака, раскршћа путева
су места тражења опроштаја.
У загрљају обале родне,
чобанче – месец где чуваше стада,
рођено село моје сад спава.
Крваво небо као жива рана,
над њим.
Кроз честаре и пусте сокаке,
тугују ветрови, уз звуке фруле.
Кунем се, да бол бехара и опија
као сетан мирис дуња,
и као да петли поју, јеца прохујало доба.
У авлији пуцкета ломача сећања.
Ни жеља, ни сећање на љубав,
у пепелу је бол и време ћутања.
Нестајем у бездану заборава.
Роморе кише у очима моје мајке,
заточене између заласка сунца
и праскозорја, уз светлост свеће,
миро кандила и кућног свеца.
Самоћа је усидрена између зидова
наше старе куће. Да ногом ступи
на басамаке, НИКОГ, да изађе на доксат
ко да ме чека, да се вратим СЕБИ,
и да ми каже: „Добро дошао, сине!
Срећне су очи када те виде!“