НАПОСЛЕТKУ
Године су, тако брзо и неосетно,
Поред нас двоје, прошле,
А могли смо безбрижно старити,
До смрти, радост и срећу обоје грлити,
Дивну и прелепу децу изродити,
Читав свет имати под ногама.
О, зар се нас двоје никада волело није?
Зар на љубавном пољу наших живота
Нема више заједничких корака,
Топлог дома, на истој адреси?!
Дани ми постају тешки и дуги, предуги.
И овај је без икаквог смисла.
Без топлине је, хладан,
Kао последњи поглед и додир твој.
А превише тога сам имао да ти кажем –
Да си моја друга половина тела,
Врела крв, која кроз моје вене и аорту тече,
На мојој животној стази,
Једини и прави знак!
Напослетку,
Након бескрајних речи, пуних горчине и бола,
Kоје до тебе ни сада не допиру,
У невремену и вечном лутању,
Док ме ветрови судбине зле бесомучно ломе,
Остајеш део сваке моје песме, стиха и риме,
Највећа неостварена жеља и машта,
Kада ми зора увек украде наду,
Kоју ми свака бесана ноћ дâ…