Добродошли!
Pustih suze nek zauvek liju,
neću silom bisere da sputam,
da natope moju agoniju,
da je lakše nekako progutam.
Pijem suze one mene piju,
dodirom mi tužno srce truju,
od istine same sebe miju,
vapaj duše neće ni da čuju.
Kani suzo moj lik se ne stidi,
pa ureži brazdu ispod oka,
samo pazi da ona ne vidi,
koliko je rana mi duboka.
Kreni suzo pa zaboli snažno,
ionako sve je bilo lažno.
autor
Jovica N. Đorđević
Bež’te od mene pogani ljudi,
tonite dublje u vašoj buđi,
meni samo Bog može da sudi,
ja živim svoj a ne život tuđi.
Pljujem na vaše lažljivo lice,
oči uprte u moja leđa,
čvrsto stojim na vrhu litice,
znam hrabrost moja dušu vam vređa.
I nikad neću da sagnem glavu,
pred vama ponizno ja da klečim,
Bog mi je svedok da sam u pravu,
verom ću svoju dušu da lečim.
Uzalud pretnje, ja se ne bojim,
ponosno sada pred vama stojim.
autor
Jovica N. Đorđević
Šta to gasi nemire u meni,
čijom krvlju duša mi se truje,
šta to sada želje okameni,
da se meni ka Bogu putuje?
Šta to gasi nemire u meni?
Šta mi krade želju za životom,
svete misli moći Augusta,
plave oči protkane dobrotom,
ko to meni sad zatvara usta?
Šta mi krade želju za životom?
Ko me silom u hajduke goni,
rečiju kalja dobre mi ortake,
koja vatra sad u meni gori,
da okupi hrabre mi jatake?
Ko me silom u hajduke goni?
Ko pohara Lazareve dvore,
delom kalja tu presvetlu glavu,
moje želje podlo da ospore,
da prikriju istinu mi pravu?
Ko pohara Lazareve dvore?
autor
Jovica N. Đorđević
Videh princa kako ćutke prosi,
koru hleba on jede u slasti,
u duši već težak teret nosi,
krunu daje sad za malo časti.
Procvetala trula grana suva
pa plodove svoje trule nudi,
od pastira zli vuk ovce čuva,
dok ubica svojoj žrtvi sudi.
Mladom orlu otpadoše krila,
svoju patnju ne može izreći,
dok na mestu gde se krvca slila,
golubica sad peva o sreći.
Bože sveti ja ti ljubim skute,
tvoja milost neka bude dovek,
zašto sveti sad na nebu ćute,
Zar je tako teško biti čovek.
autor
Jovica N. Đorđević
Stidljivo svetlost beži od tame,
tiha iskra u moru se stiša,
misli moje ostadoše same,
u kupeu od Varne do Niša.
Kao usud u meni navire,
sećanje na ljubav i tvoje sve,
od reči tvoje sve u meni mre
“ne idvaj sega, šte bde dobre”.
Otkinuh parče Božijeg raja,
čednosti tvojoj poruših kule,
svedok postah prvog ti jecaja,
i želja što su u te buknule.
Pohotne misli, otrovne kobre,
u trenu rasute ti bisere,
ne čuh reči zbog lažne aure,
“ne idvaj sega, šte bde dobre”.
Oprosti Bože grešan sam bio,
slovenska krv tad buknu u meni,
njenu mladost k’o vino sam pio,
Sa usana njenih greh blaženi.
Ne tražim sreću zbog glave lude,
sva carstva sveta da mi sad nude,
zbog reči tvoje neka mi sude,
“ne idvaj sega, dobre šte bde”.
Ljubav našu još vozovi nose,
često sebe pitam u samoći,
možda te sada već drugi prose,
možda mi nikada nećeš doći
Sad tužno gledam u srećne ljude,
slike u oku jasno mi sude,
misli naviru, same se nude,
“ne idvaj sega, dobre šte bde”.
autor
Jovica N. Đorđević
Пред дверима Неба на капке Свевидећег куцам,
руком првог човека, протераног из раја,
горке молитве покору као хлеб насушни кушам.
Којим добром грехе да искупим у оку бескраја?
Дланове је склопила к`о покров – мараме црне,
а косе – гнездо гуја, у тамни вилајет сплела.
Док задушна свећа сунца крваво трне,
на крсту срца њена ме љубав разапела.
Од сјаја недохватних небеса се скривам
у сенци крошње њених трепавица.
Она карневал сенки у чудесној игри снива.
Звезда бих да будем и тајна у понору зеница.
Праскозорје ноћ у расцвату сунца топи.
Пијане чежње моје су ругалице срећи.
Још увек чекам да очи снене склопи,
да имам где, од себе, у очају побећи.
Лице ме њено гледа, а ја – марионета,
из огледала капи росе којом се умива.
Гласоноше нек` телале на све стране света:
“Проста јој била ова љубав жива.”
Ako sam grešan kazni me Bože,
Ne daj ljudima meni da sude,
u glavi se čudne misli množe,
duša u bolu prezire ljude.
I nije važno koji je sad dan,
život smeta, počinjem da ludim,
želim da spavam srogodišnji san,
da se u novom svetu probudim.
Pa da osetim toplinu jutra,
miris sveže pokošene trave,
bolji čovek da budem iznutra,
da izbacim ovo zlo iz glave,
Oprosti Bože stadu svome,
Na meni koplja nek se slome.
autor
Jovica N. Đorđević
iza potiljka, iznenada
ogoljela slika usamljenog
broda na vidiku
Ако си ноћас уснила снове
у којим, тугом плави нас плима,
сети се да нас још сретних има
у мору хтења, по којем плове
две беле лађе с товаром среће,
на којим нема „путника слепих.”
Сети се, дана „будућих,” лепих,
пролећа, што нам на раме слеће.
Ако је твоју душу дотакла
туга, вољених само од Бога,
тад сузу пусти рад’ срца свога.
Нек’ зажубори, није од стакла,
да се разбије,замени с другим.
Срећа је, када срећу на пола,
ил’ неке неме тренутке бола
с вољеним, делиш ноћима дугим.
Vilo mila pozajmi mi krila,
da pogledam gore sa visine,
dal’ mi draga s’ drugim gnezdo svila,
da li drugi o njoj sada brine.
Vilo mila pozajmi mi krila.
“Tužna dušo luda ti je glava,
smiri srce, glava će ti pasti,
tvoja draga sada s’ drugim spava,
drugome se daruje u strasti.
Tužna dušo luda ti je glava”.
Vetru jaki sad ti me odnesi,
do prozora moje drage mile,
dal’ je moglo tako da se desi,
Možda su me vile prevarile.
Vetru jaki sad ti me odnesi.
“Dobra dušo neću da te lažem,
od jada ti sada ja prosim,
ne znam kako istinu da kažem,
neću tebe uzalud da nosim.
Dobra dušo neću da te lažem”
“Neverna je tvoja draga bila,
tobom se je vešto poigrala,
drugome je ona odlazila,
drugome je svoje srce dala.
Neverna je tvoja draga bila”.
autor
Jovica N. Đorđević