ЛАЂА…
Светлост се разболела у тим очима
сенке здружиле с нестварном болом
и нестале су брижне дадиље
невиност спасиле под ореолом!
Куд су одлулатале, непознаница је,
ни тајна не зна ходнике времена
Не, нису у питању никакве границе
Већ жеља да волиш упркос бремена!
Негде се искрени осмех скрасио
Чека да прође грех безнађа,
Кад сретну храброст у шетњи животом
Сруше се сенке, изрони лађа!
А, руке те миле заставе слободе
Скрушено прате линију таме,
Кораке кат кад нечујно слуде
Жељне да грле нечије раме!
Речи, ко сутон, само су копије
Нема ту ватре, сем изузетка,
Негде у растињу шума и немира,
Све креће изнова, буја ко река!
Чују се тихи, скоро заборављени
Откуцаји бола, чекања и туге,
Самилост гура горчину буђења,
Изнова шапућу вечности “слуге”!
© Сандра Сања Мајра Миладиновић
